Ракетни плотуни Каспијске флотиле ставили су тачку на америчку глобалну доминацију

„ОМИЉЕНИ ЧЕРЧИЛ“ ЈЕ 1947. ТРАЖИО ОД ТРУМАНА ДА БАЦИ АТОМСКУ БОМБУ НА КРЕМЉ

• Гађање са руских бродова крстарећим ракетама „Калибар“ по територији Сирије одиграће у историји човечанства исту улогу какву је одиграла прва атомска бомба коју је направио Совјетски Савез 1949. године. Свет ће уистину постати политички мултиполарни, дакле и стабилнији
• Светска политика балансирала устраху од међусобног нуклеарног уништења све до издајничког распада СССР-а. Затим се политика обрела у стању униполарног света. Не, Русија није остала без нуклеарног оружја, али је за њену светску политику његова вредност била једнака нули
• Американци и њихови савезници енергично су развијали системе наоружања високе прецизности и остварили предност у тој ненуклеарној сфери. Читава политика САД, заснована на агресији против било које земље по сопственом избору, јавно гажење међународног права, наношење удара без одобрења ОУН - темељила се на ексклузивном поседовању високопрецизног тешког наоружања великог домета
• Такав комфоран и за Англосаксонце уобичајен свет нестао је за један дан. Запамтите тај историјски датум - 7. октобар 2015. Тога дана бродови Касписјке флотиле гађали су крстарећим ракетама „Калибар“ позиције терориста Исламске државе у Сирији са удаљености од 1500km
• Чиста је коинциденција што је то било на Путинов рођендан. У сваком случају: дошао је крај монополу САД и њихових савезника на оружје високе прецизности

Пише: Николај СТАРИКОВ

 

        ИСТОРИЈСКИ догађај десио се пред нашим очима. О њему ће се обавезно писати у уџбеницима историје.

        За савременике, односно за нас, тај догађај био је истакнут, али не и оцењен по заслузи. Да бисмо ту неправду исправили - морамо да поменемо једну историјску аналогију значајну за наше разумевање.

        О чему ћемо, заправо, говорити и чега ћемо се присећати?

        Реч је о плотуну руских крстарећих ракета „Калибар“ и тестирању совјетског нуклеарног оружја када је свима постало јасно да и Стаљин такође има „бомбу“.

        У пролеће, почетком 1945. САД, а заједно са њима и Велика Британија, нашле су се у привилегованом положају у светској политици. Француска као суперсила не постоји, Немачка поражена, Јапан - на ивици слома. Совјетски Савез претрпео најтежа разарања и озбиљне губитке, иако има најјачу копнену армију. Кина није првостепена сила и на њеном челу се налази прозападна марионета Чанг Кајшек, спреман да победи у рату са комунистима.

        И нема више никог.

        Међутим, главна предност Англосаксонаца није била у томе што су очували индустрију и територије, ни у губицима који су били незнатни у поређењу са људским губицима других учесника, већ у томе што су имали најновију војну технологију какву нико није имао. То је била технологија атомског оружја. Многи су имали развојне пројекте, међу њима СССР и Немачка, али сем САД нико није имао финално оружје ужасне разорне снаге.

        Таква ситуација у историји човечанства није била једном.

        Западни колонизатори веома су волели да ратују у околностима „митраљези против копља“.

        У још ранијој историји било је ситуација када је постојање ватреног оружја или лука другачијег модела давало толику предност у војном погледу да је одмах доводило до савладавање једних држава од стране других.

        Исто таква околност настала је у августу 1945. Међутим, да би се своја воља наметнула читавом свету, а у ствари - СССР-у, требало је ново оружје демонстрирати у функцији. И, амерички председник Труман без гриже савести издаје наредбу о нуклеарним ударима по Јапану.

        Бацили су бомбе на Хирошиму и Нагасаки који нису имали војне циљеве, током читавог рата скоро нису ни бомбардовани и нису имали потребне системе ПВО. Сва јапанска авијација била је сакривена у подземним аеродромима и спремала се да одбија искрцавање Американаца без летења изнад Јапана.

        Погибија стотина хиљада Јапанаца постала је „видео презентација“ светске доминације САД.

        У ситуацији у којој се код њих налази бомба, изгледало је да ће Стаљин устукнути. Ипак, десило се другачије.

        У СССР-у је одлучно убрзао рад на свом атомском оружју, а основни задатак СССР-а биле су дипломатске и друге активности у циљу спречавања сопственог уплитања у рат са САД уз истовремено одбијање Москве да се потчини Сједињеним Државама.

        Рецимо истину: Вашингтон и Лондон нису нанели нуклеарни удар по СССР само из два разлога.

        Најважнији је било то што нису имали гаранције да ће уништити моћ наше земље, односно мало су имали готових бомби, рачунајући на отпор ПВО СССР-а. Ипак је, на пример, Винстон Черчил, који је толико незаслужено „омиљен“ у Русији, на све начине настојао да убеди Трумана 1947. да нанесе нуклеарни удар по Кремљу!

        Други разлог је - нису имали повода за рат.

        Стаљин је избегавао директан сукоб преносећи борбу на периферију. Прво се грађански рат у Кини завршио победом „просовјетских снага“, затим је у Кореји почео грађански рат, који је прерастао у интервенцију САД, а затим у учешће Кине у тој борби. Американцима није било до нас. Заглибили су се у Азији.

        У том моменту је друг Берија, који је био на челу нуклеарног пројекта СССР-а, у суштини спасао десетине милиона живота. Он је лишио САД монопола над атомском бомбом.

        Американци су схватили да су „Совјети“ добили нуклеарно оружје после испитивања које је изведено на полигону код Семипалатинска у августу 1949. Седам месеци касније, совјетско руководство издало је званично саопштење о томе и при том изабрало чудну комбинацију.

        Заменик председавајућег Совјета министара СССР-а, маршал Климент Јефремович Ворошилов, званично је саопштио да СССР поседује атомско оружје на дан светског празника жена, 8. марта 1950.

        Свет се тада променио. Политика је постала другачија. Када су САД схватиле да покушаји за уништење СССР-а војним путем нису више могући, пошто прете уништењем самих Сједињених Држава и њихових савезника, наступила је равнотежа снага.

        Светска политика балансирала је у том квалитативно новом стању све до издајничког распада СССР-а. Затим се политика обрела у стању униполарног света. Не, Русија није остала без нуклеарног оружја, али је за њену светску политику његова вредност била једнака нули.

        Било је јасно да у политичком руководству „јељциновске“ Русије нема воље да се оно примени, али нема ни међународне ситуације која би могла да оправда његову примену. Нуклеарно оружје постало је страшан, али и неоспорно непримењив војни ресурс. Оружје последњег дана у случају пропасти.

        Тада су Американци и њихови савезници енергично развијали системе наоружања високе прецизности и остварили предност у тој ненуклеарној сфери. О покушајима Русије да се у тој области „отргне“ и о њеној забринутости, више пута говорио је председник Путин.

        Читава политика САД, заснована на агресији против било које земље по сопственом избору, јавно гажење међународног права, наношење удара без одобрења ОУН-а, темељила се на ексклузивном поседовању високопрецизног тешког наоружања великог домета.

        Нуклеарно оружје нико неће применити, а такве крстареће ракете, паметне бомбе и прецизне системе за навођење нико више не поседује.

        Такав комфоран и за Англосаксонце уобичајен свет нестао је за један дан.

        Запамтите овај историјски датум - 7. октобар 2015. Тога дана бродови Касписјке флотиле гађали су крстарећим ракетама „Калибар“ позиције терориста Исламске државе у Сирији са удаљености од 1500km.

        Дошао је крај монополу САД и њихових савезника на оружје високе прецизности. Учествовање у борби са терористима на Блиском Истоку, које финансирају САД, пружило нам је могућност не само да саопштимо да оружје поседујемо, него и да га реално демонстрирамо, при том у ситуацији у којој није било могуће бити против његове примене. САД су покушале само информативно да изгладе ефекат свог јавног фијаска.

        Неколико дана касније, дајући један интервју, председник Русије јавно је саопштио да ми не само да имамо високопрецизно оружје, него и одлучност да га применимо. Та његова изјава дата је у моменту када су стављане тачке на „i“ и коначно подвучена црта испод епохе једностране доминације САД.

        Она је сада прошлост.

        А то што се свет променио баш 7. октобра, односно на дан рођења Владимира Путина…

        То је, наравно, само коинциденција…

        Да закључимо.

        Гранатирање са руских бродова крстарећим ракетама „Калибар“ по територији Сирије одиграће у историји човечанства исту улогу какву је одиграла прва атомска бомба коју је направио Совјетски Савез. Свет ће уистину постати политички мултиполарни, дакле и стабилнији.

        Превела Ксенија Трајковић