РАДОВАН: А што су се ваши бојали српске освете?

У Хашком трибуналу сведочила муслиманка Мирсада Малагић

КАРАЏИЋ: Описујете како нико није знао где ће, а да сте пре тога као породица донели одлуку да цивили – ви, ваш свекар и најмлађе дете, идете са цивилима у Поточаре? А ваш супруг са старијим синовима ка Тузли? Да ли вам је то неко сугерисао или је то била ваша одлука?

МАЛАГИЋ: Наша.

КАРАЏИЋ: А да ли се поклапала са одлуком већине другог становништва?

МАЛАГИЋ: Да.

КАРАЏИЋ: Ко је одлучио да борбено способни мушкарци иду према Шушњару (Тузли)?

МАЛАГИЋ: Не знам да је неко то званично одлучио. Моји нису имали поверење да се предају Србима, већ су покушали да се пробију до слободне територије.

КАРАЏИЋ: Могли су да крену на четири стране света. Како онда да 13 до 15 хиљада борбено способних људи, баш сви крену у Тузлу?

МАЛАГИЋ: Не знам, само знам да је већина из Сребренице знала те путеве. Било је и оних који су се одлучили да иду за Жепу –објашњавала је сведок, што је оптужени искористио да упозна веће да је око 1.000 Орићевих бораца преко Жепе, тих дана прешло преко Дрине у Србију

Извештава: Марија М. Зарић

        НОВИ сведок хашког тужилаштва у процесу против Радована Караџића - Мирсада Малагић, сведочила је јуче, потресно, али веома сталожено, пред већем судија о томе како су јој након пада сребреничке енклаве убијени муж, два сина и више чланова шире породице.

        У свом главном испитивању, кроз сумирану изјаву на основу три предходна исказа, Малагићева је описала пут своје и судбине њене породице од почетка рата у Босни, 6.априла 1992. године, преко пада Сребреничке енклаве и њеног живота након губитка већине мушких глава породице.    

        Међутим, већ у првој половини унакрсног испитивања испоставило се да сведок, којој нико не спори да је прошла стравичне ствари које прате сваки грађански рат, ипак понешто и крије. Након што је Караџић извесно време, како се чинило насумице, набрајао више мушких имена (од којих су многи добитници Златног љиљања, а носиоци презимена Малагић) очекујући од сведока да расветли судећем већу ко су заправо ти људи. Судију О-гон Квона je интересовало шта оптужени покушава да докаже овим пропитивањем.

* Породица Малагић је веома истакнута муслиманска војничка породица, са великим доприносом у борбама. Ова имена читам из муслиманских докумената, монографије Другог Корпуса АБиХ. Разумем да сведокиња не зна неке ствари о свим овим људима, али и то ми је важно да утврдим, да сазнамо шта она зна а шта не, како бисмо оценили - не оно што је она и њена породица прошла, већ општа питања која су јој постављена, а на које је она одговарала као да зна – објаснио је оптужени.

        Велики део унакрсног испитивања, и оптужени је, као и исказ сведока, посветио расветљавању догађаја у Братунцу 1992. године. Малагићева је тако потврдила да је чула да су постојале паравојске са српске стране, али зато, наводно, уопште није била упозната са постојањем Патриотске лиге у Братунцу. Нити са илегалним одласком муслимана на тајну обуку у МУП Хрватске, против чега се бунио и сам шеф полиције у Братунцу, истичући да такво понашање плаши Србе. Исто тако, нешто касније, сведок није могла да наброји имена нити број погинулих у избегличкој колони у мају 1992. године. А суочена са питањима - под чијом контролом је била Сребреница од тренутка када су се муслимани делоцирали у ту варош, па све до 1995, сведок се није устручавала ни да заобилази већ давно потвђену истину.   

* После Братунца отишли сте у Сребреницу, коју сте како кажете затекли пусту. Сем паса луталица није било никога? А ко је запалио и разорио тај град?

- Срби - из цуга се „снашла“ сведок: - Војници или становници - не знам. Али су они запалили Сребреницу, јер су једини били тамо.

* А коју сте војску затекли у Сребреници? – није поклекао оптужени, прећутно алудирајући на опште познату чињеницу да су муслиманске снаге те које су преузеле контролу над градом, протеравши Србе: - Где су били српски становници?

-  Мноштво камиона и аута већ је прошло са оружјем, све опремљено за рат ... – почела је да прича неповезано, покушавши да скрене пажњу са тога да заправо избегава одговор.

* Доћи ћемо до тога. Али вас сад питам под чијом је контролом била Сребреница када сте ви ушли у њу?

- Ни под чијом – није одустала Малагићева и наставила неповезано да одговара и баца „димне бомбе“: - Прави становници Сребренице су већ били побегли. А знате како су завршили муслимани који су остали.

* Говоримо о јуну ’92. Где су ваше комшије Срби? Око 30 посто становника. Где су они били? – није попуштао Караџић.

- Они су отишли раније. Гледали смо их како су пљачкали Сребреницу – наставила је по свом сведок, не презајући од нелогичности да 30 посто људи наводно „добровољно“ напушта град и несметано пљачка већинско муслиманско становништво, које их, наводно, ћутке посматра.

        Ипак, натерана да призна да је у ранијим исказима већ изјавила да су Срби из страха ’92. бежали пред војском Насера Орића, па и да су „селили своје гробове на десну обалу Дрине“, оптужени председник Српске подсетио је сведока да се и сам командант Орић хвалисао како је са својом војском у јуну 1992. почистио неколико српских села, а потом ушао и освојио Сребреницу.

* Да ли сад прихватате да је од тада до јула 1995. Сребреница била под контролом његове војске ?

Холандски војници пред пад Сребренице

- Не знам како да одговорим. За мене су војска они који су наоружани и који имају подршку. Ако упоредите такву војску са српском, која је нападала Сребреницу, мислим да је то апсурд.

* Али српски војници, и српска власт нису контролисали град!

- Нису – признала је ипак сведок, али и одмах додала: - Али је српска војска нападала.

* Али, ви сте рекли да су ваши заробили и предали неког полицајца Драгана из Побрђа. Дакле, ипак су били наоружани, зар не?

- Наши момци су чували страже. Није то било класична војска.

* А описали сте и да су четници напали Поторчаре 8. јуна, и да су одбили нападе тим примитивним оружјем ...

        Упитана - ко јој је избројао „2.800 граната“ које су пале на Поточаре, сведок је остала доследна да су се Срби „разбацивали“, и цик-цак гађали сваку кућу у видокругу, ред за воду, стадион, кућу за уписивање ...

* Знате ли ви колико уопте кошта једна граната? Пет војничких месечних плата! А тврдите да су се тек тако разбацивали! – узвикнуо је Караџић, па наставио да набраја имена настрадалих мушкараца: * Скоро осамсто дана било је између проглашења заштићене зоне и јула 1995. Када су те гранате падале, ако сте нам овде рекли да сте се одвикли од граната и да су ноге почеле да вам дрхте када су поново почели да пуцају у јулу? И да је наступио бољи и мирнији период откако су дошле УН?

- Те гранте су падале док нису дошле УН, то је све била прва ратна година – исправила се свдок, али јој није било познато колико је Орић за то време изгубио војника, као ни да је са својом војском сваке ноћи излазио у српска села и убијао Србе, а и да су и сами гинули.

* Где су били Срби из околних села Сребренице?

- Није било више српских села.

* А и сами сте пренели да сте у Поточарима чули српског војника како каже да је ослободио своје село, и да није био у њему од јуна ’91. до ’95.

Мирсада Малагић за време сведочења на суђењу Здравку Толимиру

        Како би појачао поенту, оптужени је, прешавши на период од јула 1995. г., предочио већу транскипт са суђења генерала Крстића, у коме сведок каже да су муслимани већ код првог гранатирања хтели да напусте Сребреницу „јер су имали страх да ће Срби да се свете“.

* Зашто би вам се Срби светили?

- Знали смо да нам се не пише добро, али не знам зашто.

* Поменули сте да је ваш свекар рекао да сте сад готови, када је угледао познаника са којим није био у добрим односима. Хоћете да кажете је било могуће да међу појединцима има и оних који би могли да своде своје рачуне и да се свете за нешто што је било раније?

- Тај човек је увек био националистички настројен.

* А  да ли је био једини такав – приметио је оптужени, пропустивши да још једном нагласи већу да су многи Срби такође доживели стравичну тортуру од муслимана на тим просторима.  

        Описујући стање од 10. јула када су муслимански цивили пошли ка бази УН, пошто Сребреница још није пала, а Унпрофоров пункт је већ увелико био померен, оптуженог је, по ко зна који пут на овом суђењу, интересовало да се утврди да ли су цивили сами одлучили то, или их је неко из власти органзовао.  

- То је био покрет народа, ништа организовано.

* Кажете да су се појавили камиони Унпрофора напуњени народом, који су се кретали према Поточарима?

- Они нису превозили народ. Само сам видела сина у УН камиону, са његовим јараном, а ко је још био унутар та два каминона - не знам.

* Описујете како нико није знао где ће, а да сте пре тога као породица донели одлуку да цивили – ви, ваш свекар и најмлађе дете, идете са цивилима у Поточаре? А ваш супруг са старијим синовима ка Тузли? Да ли вам је то неко сугерисао или је то била ваша одлука?

- Наша.

* А да ли се поклапала са одлуком већине другог становништва?

- Да

* Ко је одлучио да борбено способни мушкарци иду према Шушњару?

- Не знам да је неко то званично одлучио. Моји нису имали поверење да се предају Србима, већ су покушали да се пробију до слободне територије.

* Могли су да крену на четири стране света. Како онда да 13 до 15 хиљада борбено способних људи, баш сви крену у Тузлу?

- Не знам, само знам да је већина из Сребренице знале те путеве. Било је и оних који су се одлучили да иду за Жепу –објашњавала је сведок, што је оптужени искористио да упозна веће да је око 1.000 Насерових бораца преко Жепе, тих дана прешло преко Дрине у Србију.

        Сведок је иначе више пута сведочила о стварима које нико до сада у Хагу није поменуо, нити о таквим догађајима постоје извештаји.

* Овде до сада нико никада никога није известио да су неког војника УН везали за његово возило? Чак ни саме УН о томе немају податке.

- Војник је лежао на леђима када смо пошли да наспемо воду.

* Кажете и да су се чули јауци у Белој кући. Како је могуће да нико из Унрпофора о томе није известио своје надређене, а свих 150 је било ту?

- То је глупост – одбрусила је Малагићева, а судија прихватио приговор тужилаштва да то није питање за њу, упркос Караџићевој примедби да она сама о томе говори у изјави.

        Настављајући да „види“ једина оно што нико други до сада видео није, сведок је описујући стање међу избеглицама и наводећи оне који су извршили самоубиство од страха и неизвесности шта их чека „од стране српских бораца“, фактички дала једну двосмислену изјаву из које је могло да се закључи да су српски борци заправо носили униформе Унпрофора.

* Кажете да сте проценили да су то српски војници зато што су говорили српски. А ја вам кажем да није било могуће да српски војници носе Унпрофор униформе – одреаговао је Караџић.

- Видела сам војника када је скидао мајицу. Холанђани нису тако добро причали српски. А када смо их питали шта се дешава они су били љубазни. Тако би се смејао само онај који је постигао свој циљ. А то су били Срби.

* Што до сада нисте поменули тог војника да се скида?

- Толико се тога десило. Сваки пут се сетим нечег новог.  

* У овом сведочењу сте први пут рекли и да су издвојене и одведене на стотине младих жена – приметио је оптужени.

        За крај, оптуженог Караџића је интересовало ко је све, и на који начин страдао од породице сведока.

- Свекар, муж и два сина су страдали током пада Сребренице. Пронађени су на локацијама Зворничка Каменица, где су извршена стрељања. За сина узрок смрти пише да је могућа прострелна рана, а за мужа да је немогуће утвдити јер су кости скупљане на више локација.

* А какве сте сертификате добили у вези са тим жртвама?

-  За мужа пише да је борац, а за сина - цивилна жртва рата.