ФРИДМАН: Вашингтону је слабост ЕУ одговарала само док су и Руси били слаби

ИЗ АНАЛИЗЕ ОСНИВАЧА STRATFOR О БИЦИ ЗА УКРАЈИНСКУ ТАМПОН ЗОНУ - „ПОГРАНИЧНЕ ЗЕМЉЕ: НОВИ СТРАТЕШКИ ПЕЈЗАЖ”

• Америчка стратегија била је да дозволи равнотежи да подржава саму себе и да се меша кад је неопходна помоћ за одржавање равнотеже, а војне интервенције да реализује у контексту поуздане алијансе у одлучујућем тренутку, али не пре
• Руска војска је у стању да освоји Украјину, мада су логистички проблеми озбиљни. Сједињене Државе нису у стању да организују одлучну одбрамбену силу у Украјини
• Многе европске земље размотриле су повећање расхода за одбрану и сарадњу. За сада није јасно да је управо НАТО средство за ту сарадњу. Као што смо видели током сусрета председника САД, Барака Обаме и канцеларке Немачке, Ангеле Меркел, спремност Немачке да учествује у офанзивним активностима - ограничена је
• Оптимално решење за земље тампон зоне била би концентрисана интервенција НАТО-а. То се неће десити. Друга боља варијанта за њих била би концентрисана интервенција Американаца. Ипак, ни то се неће десити
• Безличне силе геополитике вуку Русију да покуша да поврати погранични појас који је за њу пресудно значајан. У том процесу, народи који се граниче са руском државом неће знати колико ће се Руси потрудити да у томе иду далеко. Што је дубља тампон зона – то је за Русију боље. Али, што је дубља - већи су и расходи на њено одржавање. Руси још нису за то спремни

         ПОРТАЛ америчког центра за стратешке анализе Stratfor објавио је чланак свог оснивача Џорџа Фридмана, посвећен геополитичкој позадини садашње кризе у Украјини.

         У његовој интерпретацији: проблему стратешке тампон зоне између Европе и Русије и интересима САД у тој зони.

         Фридман у тој анализи прилично отворено говори о стогодишњој геополитици САД на евроазијском континенту. Индикативна је његова идеја да садашња криза у Украјини, отуда и индиректно читава политика такозваног „Источног партнерства” Европске уније, служи ствари консолидације војног савеза под заштитом САД на територији те зоне.

         Назначена политика има за циљ да овековечи доминацију САД над Евроазијом помоћу одржавања равнотеже и блокирања могућности за појављивање локалног лидера. Са тог становишта значајно је да је политика САД у геополитичкој тампон зони на границама Европе усмерена не само против Русије, него и Немачке.

         Ево битних делова Фридманове анализе:

         „Америчка стратегија у Европи остаје иста као што је била 1914. – дозволити европској равнотежи сила да се сама сналази. Јавне изјаве у том правцу потврђују да је за Сједињене Државе била удобна слабост европских држава све дотле док су и Руси били такође слаби. Ту није било никакве опасности од појављивања лидера.

         Као и увек, америчка стратегија била је да дозволи равнотежи да подржава саму себе и да се меша кад је неопходна помоћ за одржавање равнотеже, а војне интервенције да реализује у контексту поуздане алијансе у одлучујућем тренутку, али не пре. Из овога следи да Сједињене Државе нису спремне да учине више сем да учествују у симболичним напорима управо сада.

Руска војска је у стању да освоји Украјину, мада су логистички проблеми озбиљни. Али Сједињене Државе нису у стању да организују одлучну одбрамбену силу у Украјини.

         Помак у европској равнотежи снага уопште нема одлучујући карактер, а Сједињене Државе имају времена да сагледају развој ситуације.

         У овом тренутку  Сједињене Државе су највероватније спремне да прошире приступ оружју...истовремено Бугарској и балтичким земљама. Међутим, проблем Сједињених Држава састоји се у томе што се њена историјска стратегија ослања на постојање значајних војних снага – активне алијансе у којој учествује неколико земаља. Бесмислено је да Сједињене Државе обезбеђују оружјем земље које неће међусобно сарађивати и које нису способне да разместе довољну силу да би примениле оружје.

         После догађаја у Украјини, многе европске земље размотриле су повећање расхода за одбрану и сарадњу. За сада није јасно да је управо НАТО средство за ту сарадњу. Као што смо видели током сусрета председника САД, Барака Обаме и канцеларке Немачке, Ангеле Меркел, спремност Немачке да учествује у офанзивним активностима ограничена је.

         Економска криза још бесни у јужној Европи. Ограничена је и жеља Енглеза и Француза, или „ибера” да учествују. Тешко је признати да НАТО игра ефикасну улогу.

         Сједињене Државе гледају на то као на ситуацију када су рањиве земље дужне да предузму одлучне кораке. За саме Сједињене Државе нема ванредне ситуације.

         За Пољску, Словачку, Мађарску, Румунију, Србију и Азербејџан и друге земље које се налазе дуж тампон зоне - ситуација још нема ванредни карактер. Ипак, она би се могла материјализовати зачуђујуће брзо.

         Руси не поседују велику моћ, али су моћнији од било које од ових земаља  појединачно или, чак свих заједно. Узимајући у обзир америчку стратегију, Сједињене Државе биле би спремне да почну са достављањем помоћи, али суштинска помоћ захтева значајно деловање од стране земаља тампон зоне.

         Први и Други светски рат вођени су за статус Немачке у Европи. То је била суштина онога што је било у Хладном рату, иако је било другачије дефинисано. Ми опет разматрамо статус Немачке. Она данас није претња за Запад.

         Источна претња је слаба. Данас нема снаге која је покренула Немачку у два светска рата. Логично је да мало има основа да би се ризиковало.

         Амерички страх од евроазијског лидера такође није непосредног карактера. Русија је далеко од тога да представља такву опасност.

         Она се још увек бори да обнови своје тампон зоне.

         Исто као и Немачка, она није спремна да учествује у агресивним поступцима. Дакле, Сједињене Државе могу да наставе своју вековну стратегију ограничавања ризика што је могуће дуже. Истовремено се земље тампон зоне суочавају са потенцијалном опасношћу за коју се промишљено треба припремати.

         Поред тога, за сада није јасно колико ће се материјализовати руска претња. Такође није јасно колико, сем реторике, Руси имају политичке воље да одлучно делују.

         Оптимално решење за земље тампон зоне била би концентрисана интервенција НАТО-а. То се неће десити. Друга боља варијанта за њих била би концентрисана интервенција Американаца. Ипак, ни то се неће десити. Земље тампон зоне желе да расходе за њихову одбрану пребаце на друге, што је – рационална стратегија, ако то оне могну да постигну.

         Безличне силе геополитике вуку Русију да покуша да врати погранични појас који је за њу пресудно значајан.

         У том процесу, народи који се граниче са руском државом неће знати колико ће се Руси потрудити да у томе иду далеко. Што је дубља тампон зона – то је за Русију боље. Али, што је дубља - већи су и расходи на њено одржавање. Руси још нису спремни за такав гест.

         Ипак, временом када се њихова снага и сигурност повећају, њихово деловање биће мање предвидљиво. Када се сусрећеш са потенцијалном егзистенцијалном опасношћу - рационалан поступак јесте веће реаговање.

         Земљама тампон зоне потребни су оружје и савезници.

         Сједињене Државе обезбеђиваће ниво подршке независно од тога шта ће чинити Немци, и сходно томе, НАТО. Међутим, принципијелно решење налази се у рукама Пољака, Словака, Мађара, Румуна, Срба и Азербејџанаца и истовремено других земаља тампон зоне. Неке од њих, као што је Азербејџан, већ су одлучиле да се наоружавају и траже савез. Неке, као Мађарска, гледају и чекају.

         Марк Твен је рекао: „Историја се не понавља, она се римује”.

         Постоји рима коју можемо да чујемо. Процес се налази у својим раним фазама и већ је ухватио правац сличном оном у којем се Немачка нашла 1914. године.

         „Снаге почињу да се окупљају и ако је процес почео, онда се неће контролисати добром вољом.” 

         Превела

       Ксенија Трајковић