Геринг тражио и добио икону „Тајна вечера” са Опленца

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА ПОУЗДАНО ШТА СУ СВЕ НЕМЦИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ОПЉАЧКАЛИ У СРБИЈИ

Тајна Вечера са Опленца

• Из Војног музеја нестали и пиштољ марке маузер из којег је убијен краљ Александар Карађорђевић и аутомобил у којем је убијен. Аутомобил је био стална поставка музеја, после рата коришћен је за потребе народне власти, али му се убрзо изгубио сваки траг
• „Недостаје већи део колекције предмета династије Петровић-Његош, коју је Војни музеј откупио 1939. године. Углавном је реч о оружју из збирке кнеза Данила, рецимо изузетно вредној кубури црногорског војводе Новице Церовића”
• Једно од највреднијх уметничких дела које је однето из Србије је икона „Тајна вечера” са Опленца. Ручни рад - рељеф изведен у седефу, смештен у храстову застакљену кутију, поклон је јерусалимског патријарха Дамјана краљу Александру Карађорђевићу 1924. године

         БЕЗМАЛО 70 година након завршетка Другог светског рата и даље није познато која су све културна блага и вредне уметнине нацисти однели из Србије.

         Масовно су пљачкани јеврејски станови, али и музеји. Јевреји из Београда имали су обавезу да се са кључевима својих станова 8. децембра 1941. пријаве у канцеларију „Јеврејске полиције” у улици Џорџа Вашингтона број 21 (у близини данашње Ботаничке баште), одакле су депортовани у логор на Старом сајмишту.

         Њихови станови, куће и радње су потом пљачкане, али готово да не постоје подаци колико је новца, злата и уметничких дела нестало.
„Немци су вредне предмете одвозили у Хамбург, који је био један од центара за прикупљање одузетих ствари из целе Европе”, објашњава Милан Кољанин, са Института за савремену историју, а преноси радио Дојче веле.

         „Тамо су драгоцености продаване по багателним ценама и завршавале у кућама Немаца. Део јеврејске имовине у Србији био је продаван, а добијени новац је одлазио на рачун Банкферајна (банкарског друштва) у Београду, а потом пребациван у Немачку”, додаје он.

Милан Ристовић

         О пљачкању станова Јевреја постоје докази на копијама микрофилмова, које је Србија добила шездесетих година од Америчког архива у Вашингтону.

         „На 89 ролни, свака има по 400-500 снимака, између осталог су и пописи Јевреја, њихових чланова породице, имовине коју су поседовали”, наводи Кољанин и додаје да је до сада обрађен само део материјала, који је коришћен за научне радове.

         До пролећа 1942. године убијено је више од 80 одсто Јевреја (око 13.000) са територије Србије. Сва њихова имовина, покретна и непокретна, била је одузета у процесу аризације (превођење јеврејске имовине у аријевску својину).

         „У томе се посебно истицао Алфред Розенберг, који је командовао спољно-политичком службом, активном на простору окупиране Европе, као једне у низу организација које су се бавиле пљачком јеврејске имовине”, рекао је за Дојче веле Милан Ристовић, професор Филозофског факултета у Београду.

         „Из оскудне документације која је остала, а поседује је немачки архив у Берлину, види се да је посебно била покретана акција сакупљања уметнина, вредних предмета, књига… све што је било у поседу београдских Јевреја. Такве ствари одлагане су у централном магацину, који се налазио у улици цара Уроша број 20, на месту где је данас Галерија фресака”, наводи Ристовић.

         За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији, јер је Беч био центар за прикупљање свега што је од списа украдено у Србији. Тужна је чињеница да су на пијаци у Бечу, српски историјски документи служили за паковање пасуља, кромпира и јаја, каже он.

         Ипак, за професора Ристовића, највеће српско културно благо уништено је у нацистичком бомбардовању 6. априла 1941. године, када је до темеља уништена Народна библиотека Србије.

         Музеји у Београду су углавном радили током Другог светског рата, што је, према оцени историчара, требало да створи привид нормалности током окупације. Колекција у Музеју кнеза Павла Карађорђевића (после рата Народни музеј) опстала је захваљујући умешности његовог тадашњег директора Милана Кашанина.

Александар Ранковић

         Занимљиво је да су се Немци одговорно понашали према музејским колекцијама (из Војног музеја у Београду експонати који су узети на реверс, касније су и враћени). Међутим, за предмете који су нестали из Војног музеја, није познато да ли су украдени за време окупације, или непосредно после ослобођења, прича за Дојче веле потпуковник Иван Мијатовић, директор овог музеја.

         „Недостаје већи део колекције предмета династије Петровић-Његош, коју је Војни музеј откупио 1939. године. Углавном је реч о оружју из збирке кнеза Данила, рецимо изузетно вредној кубури црногорског војводе Новице Церовића. Осим тога, нестао је пиштољ марке маузер из којег је убијен краљ Александар Карађорђевић и ауто у којем је убијен. Аутомобил је био стална поставка музеја, после рата коришћен је за потребе народне власти, али му се убрзо изгубио сваки траг”, каже Мијатовић и додаје да Војни музеј и даље потражује све ове предмете.

         Једно од највреднијх уметничких дела које је однето из Србије је икона „Тајна вечера„ са Опленца. Ручни рад - рељеф изведен у седефу, смештен у храстову застакљену кутију, поклон је јерусалимског патријарха Дамјана краљу Александру Карађорђевићу 1924. године.

         После убиства краља Александра у Марсеју 1934, сахрани посмртних остатака на Опленцу, између осталих, присуствовао је и Херман Геринг, који је предводио делегацију Трећег рајха.

         „После сахране, Геринг је замолио да му се покаже имање Карађорђевића. При разгледању предмета из ризнице - иконе, оружје, уметничка дела, Геринг није крио дивљење пред „Тајном вечером”. На самом почетку окупације Србије, Геринг је преко немачког опуномоћеника за привреду Франца Нојхаузена наручио да му се донесе икона”, наводе за Дојче веле у Задужбини краља Петра И.

         „У специјалним сандуцима однете су разне драгоцености Карађорђевића, а међу њима и икона 'Тајна вечера', која је завршила у Геринговом замку”, наводи исти извор.

         Икона је враћена на Опленац 1947. године, али нису познати детаљи како је то урађено. Према једној верзији, уметнина је враћена по налогу Александра Ранковића - тада блиског Титовог сарадника.