Турску са неоосманизмом чекају хаос, крв, нереди и распад

АМЕРИКАНЦИ ПОДМЕТНУЛИ АНКАРИ И „ВЕЛИКУ ТУРСКУ“

И КРАЈЊЕ ОПАСНУ „ОСМАНСКУ ГЕОПОЛИТИКУ“

• Неоосманска политика Турске огледа се у овом тренутку у зближавању са проамеричким арапским режимима у Саудијској Арабији и Катару. Позиција Турске је неоосманизмом чврсто усмерена против Асада и на нагло захлађење односа са Ираном и Русијом
• „Османска геополитика“ је фикција, као и идеја о Великој Турској. Турска у савременом стању уопште, ни под каквим условима, никако и никада не може да успостави ништа налик Османској империји  
• Инсистирајући на јачању свог утицаја на Блиском Истоку, нарочито у савезу са Саудијском Арабијом, Катаром и сличним ултрасалафистичким радикалним исламским државама, Турска може само да стигне до краха, до грађанског рата између световних националиста, кемалиста и републиканаца, који чине половину становништва, и религиозних фанатика који су мањина. Самим тим: и до распада земље на етничкој основи

Пише: Александр Дугин, геополитик и филозоф 

        НАКОН Другог светског рата Турска, која се до његовог краја оријентисала на Немачку, на земље „осовине“, нашла се пред избором: или да се прикључи источном блоку или западном.  

       Под претњом (реалном и измишљеном) стаљинске инвазије - Турци су изабрали Запад, постали су део НАТО и од тада, од 50-их година XX века, Турска се налазила у табору НАТО, у табору атлантизма, у табору Запада.  

       Отуда је стигао и пројекат Велике Турске.  

       Многи сматрају да су Турци етнички расисти-националисти и да су они смислили тај пројекат. А уствари: то је био пројекат ЦИА који је предлагао Турцима и турским обавештајним службама да појачају утицај на туранске народе Централне Азије, која је тада била у саставу Совјетског Савеза. Касније - након распада Совјетског Савеза - да Анкара прошири утицај на бивше совјетске републике, отад самосталне државе Централне Азије и на туранске народе око Волге и на Кавказу, све до Јакутије.  

       Другим речима, пантуркизам је био идеја следбеника атлантизма, западњака, представника америчког стратешког геополитичког планирања за Турску. Самим Турцима то и није било потребно.

       У међувремену су доживели фијаско сви покушаји Анкаре да тај политички пројекат оствари преко ширења туранског образовања и преоријентације на Турску тих новонасталих држава. Турци се и нису реално претерано унели у то. Они су подржавали те тенденције, али доста пасивно.  

       Зашто? Зато што је реални интерес Турске очување њених државних граница, које су саме по себи проблематичне због моћног курдског фактора. А ту су и велики проблеми повезани са Северним Кипром, као и мноштво других.  

       Евроазијски заокрет Турске почео је кад се у Анкари схватило да супротстављање Совјетском Савезу и Русији није више ефикасно, нарочито након 1991. године. Баш тада се поново, као у епоху Лењина и Ататурка, искристалисала идеја ревизије односа према Русији, која више не прети турским интересима.  

       У исто време је Америка наставила са својом експанзијом на Блиском Истоку, кројећи нове границе.

       Нарочито након инвазије у Ираку, Америка „одмрзава“ курдски фактор, па политика САД и Израела на Блиском Истоку почиње да представља претњу интересима Турске. Дојучерашњи непријатељ у лику Русије и делимично Ирана и савезници у лику САД - једноставно су заменили места.

       Турско руководство почело је отада да размишља о евроазијском пројекту. То се најбоље видело по турском војном врху који је преосмислио интересе Турске у „Ататурковом кључу“ и почео да се креће у правцу евроазијских интеграција, односно да узима курс на зближавање са Русијом, па и са Ираном, и да се удаљава од САД. Све до појаве првих идеја о изласку Турске из НАТО.  

       Ови су се процеси одвијали 2000-их година. Тада је и дошло до бурног зближавња Русије и Турске, укључујући и економско. Неколико пута је порасла трговинска размена. Руски туристи су постали неодвојиви део турске економије, и све се то испољавало у неком политичком евроазијству.  

       Американци су схватили да ствари крећу рђаво, да губе Турску после „пуштања из боце“ курдског фактора и постављања у Конгресу САД и у Европи питања признавања геноцида над Јерменима. Анкара је све то прихватала веома болно.

       А њени „пријатељи“ су измислили случај „Ергенекон“ и оптужили војно руководство Турске за некакву евроазијску заверу тобоже срачунату на покушај државног преврата.   

       Истина, турски војни врх је више пута у историји изводио државне преврате и успостављао војну контролу над земљом - када политика излазила из оквира који су одговарали заветима кемалиста.  

       То је део реалне турске историје. А „Ергенекон“ је антиевроазијски случај који су монтирали Американци. Резултат је био: склањање војног врха Турске и слање у затвор под измишљеним изговорима. То је случај „Ергенекон“.  

       На тај начин су Американци повратили утицај на Турску и на Ердогана. Са тиме је повезан још један преврат, који је мало подсећао на политику Велике Турске, али је добио назив „политика пантуркизма“ или „неоосманска политика“.  

       Неоосманска политика Турске огледа се у овом тренутку у зближавању са проамеричким арапским режимима у Саудијској Арабији и Катару. Позиција Турске је неоосманизмом чврсто усмерена против Асада и на нагло захлађење односа са Ираном и Русијом.  

       У ствари, ова „османска геополитика“ је - фикција, као и идеја о Великој Турској. Турска у савременом стању уопште, ни под каквим условима, никако и никада не може да успостави ништа налик Османској империји.  

       Реално инсистирајући на јачању свог утицаја на Блиском Истоку, нарочито у савезу са Саудијском Арабијом, Катаром и сличним ултрасалафистичким радикалним исламским државама, Турска може само да стигне до краха, до грађанског рата између световних националиста, кемалиста и републиканаца, који чине негде половину становништва, и религиозних фанатика који су мањина. Самим тим: и до распада Турске на етничкој основи.  

       Евроазијски курс је једини начин да се Турска сачува у оквирима кемалистких граница. Али, тај курс је за данашње руководство Турске блокиран баш случајем „Ергенекона“. Чак и ако би похапшени турски официри-евроазијци били пуштени из затвора - они тешко да би тек тако опростили својм џелатима.  

       Турско руководство се налази у ћорсокаку јер је још једном кренуло по атлантском сценарију. Приближило се Америци, а удаљило од Русије и Техерана, од евроазијског блока.

       Још се уплело, фактички активно, у антисиријски сукоб, подржавајући, заједно са саудијцима, радикалне екстремисте.   

       Наравно, арапски ислам данас није у позицији да преузме било какве лидерске позиције у Турској. То је апсолутно нереално.

       Турска са таквом политиком не може да постигне ништа. А односе са Русијом реално може да поквари упркос недавној посети Владимира Путина. Заправо, уместо реалног зближавања са Русијом - у току је захлађење односа.   

       Турска, у ствари, све више увлачи у деструктивне пројекте. Геополитика Турске данас пролази критичну фазу.

       Неоосманизм је фикција, илузија. Неће Турцима донети ништа позитивно, а негативно хоће - највероватније у најскоријој будућности.  

       Турска је кренула погрешним путем. Креће се правцем који слаби турску државу и донеће Турцима непријатности.

       Ататурково наслеђе биће фактички ликвидирано.

       Радикално исламско друштво у Турској, навикнутој на световне норме, ништа позитивно неће успети да створи.  

       Све у свему, неизбежни су: распад, расуло, конфликт, крв, нереди и хаос. Све то прети Турској, ако се не одрекне лажног неоосманског фиктивног пројекта који је води у ћорсокак.

       Превела Марија Петрова