Србија у ОДКБ – само са статусом посматрача или као пуноправни члан?

ОЧЕКУЈУ СЕ И - ПУТИНОВ ДОЛАЗАК У СРБИЈУ И ПОТПИСИВАЊЕ РУСКОГ-СРПСКОГ СПОРАЗУМА О СТРАТЕШКОМ ПАРТНЕРСТВУ, ПА ИПАК...

         СКУПШТИНСКИ одбор за спољне послове - чији председник је Милош Алигрудић – иницирао је да национални парламент донесе одлуку да Србија затражи статус посматрача у ОДКБ. У Организацији договора о колективној безбедности у којој је Руска Федерација по свему стожерна држава.

         Тадићева Србија је бежала од такве могућности. Нема сумње, зато што је преко министра одбране Драгана Шутановца, који је био главни амерички човек у Србији, земљу већ била увела у стратешку орбиту НАТО пакта.

         Сад се нешто, очито, мења. Само: докле ће те промене ићи?

         Да ли је битнија промена односа према ОДКБ  уопште могућа без суштинске корекције државног курса?

 

Милош АЛИГРУДИЋ, председник скупштинског Одбора за иностране послове

Све највеће посланичке групе су за то да Србија у ОДКБ има статус посматрача

• Као председник скупштинског одбора за иностране послове, предложио да направимо сталну делегацију која би пратила ОДКБ. Око тог питања су сложне све највеће групе: СНС, ДСС, ДС, УРС, СПС. Дакле, политичка воља је неспорна и наша Народна скупштина ће на предлог председника парламента и одбора за иностране послове затражити у наредним недељама од ОДКБ да нам да статус посматрача
• Незамисливо је да имамо комуникацију са НАТО пактом, а да немамо са ОДКБ. То не може ако хоћемо да будемо политички неутрални. Ако искључите пола света из сарадње – то је јако лоше по вас

         ЈОШ у прошлом сазиву Скупштине, ДСС је предлагао да посматрамо ОДКБ. Не можемо да будемо чланица јер географски тамо не припадамо, а и ДСС верује да би Србија најбоље просперирала држећи се војне и политичке неутралности.

         Међутим, као што нисмо игнорисали НАТО-вско Партнерство за мир и као што наше скупштинске делегације присуствују парламентарним седницама НАТО пакта - да бисмо чули шта се говори о нашој земљи, тако још више сматрамо да треба да будемо посматрачи у ОДКБ.

         Не због баланса, него због интереса: да видимо о чему та заједница земаља у том оквиру безбедности разговара. А политичка мотивација би била и то што већина земаља око ОДКБ су земље које се никада нису замериле Србији, кад је реч о интегритету наше земље, већ су нас, напротив, подржавале у светским организацијама.

         Према томе, сви разлози постоје да наша земља затражи посматрачки статус, а контакт је направљен прошле године кад је једна мала делегација отишла да посматра њихову седницу.

         Ја сам као председник скупштинског одбора за иностране послове предложио да направимо сталну делегацију која би пратила ОДКБ. Око тог питања су сложне све највеће групе: СНС, ДСС, ДС, УРС, СПС. Дакле, политичка воља је неспорна и наша Народна скупштина ће на предлог председника парламента и одбора за иностране послове затражити у наредним недељама од ОДКБ да нам да статус посматрача.

         Ово не треба помпезно везивати ни за један догађај – ни за долазак Путина, ни за пресуде у Хагу, ни за агресивност коју неки испољавају према Србији. Треба везивати само за интерес Србије да комуницира са свима.

         Незамисливо је да имамо комуникацију са НАТО пактом, а да немамо са ОДКБ. То не може ако хоћемо да будемо политички неутрални.

         Ако искључите пола света из сарадње – то је јако лоше по вас.

       

Бранко РАДУН, политички аналитичар

Сигурно ће сметати Американцима и неким Европљанима

• Цела сарадња са Русијом некако крене па стане. Има доста ствари у најави и треба видети шта ће се реализовати. Да ли то зависи од нас или од Русије? Одговор је да највише зависи - од Американаца!

         САМО присуство у ОДКБ је порука да Србија разматра и друге интегративне и безбедносне структуре и да није само евроатлантски оријентисана. Дакле, то је израз добре воље према Русији, с тим да и она зна да то не мора ништа да значи, да ни на шта не обавезује, али шаљемо поруку да смо једна земља која то може и сме.

         Питање је: да ли Србија сме да уради тако нешто?

         Ту је негде, ако се баш будемо заинатили. Да ли ће то неком да смета – сигурно ће сметати Американцима и неким Европљанима.

         Рачуница политичара је да не знају да ли ће сметати, али да неће да се замерају...То може довести до тога да не будемо посматрачи у ОДКБ.

         Србија је под великим притиском, али то нас не оправдава да нешто радимо или не радимо.

         Цела сарадња са Русијом некако крене па стане. Има доста ствари у најави и треба видети шта ће се реализовати. Да ли то зависи од нас или од Русије? Одговор је да највише зависи - од Американаца!

         Српско–руски односи највише зависе од САД, јер овдашњи политичари не желе да ризикују, а ни Русија не би баш улетала у нешто што би изазвало конфликтну ситуацију са Американцима.

         Руси за сада имају дефинисан интерес, углавном Јужни ток и неке друге ствари у економији и не води мегаломанску политику парирања Американцима на свакој тачки планете. Они врло озбиљно и пажљиво размишљају која је то граница да не изазову непотребан конфликт и ми у нашој политици морамо то да разумемо.

         С друге стране, посматрачко присуство на скуповима ОДКБ не прелази ту границу, само је питање да ли наши политичари то знају.  

         Наши политичари треба да буду храбрији, наша политика је до сада показивала пре кукавичлук него што је срљала и сматрам да може да буде мало мање опрезна.   

 

Живојин ЂУРИЋ, политички аналитичар-истраживач

И статус посматрача у ОДКБ и стратешки споразум са Русијом

         ДРЖАВНИ врх Србије треба да користи сваку прилику да отвори нове могућности у међународној заједници преко којих може да брани и промовише национални интерес. Јер, дошло је до тога да се Србији на малтене свим нивоима оспоравају права која све друге државе имају.

         Могућност добијања места посматрача ОДКБ, а нарочито потписивање стратешких споразума са Русијом од виталног су значаја и прилика да Србија покаже своју државотворну опредељеност за очување и националног и државног интереса.

         Када се има у виду долазак председника Путина у Србију, то још више оснажује статус и признање које Србија треба да има у међународним односима кад један такав државник – председник тако велике и моћне силе - долази у Србију. Насупрот другима који на сваки начин користе прилику да Србији то оспоре.

         Ми као народ и држава треба да будемо захвални што ће човек таквог ранга наћи времена да посети Србију поводом тако важног међународног пројекта као што је Јужни ток.

 

Драган ТОДОРОВИЋ, председник Источне алтернативе

Што ближе Русији, што пре у ОДКБ

• Треба знати да ОДКБ солидарно пружа помоћ својим чланицама, а да је по једном члану тог уговора Русија спремна да у случају напада на неку од чланица употреби и своје стратешко нуклеарно наоружање

         СРБИЈА треба да коренито преиспита комплетну спољну политику и да се окрене правцима који имају шансе да нам помогну да изађемо из ђорсокака у који смо уведени путем без алтернативе. Тај пут има алтернативу и она се зове „источна алтернатива“ – а то је сарадња са Русијом, Кином, Белорусијом и Украјином.

         Нормално је да би кичма те сарадње требало да буду пре свега односи са Русијом и то: у сваком погледу.

         Евроазијске интеграције су једини излаз за Србију и сва сарадња би морала да води рачуна о могућностима које су Србији на располагању, укључујући и чланство у ОДКБ. Морамо имати на уму да ће положај Србије да се погоршава аспирацијама Турске која је већ поново закорачила на Балканско полуострво и покушава да се врати на ове просторе онако како је дефинасао Давутоглу: период Отоманског Балкана је најлепши период Баклкна. А ја бих рекао да је то најмрачнији период, да смо се Турака једва ослободили и да не би требало да поново упаднемо у такав период тешког ропства.

         Улазак Србије у ОДКБ би спречио такав развој догађаја.

         Треба знати да ОДКБ солидарно пружа помоћ својим чланицама, а да је по једном члану тог уговора Русија спремна да у случају напада на неку од чланица употреби и своје стратешко нуклеарно наоружање.

         Србији је неопходно да што пре крене у тај процес, а први корак би био парламентарна сарадња.

         Истовремено, долазак Путина има велики значај, јер пружа могућност за јачање сарадње две земље. За Србију је Јужни ток од изузетног значаја и надам се да ће радови почети што скорије. 

 

Драган ПЕТРОВИЋ, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду

Србија да са Путином ухвати последњи геополитички воз

• Проамеричке и глобалистичке снаге у Србији потпуно су крахирале морално, али и политички и финансијски. Отворила су се кључна питања биланса односа са Западом и биланс избегавања Русије
• Путин долази у Београд у децембру. То је последња шанса за Србију да ухвати геополитички воз. И Русија би могла да допринесе - а често говорим о мекој моћи – кроз културу или рецимо неку руску телевизију у Србији која би мало коштала, а имала би велики утицај

         БИО сам један од учесника скупа ОДКБ и Народне скупштине Србије 2010, који је требало да се одржи у згради парламента, али је Драгољуб Мићуновић то изблокирао. Скуп је одржан у Медија центру, председавао је генерал Божидар Делић, а учествовали СНС, СПС, СРС, ДСС. С руске стране је била јака екипа: амбасадор Александар Конузин, Бабаков, био је и специјални изасланик ОДКБ. Чланови ОДКБ су Русија, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Таџикистан и Киргизија. Поред ОДКБ постоји и ШОС у који улази и Кина (али не и Јерменија и Белорусија), много земаља жели да уђе, а статус посматрача имају Индија, Иран, Пакистан, Монголија. Дакле, ШОС је врло атрактиван.

         Када је реч о положају Србије, добар пример је Украјина која је у уставу прогласила војну неутралност 2010. Са том променом је наставила - полузамрзнуто – односе са НАТО. Председник Јанукович је пре последњих избора у Сочију најавио да ће Украјина постати посматрач у ШОС-у.

         Аналогно томе, пошто Србија има сличну ситуацију – јер сарађује са НАТО у оквиру Партнерства за мир – могла би да уђе у ОДКБ или ШОС као посматрач. Можда би – што би био прелазни облик - могла да уђе у словенске војне вежбе Русије, Украјине и Белорусије, а назнаке су да би и Бугарска ушла.

         То би ојачало неутралну позицију Србије, јер овако има неутралност само де јуре док у стварности сарађује са НАТО путем војних вежби и маневара, НАТО има канцеларију у Београду која је прошла без икакве парламентарне одлуке и постали смо пуноправан члан Партнерства за мир. Зашто онда Србија не би развијала сарадњу са другим војним савезима и тако ојачала своју неутралну позицију. То би био државнички потез који би оснажио међународну позицију земље.  

         Долазак Путина је вишедимензионалан. Нарочито је битан у психолошком смислу за јавно мњење и широке народне масе у Србији, јер је председник Русије овде веома популаран. Додатну димензију даје исходиште Хашког трибунала – које је неповратна бламажа за трибунал и бламажа снага у Србији и у свету које су нас притискале и уверавале да имамо пријатеље на западу. Трибунал је продужено оруђе Америке и Енглеске којима је опсесија деструкција Русије, а српски фактор посматра као елемент дугог трајања, православан и са историјском традицијом одличних односа са Русијом. Зато се према српском фактору превентивно врши деструкција.

         Дакле, Путин долази у време када се Србији испостављају додатни услови око Косова (иако је Хагу испоручила све што су тражили), у време легализације антидржавног чина Борка Стефановића, кад нова Влада уз објашњења за малу децу хоће да прихвати ИБМ границе! Путин долази баш око 10. децембра, кад се нама додатно испоставља један катастрофалан биланс уцена. Зато руски лидер доноси много – не само топлину – него отварање Јужног тока, који нам је стратешки битан и доноси одређена средства која су преко неопходна. Мада се стиче утисак да је претходна власт, рецимо око хуманитарног центра у Нишу, потписивала договоре са Русијом тако да се некако изјалове.

         Ово је шанса за озбиљнији политички преокрет, а што се тиче преокрета у народу – он се ових дана већ десио.

         Још само ово – кад је Путин био прошли пут, власт је празнила улице, наводно због безбедности, али их је Путин маестрално преиграо и дошао на отворени стадион Црвене Звезде пред 20.000 људи и показао да нема разлога да се плаши. А показала се и екстаза.

         Видимо да су проамеричке и глобалистичке снаге у Србији потпуно крахирале морално, али и политички и финансијски. Новац у Србију не стиже.

         Отворила су се кључна питања биланса односа са Западом и биланс избегавања Русије. Зато је ово последња шанса за Србију да ухвати геополитички воз. И Русија би могла да допринесе - а често говорим о мекој моћи – кроз културу или рецимо неку руску телевизију у Србији која би мало коштала, а имала би велики утицај.