Не може цела планета као Америка
Беседа Његове Светости Патријарха Кирила у Црвеној сали катедрале Христа Спаситеља приликом сусрета са члановима Глобалне групе за лидерство Светског економског форума у Давосу
Превела: Ксенија Трајковић
о Дубоко сам уверен да наша планета није способна да опстаје у условима константне економске експанзије, уз константни пораст становништва и константно повећање оптерећености човекове околине и знам да многи деле такав став
о Планета Земља нема довољно ресурса да цео људски род живи онако како се живи у Америци
о Човек који је способан да ограничава своје потребе може решавати задатке које никада неће решити онај који самога себе не уме да ограничава
15. март 2011. г.
ПОКУШАВАМ да одговорим на питање: чине ли човека срећним све виша граница потрошње, све веће могућности, све већи комфор, све веће свакодневно благостање?
Мислим да се сви ми данас налазимо пред изазовима принципијелно новим у поређењу са оним који су постојали до недавно. Припадам генерацији која добро памти 1973. годину. Заиста не знам шта о том времену пишу у уџбеницима историје или економије, али се добро сећам шта се те године десило. Тада сам живео и радио у Женеви где сам представљао нашу Цркву при међународним организацијама. То је била година прве енергетске кризе када су се на бензинским пумпама одједном створили дуги редови. Људима који су стајали у тим редовима понекад је недостајало стрпљења и почињали су физички конфликти. Људи су се тукли да би први узели „пиштољ“ и сипали гориво у свој аутомобил. Управо у то време први пут је почело да се говори о ограничавању економског раста. Тада сам прочитао књигу познатог економисте Ростоа који је писао о тим ограничењима.
СТРОГИ РУСКИ ПОСТ
Свест људи који су живели 1960-их година није се заокупљала никаквим ограничењима – посебно код нас у Совјетском Савезу. Ми смо имали своје идеале и своје циљеве. Говорили су нам да совјетски људи треба да лете више од других, даље од других, да граде највише зграде, најмоћније фабрике, али нико није говорио да постоји проблем ограничености ресурса, проблем загађења човекове околине, да се не може стално подизати граница потрошње, при том не узимајући у обзир ограниченост ресурса планете Земље као ни загађење човекове околине. Тада, 1973. г., јавност се први пут шокирала и људи су почели да размишљају о томе да је константно растући ниво потрошње лажна парадигма развоја.
Од тада је прошло скоро 40 година. Међутим, ако изађемо на улицу у Москви, Њујорку или било ком другом граду и питамо просечног човека шта жели, он ће нам вероватно одговорити у духу филозофије неограничене потрошње. Сигурно ће рећи: „Потребно ми је то, то, и то“. А човек који већ има све оно о чему је маштао ваш први саговорник набројаће вам другачији списак вредности које би желео да поседује. Неко жели стан или викендицу а неко хоће да промени сопствени авион...
Постоји ли неки разумни критеријум за процену онога шта је потребно човеку за пуноћу живота? Никаква економска теорија неће нам дати такве критеријуме. Штавише, ако економисти буду говорили о неопходности ограничења раста потрошње испровоцираће економски колапс: што је потрошња мања тим је економска експанзија слабија и развој спорији. Међутим, да ли је наша планета способна да опстаје у условима константне економске експанзије уз константни пораст становништва и константно повећање оптерећености човекове околине? Дубоко сам уверен да није и знам да многи деле такав став.
А сада најважније питање: како човек може одредити ниво сопствене потрошње? Овде бих хтео да кажем да је сада у Руској Цркви време поста – као, барем формално, и на Западу. Ми у Руској Цркви постимо веома строго. А када кажем „ми“ радујем се што је реч не само о онима који стално посећују храм него и о великом проценту становника савремене Русије. Например, нагло пада потрошња меса. Веома је једноставно уверити се у то, - довољно је отићи на пијацу или у продавницу и питати шта се дешава са куповином меса у време поста. Код нас влада строга дисциплина поста која потиче из древних времена. У њеној основи је свест о томе да је човек дужан да васпитава самога себе укључујући и став о уздржавању и ограничавању својих потреба. Јер, човек који је способан да ограничава своје потребе може решавати задатке које никада неће решити онај који самога себе не уме да ограничава.
СРЕЋА И ПОТРОШЊА
Али самоограничавање – није она вредност коју нуди савремена цивилизација. Узмимо рекламу, луксузне часописе, - тамо се намеће сасвим другачији начин живота. Шта све то значи ако полазимо од стратешког погледа у будућност? Живимо ли правилно или погрешно? Да ли је наш живот добро уређен? Мој скроман одговор је следећи: живимо погрешно и због те неправилности Бог нас кажњава. Све што се данас дешава са климом, све што се данас дешава човеку, сведочи о томе да се наш развој уистину не одвија на прави начин.
Има ли планета Земља довољно ресурса да сви живе онако како се живи у Америци или онако како о томе маштају на форуму у Давосу, укључујући и наше руске економисте којима засијају очи при помисли како се може добро живети? Може ли читав људски род тако живети или не може? Одговор је веома једноставан: не може, Земља није за то удешена. Бог није створио Земљу за то да бисмо ми бескрајно повећавали ниво своје потрошње и били срећни.
Мислим да би зато било веома важно да се у све дискусије о економском расту и превазилажењу економске кризе укључе праведне, разборите дискусије – она мера која се тиче личности човека, људске среће и пуноће живота, као и да покушамо да разумемо колико та срећа зависи од нивоа наше потрошње.
_______________________________
