Кина наставља да марксизам прилагођава капитализму

ГОВОР СИ ЂИНПИНГА НА ПРОСЛАВИ 95 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА КПК

ПОКАЗАО ДА НЕМА ПОВРАТКА МАОУ

Обраћање Си Ђинпинга на прослави 95. годишњице КП Кине

• Главни пропагатор тржишне економије, Денг Сјаипинг поручио је сународницима: „социјализам означава крај сиромаштва, немаштина - није социјализам, тим пре, није комунизам“. Народне масе су у томе виделе могућност да добро живе, слатко једу и да се брзо богате. А партија их није изневерила. Под њеним пажљивим руковођењем, од 1949. до 2001. БДП Кине порастао је 56 пута. Кина је постала друга, а према неким показатељима - прва економија света
• Још пре 15 година, верни наследник дела Денг Сјаопинга, Ђијанг Цемин, затражио је да партија почне да „представља захтеве развоја прогресивних производних снага Кине“. Та учтива формулација означила је да се у комунистичку партију позивају успешни бизнисмени и предузимачи. У ствари, они су одавно тамо хрлили схватајући да је то најкраћи пут до веза и државних наруџбина. Године 2004. у КП Кине ушао је најбогатији Кинез света, ЛијанВенген, власник имовине од најмање 10 милијарди долара
• Према подацима Организације за економску сарадњу и развој, 2016. 10% најбогатијих грађана Кине добијали су 9,6 пута више прихода него 10% најсиромашнијих, а та разлика даље расте. Данас у Кини живи више од 2,4 милиона милионера, а десетине милиона њихових суграђана покушава да преживи за један долар дневно
• Кинеско руководство више не може да се врати на класични марксизам. Партијску и буржоаску врхушку, које су практично међусобно срасле, веома плаши чувено „левичарско одступање“. Иза левичарске реторике класичног марксизма њима се привиђа ужас експропријације, масовне глади и свих дивота „културне револуције“
• Говор Си Ђинпинга још једном је доказао да је КПК одавно изгубила сваку повезаност са идејама Маркса и Маоа и да се претворила у буржоаску националистичку партију

Пише: Викторија НИКИФОРОВА

        У ГОВОРУ посвећеном 95. годишњици КП Кине, Си Ђинпинг позвао је кинеске комунисте да се не одричу марксизма и да га прилагоде новим реалностима. А реалност је таква да моћна економија Кине и огромни кинески народ сада пате од капиталистичких проблема - неједнакости и корупције.

        Да ли ће то вратити Кину доктрини Маоа?

        Током читаве недеље одржаване су свечаности поводом 95 година Кинеске комунистичке партије. У програму су били и концерти револуционарних песама и свечане церемоније у част ћерке Мао Цедунга, као и читава серија занимљивих клипова који су касније постављени на YouTube.

        У једном од њих - на добром енглеском језику - кинески репери причају о историји Кине, о њеним насушним проблемима и о њеним односима са Тајваном, у другом се нуди - корак по корак, упутство за улазак у КПК.

        Говор председника ЦК КПК, Си Ђинпинга, био је завршни и, наравно, од свих важнији акорд. Иза његових увијених и често загонетних формулација скривали су се планови за будућност Народне Републике Кине, а иза ефектних фраза наслућивала се озбиљна забринутост кинеског руководства које се последњих година суочило са новим проблемима.

        Различити медији цитирају различите фразе из говора друга Си, а то изгледа тако као да председник КПК све време себи контрира.

        Са једне стране, он позива другове по партији да прилагођавају марксизам новим реалностима кинеског живота, односно, фактички, капиталистичкој економији. Са друге, подсећа да ако марксизам престане да буде темељни принцип, онда ће „партија изгубити свој дух и свој циљ“, и коначно „заувек нестати“.

        Кинези нису навикли на тако неочекиване обрте.

        Од почетка 1980-их КПК је покушавала да у Прокрустову постељу свете марксистичке теорије силом смести тржишну економију према којој се земља реално кретала. Као одскочна даска за филозофску мисао послужила је фраза Мао Цедунга о томе да је Кина тек ушла у „почетну фазу социјализма“.

        На основу те тезе, лидери партије, који су током 1980-их покушали да уклопе земљу у глобално тржиште, закључили су да Кина још није сазрела за прави социјализам. Они су схватили настојање обичних Кинеза да боље живе и то елегантно обликовали у својој теорији.

        Претпостављало се да Кина прво треба да се обрачуна са сиромаштвом и постигне прихватљив животни стандард, и тек ће после тога моћи помало да остварује оно чувено „од сваког према способностима, свакоме према потребама“. За постизање реалног социјализма одређивано је од 70 до 100 година (наравно, Кинези размишљају у дугим временским периодима), а до тада народу је понуђено да гради леп живот капиталистичким методама.

        Као што је дефинисао главни пропагатор тржишне економије, Денг Сјаипинг, „социјализам означава крај сиромаштва, немаштина - није социјализам, тим пре, није комунизам“.

        Тако се родила идеја „кинеског социјализма“. Она ни речју није помињала класну борбу или вишак вредности, зато је садржала у себи тако чудне оксимороне као што је „социјалистичко тржиште“. Ипак, сва та парадоксална реторика није нимало збуњивала народне масе. Оне су иза ње видели могућност да добро живе, слатко једу и да се брзо богате.

        А партија их није изневерила.

        Под њеним пажљивим руковођењем, од 1949. до 2001. БДП Кине порастао је 56 пута. Кина је постала друга, а према неким показатељима - прва економија света.

        Током последњих деценија, приход по глави становника годишње је у градовима растао 13% . Данас је Кина један од светских лидера по проценту власника стамбеног простора међу становништвом (око 90% Кинеза имају у власништву кућу или стан, а око 20% градских породица поседује више од једног објекта некретнина).

        Због те могућности да се обогате, грађани Кине деценијама су затварали очи на то што су се њихови лидери богатили убрзаним темпом, а комунистичка партија постала, не штаб аскетских комесара са прашњавим шлемовима, него галерија богатих чиновника.

        Још пре 15 година, верни наследник дела Денг Сјаопинга, Ђијанг Цемин, тражио је да партија почне да „представља захтеве развоја прогресивних производних снага Кине“.

        Та учтива формулација означила је да се у комунистичку партију позивају успешни бизнисмени и предузимачи. У ствари, они су одавно тамо хрлили схватајући да је то најкраћи пут до веза и државних наруџбина. Године 2004. у КП Кине ушао је најбогатији Кинез света, Лијан Венген, власник имовине од најмање 10 милијарди долара.

        Све би тако и даље ишло, дисциплиновани Кинези затварали би очи пред расцепом између партијске реторике и реалности, али су економију Кине очекивала нова искушења.

        Успорен је раст БДП, јуан је девалвиран. У јануару су све тв-екране обишли кадрови са збуњеним Кинезима који су ужаснуто пратили колапс на берзама. Ради се о томе што је становништво Кине, које се брзо богатило и традиционално страствено игра, заволело да игра на берзи као на тркама.

        После неколико година непрекидног раста, изненада је откривено да за неколико дана цене акција могу да се обруше готово до нуле. Истовремено, средња класа која се брзо развија, заглибила се у кредитима, а расцеп између сиромашних и богатих достигао је критичне вредности.

        Према подацима Организације за економску сарадњу и развој, 2016. 10% најбогатијих грађана Кине добијали су 9,6 пута више прихода него 10% најсиромашнијих, а та разлика само расте. Данас у Кини живи више од 2,4 милиона милионера, а десетине милиона њихових суграђана покушава да преживи за један долар дневно.

        У таквим околностима јасно је зашто се Си Ђинпинг удаљава од већ уобичајених фраза о „обнови марксистичке теорије“. Данас је у читавом свету тражен обичан левичарски марксизам, а Кина ту није изузетак. Идеје богаћења показале су своју ограниченост, а идеје једнакости и братства доживљавају ренесансу.

        Међутим, кинеско руководство више не може да се врати на класични марксизам. Партијску и буржоаску врхушку, које су практично међусобно срасле, веома плаши чувено „левичарско одступање“. Иза левичарске реторике класичног марксизма њима се привиђа ужас експропријације, масовне глади и свих дивота „културне револуције“.

        У њено време отац Си Ђинпинга - један од лидера КПК -дуго је био у затвору, а сам будући лидер КПК послат је у село. Та идентификација социјализма и „културне револуције“ намеће се и обичним Кинезима.

        Свако ко је данас носталгичан у односу на време Маоа - може добити печат „хунвејнбина“, а „левичарско одступање“ постало је озбиљна политичка оптужба. Управо је због њега, поред осталог, био оптужен 2013. један од најистакнутијих партијских функционера - Бо Силај и добио је доживотну затворску казну (званично - због корупције).

        Узгред о корупцији. Покушавајући да прође преко осетљивог моста између десничарске реторике и левичарске пристрасности, Си Ђинпинг се вратио вечној теми борбе с корупцијом.

        „Вечној“ - ово није иронија.

        Председник КПК више пута је наглашавао да се борба са митом никад неће завршити. Злонамерни сматрају да су његови напори да очисти партијске редове од корупције искључиво егоистични: он, наводно, само чисти политички простор од других кланова. Ипак, размере хапшења потврђују да је руководство Кине солидарно у схватању чињенице да управо корупција уноси највиши несклад у социјални расцеп и постаје смртна опасност за земљу.

        На парадоксалан начин најокорелији лопови и корупционаши налазе се у Комунистичкој партији Кине. Према подацима научно-истраживачког центра Вудроа Виулсона, од 88 милиона кинеских комуниста током последње три године око 750.000 било је подвргнуто разним мерама дисциплинског деловања.

        Међу онима којима је суђено, било је доста чиновника високог ранга о чијим процесима је штампа опширно извештавала. Ипак, питање је колико ће та чистка редова моћи да смањи нервозу обичних Кинеза, коју изазива раскош у којој и даље живе (обично на Западу) жене и деца партијских бирократа.

        У том склопу, иако је марксистичка реторика друга Си двосмислена и опрезна, посебно је приметно да је о националним интересима он говорио потпуно другачије. Учтиво, али јасно је алудирао на конфронтацију Пекинга и Вашингтона, констатовао кризу САД и Европске уније и ставио до знања да ће пред војним савезом Народне Републике Кине и Русије, NATO бити беспомоћан.

        Присутни су највише аплаудирали његовој фрази да се Кина „никада неће одрећи од својих темељних интереса, своје безбедности и свог суверенитета“. Управо су се ови делови текста, ни најмање комунистички, већ изразито конзервативни и патриотски - највише свидели аудиторијуму. Говор Си Ђинпинга још једном је доказао да је КПК одавно изгубила сваку повезаност са идејама Маркса и Маоа и да се претворила у обичну буржоаску националистичку партију.

        Сећање кинеског народа на колонијалну прошлост, на схватање да социјални потреси могу да сруше све што су Кинези својим трудом деценијама изграђивали, помаже јој данас да се одржи на власти и да очува јединство земље. Ако се то јединство циљева очува у народу и елити, НР Кина има шансе да преживи садашњи тежак период.

        Превела Ксенија Трајковић