Добрица Матији: Кад се изгуби мушкост - ниси више ни човек, ни писац, па ни Србин

БЕЋКОВИЋ НА САЈМУ ПРЕДСТАВИО СВОЈЕ КЊИГЕ „СТО МОЈИХ ПОРТРЕТА“, „МОЈИХ 80“ И „ОНАМО НАМО“

* Присетио се како је Иву Андрића питао зашто не назове редакцију једних новина и коначно им саопшти где и када се родио да не би наводили различите датуме и мјеста, а да му је он на то рекао: "А, што? Нека неко на томе докторира"

* За Драгослава Михајловића Михиза рекао да је толико обожавао свој народ да се, када је почео да слуша и чита све што се прича о српском народу, затворио у собу и више није гледао ни кроз прозор, а када га је питао зашто, с обзиром на то да се затворио у соби, не замени некога у затвору Забели, Драгослав  јерекао: "Зар већ не робујем уместо неког другог?"

________________________________________________________

         ИНСПИРАЦИЈУ не треба чекати, него јој треба ићи у сусрет, рекао је академик Матија Бећковић, који је на 65. Међународном београдском сајму књига говорио о својим књигама "Сто мојих портрета", "Мојих 80" и "Онамо намо", у издању компаније Новости.

         Бећковић је у ове три књиге описао догађаје са историјским духовним личностима, сликарима, односно дао њихове портрете онако како их је запамтио кроз цртице и анегдоте.

         Он је рекао да свако запамти нешто друго, али да је важно, као и за поезију, писати властите песме и не лагати.

         - Не знате шта ћете запамтити, у ком закону. Запамтите нешто што је у том тренутку било безначајно, а после се појави као нешто најважније. Ја сам имао живот који су одредили други, који су га обасјали својом добротом и дубином - рекао је Бећковић.

         У оквиру сајамске целине "Пишем, дакле постојим", Бећковић се присетио анегдота са својим пријатељима књижевницима - Ивом Андрићем, Бранком Ћопићем, Драгославом Михајловићем Михизом, Душком Радовићем, Добрицом Ћосићем и другима.

         Бећковић је истакао да се није дружио ни са ким кога није волео или ценио и присетио се својих књижевних другова из одељења за књижевност у САНУ - Десанке Максимовић, Данила Киша и осталих, наводећи да су понекад одлазили, а да се са њима није ни опростио.

         Од портрета са Андрићем, Бећковић се присетио да га је једном питао зашто не назове редакцију једних новина и коначно им саопшти где и када се родио да не би наводили различите датуме и места, а да му је Андрић рекао: "А, што? Нека неко на томе докторира".

         О Бранку Ћопићу се сјетио да су једном приликом шетали Калемегданом и да му је рекао да ту убијају људе, односно да може да налети трамвај ако се не гледа лево и десно, као и да му је Ћопић напоменуо да су једног старца који је скочио са Панчевачког моста извукли живог из Дунава, те да је прокоментарисао да "људима не дају ни да се убијају сами".

         За Михиза је рекао да је толико обожавао свој народ да се, када је почео да слуша и чита све што се прича о српском народу, затворио у собу и више није гледао ни кроз прозор, а да, када га је питао зашто, с обзиром на то да се затворио у соби, не замени некога у затвору Забели, Драгослав рекао: "Зар већ не робујем уместо неког другог?".

         Бећковић се присетио писца Бране Петровића, који му је рекао да сви траже паметног човека који би спасио Србију, а да су, када га је он пронашао, људи рекли да веће будале од њега нема.

         Он је испричао и да му је Добрица Ћосић, код којег је отишао да чује његову последњу реч, рекао: "Кад изгубиш мушкост ниси више ни човек, ни писац, па ни Србин и то ти је моја последња реч".

         Бећковић се присетио да је Душко Радовић обожавао свога оца и наговарао Матију да напише поему о његовом /Душковом/ оцу, као и да је хиландарски монах Арсеније који се заветовао на ћутање у једном моменту проговорио запитавши је ли умро Васко Попа.

         (Срна)