Србија се у недељу сагињати неће!

Ексклузивно: "тајном састанку" Драгана Ђиласа и Ивице Дачића, присуствовао и трећи човек - човек портала ФАКТИ

* Авет геј-параде поново кружи Србијом. Мужјаци су се узјогунили, зазвонили за узбуну, јер браћа гејеви и сестре лезбејке хоће и ове године да се шетају и ватају усред града белога…Ови с десна би да поразбијају по коју главу, ови из Европе баш то и хоће, драго им да виде још једно српско-српско рокање. Прави, аутентични педери, све то виде и све то знају, па им је мука од свих тих педерчина који би да профитирају на њима

* Свесни авети још једне дестабилизације Србије споља и изнутра, уверени да је на помолу још једна сексуално-политичка завера, и то, да простите, на кварно, отпозади, Ивица уместо Мирка и Драган уместо Мирка, на тајном састанку коме је присуствовао и трећи човек – човек из ФАКАТА, дакле ја – кроје стратегију од кључног националног инетреса – под радним насловом: „Како да се појебемо, а да нам не уђе!”

* Преузимам ствар у своје руке, Ивице мој! Брзо, нек ти пишу путни налог, Ивице мој! Па правац на Пасуљанске ливаде, присуствуј некој тактичкој вежби, ал с бојевим гађањем, да изгледаш претеће. И буди смирен, буди леден, нек се види да ти је сенка пала на чело, а бреме на плећа. А тад изусти, Ивице, јуначе мој: „Забранићемо геј параду!”. И не бој се, јуначе, да изговориш оно чувено: “Србија се сагињати неће!”

Пише: Бранимир Петковић

      ЈЕДАН црвен а један жут. Два разнобојна коалициона побратима су најозбиљнији кандидати за новог премијера владајуће коалиције.

      Ако се не догоди нешто невероватно, што је мало вероватно, па да Мирко Цветковић искези зубе и коначно открије своје потиснуто ја. Да подигне глас и убеди Србе да није био Борисов трбухозборац, уз чија се излагања обавезно служе три ствари: дупли еспресо, шака екстазија и бокал ред-була, како слушаоци не би заспали уз те мантричке фразе о ничему, него да се пробудио бели консултантски тигар, који ће да смаже и ћутљивог Тому и ћутљивог Воју и Воју иза решетки, и оне клинце из Двери, а потом да их испљуне у Борисов тањир.

      Али Мистер Хајд се не буди после поноћи из Мирка и излази у град да једе опозицију, па се враћам на двојицу проевропских и прохетеросекусално оријентисаних лидера, на два невинашца блиска социјалдемократској души, довољно перспективнa и талентованa да мљацкају опозицију, а да не добију гастритис.

      Министар полиције и градоначелник Београда, на тајном састанку, покушавају да разреше заједнички препреку ка светлој будућности. Авет геј-параде поново кружи Србијом. Мужјаци су се узјогунили, зазвонили за узбуну, јер браћа гејеви и сестре лезбејке хоће и ове године да се шетају и ватају усред града белога…Ови с десна би да поразбијају по коју главу, ови из Европе баш то и хоће, драго им да виде још једно српско-српско рокање.

__________________________________________________________________________

«Путеви су им се укрстили тачно 20 година касније. Мирко уместо Мирка и Мирко уместо Мирка. Један црвен а један жут, одавно не носе пелене, превејани су, премазани и забринути за очување територијалног интегритета и суверенитета невиних педерских и полицијских глава, као и целовитости излога приватних радњи, Мекдоналдса, тролејбуса и шпанског трамваја.»
__________________________________________________________________________

      Прави, аутентични педери, све то виде и све то знају, па им је мука од свих тих педерчина који би да профитирају на њима.

      И Ивица и Драган то савршено знају, у рану јесен, на старту кампање. Први, бивши Слобин портпарол, прошао је све фазе, као синусоида. Од гласноговорника великог шефа, преко жешће скојевске илегале после 5. октобра, све до холивудског повратка на место заменика деда Мраза Мирка у кога више не верују ни деца, ни Борис.

      Овај други, водио је студентске протесте против Слобе, па отишао у Праг, где је научио бизнис, стекао капитал, завладао маркетингом и медијима, а онда се вратио из туђине, да буде нови Борис уместо Бориса.

      Путеви су им се укрстили тачно 20 година касније. Мирко уместо Мирка и Мирко уместо Мирка. Један црвен а један жут, одавно не носе пелене, превејани су, премазани и забринути за очување територијалног интегритета и суверенитета невиних педерских и полицијских глава, као и целовитости излога приватних радњи, Мекдоналдса, тролејбуса и шпанског трамваја.

      Свесни авети још једне дестабилизације Србије споља и изнутра, уверени да је на помолу још једна сексуално-политичка завера, и то, да простите, на кварно, отпозади, Ивица уместо Мирка и Драган уместо Мирка, на тајном састанку коме је присуствовао и трећи човек – човек из ФАКАТА, дакле ја – кроје стратегију од кључног националног инетреса – под радним насловом: „Како да се појебемо, а да нам не уђе!”.
__________________________________________________________________________

«Иде недеља, Драгане мој. Него, да са њом не оде и Србија. Видео си саопштења западних амбасада. „Геј парада не сме пасти”, урла ми и моја драга Ворликова, и онај Немац Мас. Шта да радимо, црни…пардон, жути сине?»
__________________________________________________________________________

      Свестан озбиљности овог портала, као трећи човек овог неформалног скупа, не могу да избегнем експлицитне сцене секса у наслову елабората, које алудирају на мушко-мушке комбинације, али Србија се већ налази на покретној траци хард-кора: оде Ангела, са њом оде и север а дођоше Хашимови цариници, Кфор је пуцао на Србе, Муфтија и Албанци бојкотују попис, а Нолета још жига у пределу леђа…
Али, доста је кукања, треба нешто предузети и зато се окупио двојац од акције.

      - Драгане мој…- певуши Ивица омиљени рефрен своје другарице Цеце у кућном дедињском ол-инклузив притвору. Тек да разгали атмосферу.

      - Јесам Драган, али не твој. Ја сам свој…И, добро, можда део мене припада Борису…Али, негде око 20 одсто акција…Које, иначе, све више падају…Мислим на Борисове акције…Немој ти мени зато мој, него Драгане свој…Ивице мој…– отпевава Ђилас.

      - Заувек твој – предаје се Ивица.

      - Ивице мој – посесивно ће Ђилас.  

      - Иде недеља, Драгане мој. Него, да са њом не оде и Србија. Видео си саопштења западних амбасада. „Геј парада не сме пасти”, урла ми и моја драга Ворликова, и онај Немац Мас. Шта да радимо, црни…пардон, жути сине?

      - Не тепај ми са жути, руменко један. Него, ако хоћеш да будемо премијери…

      - …Како да Србија има два премијера? Мислиш да замениш Пајтића у равници?

      - …Ма јок, бре. Изражавам се метафорички. Само да се провучемо у недељу. Ако се не полупа Србија, у проклету недељу, имаћемо шта оћеш! И два председника, ако треба.

      - Стварно, реко ти Борис?

      - Не зезај, Ивице мој. Него, јел су они твоји из службе провалили ону причу да ће Београд да гори, ко кутија шибица? Ко ли ти је смислио слоган „Београд у пламену”? А ти, несташко један, дао да ту причу протури полицијски Синдикат, а ти се, као, сав невин, забринуо за светлу будућност? Дај ми име тог паметњаковића, да га прекомандујемо код мене у Емоушн, да смишља слогане за Великог брата.

      - Знам, Драгане мој. Геј параде не сме бити. Ово ти никада нисам рекао, али слушај ме пажљиво, друже мој београдски! У сумрак, када се осамимо нас двојица – ја трансформисан у заговорника људских права, и ја, Слобин пионир, што лепо рече Палма…Седимо тако нас двојица, без Палме. Ја и ја. Усамљени, жељни један другог, а опет, шта ће рећи свет? Па се зато држимо на дистанци. И размишљамо, шта би сада урадио „он”. И, чујем његов глас.

__________________________________________________________________________

«Како да те се не сећа. Питао је, где је онај мали дрчни, онај жути, што ме прозивао? Каже ми да га подсећаш на њега. И он је тако почео. Прво бизнис, па висока политика.»
__________________________________________________________________________

      Дубок је, као ехо. Ваљда зато што путује из Пожаревца, из дубине земље. И, поручује ми он, својим мужевним гласом: „Видиш, бре, сине, како вас опет гузе. Са севернокосовског фронта ударили душмани, а сада вам лупају клин у центру Београда. Набијају вам га жестоко. Ако вам га туре до краја, ко ономад мени, запеваћу: „Проклета је ова недеља, дан када си отишла”. И мислићу тада на нашу Србију, Ивице мој. А кад су мени исти зулум чинили, урлали су: Слободу, педеру!” Тако ми је у сан дошао Слоба, Драгане мој, тако ми се обратио! Одлучно, као на Газиместану! Још ми се гаће тресу!

      - Јел питао за мене, Ивице мој? Јел се сећа студентског протеста, кад сам му га сместио у ТВ преносу? Ја млад, у пуној снази, студент, демократа, заливан пажљиво и редовно код Теразијске чесме. А он леп, још млад, са оном таласастом косом, што би рекла Мира – леп ко уписан, ко Тито!

      - Како да те се не сећа. Питао је, где је онај мали дрчни, онај жути, што ме прозивао? Каже ми да га подсећаш на њега. И он је тако почео. Прво бизнис, па висока политика. И њега су много волели Американци. Па су га попели високо. Ал је онда отишо на Косово равно. И сјебо се. До тада је био само Слободан. Тек је на Косову постао Слоба!

      - Мајко моја, Ивице мој. Доста више. Не желим да чујем ни реч. Сав сам се најежио. Боже, његови путеви су слични мојим, Ивице мој.

      - Остави сада путеве Господње Мрки, Драгане мој. План је следећи. Кфор у недељу поново растура барикаде и пуца у месо. Брат муфтија Зукорлић шаље саопштења да се управо догодило буђење Санџака, а можда нам у посету дође и ефендија Церић. То се Америма и Немцима много допало, па стално понављају исту фору, кад је нека фрка…Кад треба да нас дестабилизују. И брат Риза Халими ће да нам га сурдукне у финишу, Педери ће да се окупе око Мањежа, а све што хода чизмама и брије главу, има да их опколи. Драгане мој, ако нешто не урадимо, одосмо у пизду материну.

      - Знам, делијо мој. Зато је време да ствари коначно преузмем у своје руке. Јел хоћу да будем Борис уместо Бориса и Мирко уместо Мирка? Хоћу и желим то, Ивице мој! Онда је време да удари јунак на јунака. Куцнуо је и тај час. Јер, нисам ти се до сада поверио: И ја, понекад, у сутон, седнем с њим. Он и ја. Или, боље је рећи, да ти буде јасније: Ја и ја.

      Са једне стране седи Драган – пословни човек, али скроман, који разуме проблеме свих Београђана. Диже школе, вртиће и мостове. Гради и сади – милина једна. А он, то јест, онај други ја – влада Србијом. Он, то јест ја, зове се Борис, али не задуго. А то значи да ја владам, свима вама, осим можда собом. И зато, нек зазвоне звона!
__________________________________________________________________________

«Браво, Ивице мој. Све си сместио на једно место. И Косово наше, и педере наше си заштитио. Ако си, нек су нам живи и здрави…И Американце ниси испустио. И за мир си апеловао, И оно на крају, онај мелодрамски елемент, оно с пољупцем. Јел си на Ворликову мислио, Ивице мој?“
__________________________________________________________________________

      Преузимам ствар у своје руке, Ивице мој! Брзо, нек ти пишу путни налог, Ивице мој! Па правац на Пасуљанске ливаде, присуствуј некој тактичкој вежби, ал с бојевим гађањем, да изгледаш претеће. И буди смирен, буди леден, нек се види да ти је сенка пала на чело, а бреме на плећа. Смркни се тамо, на Ливадама, нек ти глас буде ко његов, нек ти фризура буде исфенирана ко његова, неки ти песница буде чврста ко његова. А тад изусти, Ивице, јуначе мој: „Забранићемо геј параду!”. И не бој се, јуначе, да изговориш оно чувено: “Србија се сагињати неће!”

      - Наравно да се неће сагињати, Драгане мој. Јер ако се у недељу, проклету недељу, Србија сагне, ако се спусти да дохвати сапун, ако се само мало савије, ако се покаже слаба, увалиће нам га!
 Објавићу забрану геј-параде на тактичкој вежби противтерористичких јединица. Пред оним силним момчинама, најавићу ту вест. Нек будем  окружен специјалцима, нек севају љути погледи, нек цури тестостерон, нек се чује оружје, нек тутње топови. А ја ћу тада запевати славну баладу Ђорђа Балашевића, у спас Србије. Ал та дивна, потресна песма се не зове “Рачунајте на нас”, Драгане мој. Него слушај:   

„…Полако комшије,
не може само да се уђе,
да се руши туђе, лепо сам им рекао:
Не ломите ми педере,
без њих ће ме Волрикова одувати…
Пустите их, морају ми чувати,
једну кандидатуру златну као дукати…!
Не ломите ми Београд,
у њему сам је љубио,
босоногу и одбеглу од сна”.

      – Браво, Ивице мој. Све си сместио на једно место. И Косово наше, и педере наше си заштитио. Ако си, нек су нам живи и здрави…И Американце ниси испустио. И за мир си апеловао, И оно на крају, онај мелодрамски елемент, оно с пољупцем. Јел си на Ворликову мислио, Ивице мој?

      - Нека останем недоречен, због драмског ефекта, Драгане мој. Али у недељу се Србија сагињати неће, то ти обећавам!

      - А сад, сви на своје радне задатке, Ивице мој!

      - Волим и ја вас! Драгане мој!