Американци и њихови савезници у Сирији за сад трпе поразе

МОДЕЛ ТАКОЗВАНОГ „АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА” КАО ДА СЕ У СИРИЈИ ПОТРОШИО

Башар ал-Асад на митингу својих присталица

  • Посматрачи Арапске лиге су написали да су побуњеници наоружани и да они изазивају сукобе и провоцирају владине снаге. Тамо где нема наоружаних побуњеника нема ни сукоба иако има доста људи који су против режима. Они су открили и да „мирни демонстранти” киднапују локалне грађане, хапсе и уцењују
  • Одмах по извештају, Арапска лига је повукла своје посматраче а сам извештај је сакривен и од јавности али и од Савета безбедности, наводно негде се загубио а није ни преведен на енглески
  • Сиријске снаге су избациле побуњенике из Хомса и Илдлика на северу, а побуњеничке групе су сада у близини града Дамаска, код јорданске границе. У том поразу прешло се на нови план а то су терористичке диверзије у кључним центрима, Алепу и Дамаску. У тим диверзијама је препознатљив рукопис америчких и британских  специјалних снага које су већ месецима унутар Сирије као подрчка побуњеницима
  • Суочен са поразом, Запад је прешао на хуманитарна питања и одмах је ту Кофи Анан. Сирији је јасно ко је Анан и зато је мало вероватно да ће Анан успети јер његова мисија је да у име Америке легализује побуњенике и  да тако, иако поражени, постану партнери власти
  • Скоро да је искључена било каква већа западна војна интервенција у Сирији и то из више разлога. Наравно, познато је да је Запад већ војно уплетен али војна интервенција је мало вероватна. Запад ће, међутим, упоредо са политичким процесом, као и обично, одржавати известан ниво напетости кроз терористичке акције и локалне сукобе побуњеника са војском и полицијом
  • Шта ће бити са самом Сиријом? Сирија је за сада преживела, али на дужи рок, после увођења унутрашњих реформи, врло је вероватна мирна промена власти

Пише: Синиша Љепојевић

        ПРОШЛО је годину дана од оружане побуне против власти у Сирији. Више се и не демантује да су побуну организовали Америка и њених неколико савезника.

        Модел такозваног „арапског пролећа” у Сирији до сада, међутим,  није уродио плодом. Модел се потрошио. Тачније, западни експеримент у Сирији је, барем до сада, доживео пораз.  Погрешна процена стања у Сирији или једноставно  бахатост велике силе? Вероватно, и једно и друго.

        Председник Башар ал-Асад, показало се,  има далеко већу подршку грађана Сирије него што се процењивало а погрешно је процењена и снага оних који су требало да сруше Асада.

        Сиријски експеримент је у ћорсокаку. За сада једини добитник у тој несрећи би могла бити Русија чија је помоћ, и Западу и Сирији,  изгледа неизбежна. То би могао да значи и повратак Русије на Блиски исток, у шаховску игру, што би могао бити највећи резултат ове фазе арапског пролећа.

        Чињеница је, наравно, да је Сирија после 12 месеци оружаних сукоба и невероватних политичких притисака Запада и политичко-економских санкција Америке и Европске уније приметно уздрмана земља. Штете већ постоје. Али, истовремено, чињеница је и то да се, ипак, није успело у „арапском пролећу” у тој земљи и да још увек довољна већина Сиријаца не жели рат и у основи подржава власт председника Асада и њега лично.

Сиријски побуњеници

        Нема, наравно, никакве дилеме да у Сирији има приметног незадовољства и да су неопходне унутрашње економско-политичке промене тог ауторитарног система али и довољна већина тих који су стварни опозиционари актуелном систему не жели насиље. У западно оркестрираној кампањи „пролећа” и једни и други су потпуно занемарени и, у ствари, игнорисани.

        Елементарно и арогантно игнорисање реалности. Негирање реалности и упорност у нереалним плановима је постала основа политике савременог Запада. Огромне празнине такве политике требало би да надоместе медијске манипулације, у ствари, лажи, безобзирна употреба силе и свеже штампани долари без покрића за локалне маргиналце.

        То је, у ствари, постао модел западне политике који се примењује било где и било када упркос разликама од земље до земље. Тако је и у Сирији под изговором лажног таласа „арапског пролећа” кренула оружана побуна праћена невероватним медијским лажима и осудама лидера нове политичке религије Запада.

        У политици и медијима се одувек лагало, али оволико се не памти у овој генерацији. Али, лажи не помажу у Сирији. Тако избомбардована јавност је онда требало да пружи подршку новом кораку, употреби оружане силе које би подржале Уједињене нације а ојачали Европска унија и Арапска лига. То се, међутим, није десило, барем не у жељеној форми.

        Запад је већ дебело директно уплетен у оружане окршаје у Сирији, и преко специјалних јединица и преко дотурања опреме и оружја, а и путем санкција.

        Ембарго је чин рата.  Планираној подршци Савета безбедности америчко-европској оружаној интервенцији у Сирији је претходио притисак Арапске лиге да Сирија дозволи присуство њених посматрача. И Сирија је пристала.

        Проблем је настао када посматрачи нису написали извештај какав је од њих тражен.  Посматрачи Арапске лиге су написали да су побуњеници наоружани и да они изазивају сукобе и провоцирају владине снаге. Тамо где нема наоружаних побуњеника нема ни сукоба иако има доста људи који су против режима. Они су открили да „мирни демонстранти” киднапују локалне грађане, хапсе и уцењују.

        Одмах по извештају, Арапска лига је повукла своје посматраче а сам извештај је сакривен и од јавности али и од Савета безбедности, наводно негде се загубио а није ни преведен на енглески. Напротив, настављено је са неистинама и на Савету безбедности, иако то није уродило плодом, Русија и Кина су уложиле вето на тражену резолуцију која не одговара реалности. Неодмерене и бесне реакције Америке и њеног државног секретара Хилари Клинтон су само разоткриле до које мере је Запад очајан због неуспеха у Сирији и до које мере је подетињио. Такве реакције су више примерене размаженом детету него представницима једне велике и моћне силе.

        Потом је на брзину у Тунису сазвана конференција лицемерно названа „Пријатељи Сирије” али и то је, показало се, био политички пораз.[1]  Број земаља које су узеле учешћа је био далеко мањи, негде око 50, а на самој конференцији није било ни минималне сагласности око планова и ставова. За неуспех Хилари Клинтон је оптуживала Русију и Кину које уопште нису присуствовале скупу.

Конференција у Тунису

        Занимљиво је да је уочи саме конференције погинуло  двоје западних новинара у Хомсу, Американка која је радила за лондонски Тајмс Мери Колвин и Француз Реми Ошлик. До сада није разјашњено ко их је убио али медијски приступ и изјаве једног преживелог британског фотографа, Пола Конроја,  сугеришу да су биле у функцији скупа у Тунису.

        Док су трајале политичке манипулације, сиријске снаге су избациле побуњенике из Хомса и Илдлика на северу, а побуњеничке групе су сада у близини града Дамаа, код јорданске границе. У том поразу прешло се на нови план а то су терористичке диверзије у кључним центрима, граду Алепо и Дамаску. У тим диверзијама је препознатљив рукопис америчких и британских  специјалних снага које су већ месецима унутар Сирије као подршка побуњеницима.

        Упркос медијској селекцији вести из Сирије све се чешће признаје да међу побуњеницима доминирају исламски екстремисти, плаћеници и професионални свети ратници, муџахедини. Све они за које Америка тврди да су припадници мреже Ал-Каида, значи непријатељи Америке. Како онда то да се Америка сада не само заједно бори са њима против секуларне Сирије него их и финансира? То је чак морала да призна и Хилари Клинтон. [2]  На то је потом упозорила и америчка организација Хјумен рајтс воч HRW која је побуњеника на основу прикупљених доказа оптужила за убиства, мучења и киднаповања Сиријаца који не подржавају њих него власт у Дамаску. [3]

        Део тог нереалног приступа су и западне илузије о сиријској опозицији. Да ли уопште постоји стварна опозиција, у смислу јаког колико толико јединственог покрета? Показало се да не постоји. Формиран је Сиријски национални савет (СНЦ) који чине све сами сиријски емигранти који већ годинама немају никакве везе са Сиријом. У ствари, СНЦ се већ распао иако га је Запад признао као „легитимног” представника сиријског народа.[4]  Ту је и проблем са такозваном Слободном сиријском армијом (ФСА) чије је седиште у Турској а која би требало да буде „организована оружана сила”. Процењује се да се и ФСА распала и да њена команда у Турској контролише само 20 одсто наоружаних побуњеника. [5]  

        Истовремено сиријски председник Асад је покренуо неколико иницијатива и на међународном  и на унутрашњем плану. Успоставио је директну комуникацију са Русијом и Кином а у самој земљи иницирао промене устава које би могле имати историјски значај. Промене се тичу увођења вишепартијског система, ограничења мандата председника и укидање монопола владајуће Баас партије. Промене су прихваћене на референдуму на којем је гласало око 60 одсто бирача. Велика излазност и за западне демократије. Али, Запад је игнорисао тај референдум и чак га исмејавао. Потом су на темељу тих уставних промена у Сирији расписани општи избори који ће бити одржани 7. маја.

        Игнорисањем тих догађаја и суочен  са поразом побуњеника Запад је себе у Сирији довео у политички ћорсокак. У покушају да изађе из тог ћорсокака Запад је онда иницирао идеју изасланика Уједињених нација и Арапске лиге оличеног у бившем генералном секретару УН Кофију Анану. Његов посао је, тврди се, хуманитарни - да обезбеди хуманитарну помоћ али и примирје између „зараћених страна”. 

Сусрет Анана и Асада у Дамаску

        Суочен са поразом, Запад је онда прешао на хуманитарна питања и одмах је ту Кофи Анан. Сирији је јасно ко је Кофи Анан и зато је  мало вероватно да ће Анан успети јер његова мисија је да у име Америке легализује побуњенике и  да тако, иако поражени,  постану партнери власти. То је, у ствари, свима јасно и Ананова мисија је само куповина времена иако је сиријска влада подржала његову мисију.

        Очигледно је да су догађаји у Сирији претекли политику Запада и да је сада Запад принуђен да не само да трчи за догађајима него и да тражи помоћ других. Први знак тражења те помоћи је одлазак првог човека Међународног црвеног крста у Москву да тражи подршку Русије за хуманитарне конвоје.

        Договорено је да се организују привремени прекиди сукоба како би се дотурила помоћ угроженима. То није Ананово примирје него само стварна хуманитарна помоћ. Русија се тако показује као шанса да Запад изађе из сиријског ћорсокака и Москва то вешто користи за постепено  преузимање иницијативе у сиријском проблему. То је додуше Русија одавно предлагала али у бесу Америка и Запад су исмевали тај предлог, а сада тражи помоћ.

        Треба подсетити да је Русија у Каиру имала и састанак са Арапском лигом када је договорен план од пет тачака за смиривање стања у Сирији. Арапска лига је тада по први пут прихватила да одговорност за сукобе сносе и побуњеници. Запад је игнорисао тај скуп и његове резултате мада је после тога Арапска лига мање присутна у западној политици према Сирији. Врло је, међутим, вероватно да ће тај „руски” план од пет тачака ускоро постати и званична политика Запада.

        У политици на и према Блиском истоку је, по правилу, тешко процењивати даљи развој, али у случају Сирије могло би се указати на неколико основних елемената.

        Упркос досадашњем поразу, сигурно је да Запад неће одустати, али са нешто другачијим приступом. Запад ће затражити помоћ других земаља, пре свега Русије, да се отвори нека врста политичког дијалога како би се изашло из ћорсокака и избегло признање пораза. Запад никада не признаје пораз али и не одустаје.

        Скоро да је искључена било каква већа  западна војна интервенција у Сирији и то из висше разлога. Наравно, познато је да је Запад већ војно уплетен али војна интервенција је мало вероватна. Запад ће, међутим, упоредо са политичким процесом, као и обично, одржавати известан ниво напетости кроз терористичке акције и локалне сукобе побуњеника са војском и полицијом.

        Поново паралелни светови. Највише користи би, ипак, могла имати Русија јер се појављује и као кључни „играч” и као земља која не издаје пријатеље. Сваки корак ће пратити све веће присуство Русије не само у Сирији него и на Блиском истоку. То ће бити повратак Русије на Блиски исток што би могло да темељно промени односе у том региону.

        Истовремено, има и директних губитника. На првом месту су то Турска и Француска. Турска се потпуно ставила на страну Америке и Запада и практично издала свог првог комшију са којим је после деценија затегнутих односа пре неколико година успоставила комшијску сарадњу. Уз то, Турска је имала амбицију да се наметне као партнер целом региону али сада је показала да она упркос својој величини нема снаге за самосталан наступ и да је и даље амерички клијент. И Турска би се ускоро, по истом принципу, могла суочити са побуном унутар својих граница.

        Француска би могла да изгуби свој традиционални утицај у том свом бившем протекторату. Међу губитницима би могла бити и Саудијска Арабија која је комплетно против „браће” у Сирији а могла би бити суочена са унутрашњим отпором јер Сирија може да покаже да је отпор могућ. У Саудијској Арабији су скоро сваке недеље протести шиита на истоку земље, има много страдалих, али у вестима на Западу о томе нема ни речи.

        Шта ће бити са самом Сиријом? Сирија је за сада преживела, али на дужи рок, после увођења унутрашњих реформи, врло је вероватна мирна промена власти.

        Напомене:

        [1] Анализа Би-Би-Сија (BBC) од 25. фебруара 2012. преузета са www.bbc.co.uk/news

        [2] Анализа www.globalresearch.ca објављена 27. фебруара 2012.

        [3] Докази Хјумен рајтс воцца објављени 20. марта 2012. на www.hrw.org у форми писма Сиријском националном савету (СНЦ) који се представља као водја побуњеника. И адресирање писма је манипулација али се изнесени докази не могу довести у питање.

        [4] Са признањем СНЦ-а као „легитимног” представника сиријског народа има једна језиццка игра. СНЦ је Запад признао као, на енглеском, „легитимате репресентативе” али не „тхе легитимате”. У тој језиццкој варијанти је у сусстинска разлика, и статусни проблем, тог признања. На то је посебно указано у вецх наведеној анализи Би-Би-Сија од 25. фебруара 2012.

        [5] Анализа британског института www.spiked-online.com објављена 12. марта 2012. 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

SELJAK's picture
SELJAK (није потврђен) 03:28 22.03.2012.

  • +80
Voting is closed.

Neprijatelja treba neki put
tuci njegovim oruzjem
mala a mozda i velika ali sigurno
veoma znacajna pobeda

Додај коментар