Љепојевић: ЕУ је водећи ратни хушкач - кад се заврши рат у Украјини нестаће и ЕУ
ЕВРОПСКА УНИЈА ЈЕ ОДАВНО АМЕРИЧКИ ВАЗАЛ КОЈИ СЕ ДУГО ПРЕДСТАВЉАО КАО САВЕЗНИК
Немачки војници
* Иронија је да се слободе и краја ЕУ плаше и они који још нису у ЕУ јер без ЕУ остају без покрића својих поличких празнина и универзалног изговора да су погрешне одлуке „европски стандарди“
* Будући канцелар Њемачке Фридрих Мерц је објавио да ће формирати специјални фонд од 500 милијарди евра за инфраструктуру и да ће укинути стриктна ограничења за војне трошкове. Другим ријечима, Њемачка улази у спиралу задуживања и наоружавања што је највећа промјена од Другог свјетског рата
* ЕУ као и Америка покушава да своју привреду оживи кроз војно-индустријски комплекс. Али, то је узалудан посао. Према подацима британског Дејли телеграфа, највећу стајаћу војску у ЕУ имају Француска - 340.000 војника, затим Италија - 338.000, Шпанија - 199.000, Пољска 189.000, Њемачка 183.000, Грчка 147.000 и Румунија 128.000
* У току је глобална „Велика игра“ чији су кључни актери Америка, Русија и Кина. Када је ријеч о Америци Западни Балкан, како се сада зове простор српских земаља, није на политичком радару што значи да ће политику водити локална дипломатска мрежа. Илустративно је саопштење Америчке амбасаде поводом првостепене пресуде Додику за „кривицу“ што је бранио Републику Српску и Дејтонски споразум
_________________________________________________________
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
ЕВРОПСКА унија (ЕУ) је деценијама себе представљала као блок мира а сада је постала водећи ратни хушкач и заговорник рата.
Њене водеће земље заговарају наставак рата у Украјини и под изговором „руске пријетње“ планирају интензивно наоружавање и милитаризацију привреде у друштва. Послије промјене администрације у Вашингтону која има амбицију да оконча рат у Украјини ЕУ се наједном уплашила мира.
Иронија је да је у ЕУ доминантан страх од мира. Данска премијерка је тај страх формулисала поруком да је за Украјину, а тако и ЕУ, „бољи рат него мир“.
Зашто?
ЕУ је потпуно урушена, још и прије рата у Украјини, и тај рат је сада, у ствари, изговор њеног формалног постојања. Када се заврши рат у Украјини нестаће и Европска унија, то је свима јасно и зато тако очајничко ратно хушкање.
У тражењу одговора на питање зашто је то тако, мећу западним аналитичарима се углавном вјерује да је то због тога што је Америка напустила Европу и своју пажњу са Европе усмјерила на Азију и Пацифик, посебно на Кину.
Толико се говори о слободи а Европа се сада плаши слободе.
Други опет кажу да је страх Европе због тога што нема могућности да саму себе одбрани, посебно против „старог непријатеља“ Русије. А многи кажу да је то због тога што нема лидере.
Иронија је да се слободе и краја ЕУ плаше и они који још нису у ЕУ јер без ЕУ остају без покрића својих поличких празнина и универзалног изговора да су погрешне одлуке „европски стандарди“.
ЕУ, која се представља и као Европа, живи у замрзнутом времену.
Синиша Љепојевић
Заборавља се да је европску интеграцију прије 68 година створила Америка а не Европа и та интеграција је била инструмент Хладног рата. Хладног рата више нема мада би европске земље вољеле да се поново успостави. Нека врста хладног рата се већ додуше успоставља, али на другом мјесту - у Азији.
Европска унија је у паничном страху и због њене потпуне маргинализације на глобалном нивоу, и економске и политичке, а њени лидери су навикли да се све врти око ЕУ и да је центар. А она више није центар.
Али, европски лидери се праве да то не виде и даље се понашају као да су центар свијета. На њихову и жалост оних који још вјерују у европске митове европска перспектива је, како сада изгледа, да се врати свом некадашњем статусу азијског полуострва.
Европа нема много могућности и многи скупови и изјаве су само празне ријечи уплашених лидера. ЕУ је, и ствари, одавно амерички вазал који се дуго представљао као савезник.
Америчка администрација поред ЕУ намјерава и да склапањем мира у Украјини поред Европе напусти и Украјину. Наравно, још је тешко предвидјети крај рата у Украјини али контуре тог краја су изгледа већ видљиве. У том смислу занимљива је извјесна промјена политике Кине према Украјини.
Почетком марта ове године у Кијеву је Кина са актуелним властима потписала уговор о извозу украјинских пољопривредних производа у Кину. Иронично је да се тај уговор темељи на Стратешком споразуму двије земље који је још 2013. потписао државним ударом свргнути предсједник Виктор Јанукович.
У декодирању дипломатских потеза се указује да је то знак да Кина вјерује да ће нека врста државе Украјине постојати и послије рата.
Истовремено, званични Пекинг је саопштио да се залаже да у мировним преговорима мора да учествује и ЕУ, а и Украјина, што није позиција Вашингтона и Москве.
Процјењује се да празнине које су створиле промјене америчке политике настоји да попуни Кина и да преко Украјине и мировних преговора ојача своју позицију у самој Европи. Вјерује се да је таква промјена кинеске политике према Украјини много више усмјерена против Америке а не Русије.
Водеће земље ЕУ свој страх од мира покушавају да одбране великим плановима наоружања и милитаризацијом не само привреде него и друштвеног амбијента.
Будући канцелар Њемачке Фридрих Мерц је објавио да ће формирати специјални фонд од 500 милијарди евра за инфраструктуру и да ће укинути стриктна ограничења за војне трошкове. Он тврди да је то зато да би се одбранила „слобода и мир“ Европе. Другим ријечима, Њемачка улази у спиралу задуживања и наоружавања што је највећа промјена од Другог свјетског рата. Дојче банка је саопштила да то значи да „нема граница задуживању за оружане снаге“.
Њемачка историја у прошлом вијеку је озбиљно упозорење куда води таква политика.
Иако је дио објашњења то што Америка напушта Европу, од свега ће највећу корист имати америчке компаније. Највећи њемачки војни гигант Рајнметал, коме ће припасти највише новца, у већинском је власништву америчких компанија, прије свега БлекРока у чијем је њемачком Управном одбору до скоро био и будући њемачки канцелар.
Мерцова Хришћанско-демократска унија је најавила да ће поново увести и служење војног рока а очекује се да би први регрути могли бити у касарнама већ до краја ове године.
Агресивно наоружавање и планове јачања оружаних снага многи виде и као намјеру Мерца да Њемачка послије вишегодишњег посустајања постане опет водећа земља Европе.
У том смислу је изјавио да ће затражити да Француска и Британија да свој нуклеарни кишобран прошире на цијелу Европу. Француски предсједник је то већ прихватио и најавио.
Али, то је сада и политика Европске уније, политика поновног наоружавања Европе. Предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лејен је обећала 800 милијарди евра за наоружавање земаља ЕУ. Изговор је, као и обично, Русија. Европска комисија предлаже да цијела ЕУ пређе на ратну привреду. Француски предсједник Макрон не заостаје за Мерцом и Урсулом фон дер Лејен. Он тврди да је „Русија постала и остаће претња Француској и Европи“. Француски лидер се у обраћању сународницима изјаснио против прекида рата у Украјини.
У ствари, ЕУ као и Америка покушава да своју привреду оживи кроз војно-индустријски комплекс. Али, то је узалудан посао. На крају све зависи од политичке воље а ње ипак нема у довољној мјери.
Према подацима британског Дејли телеграфа, највећу стајаћу војску у ЕУ имају Француска - 340.000 војника, затим Италија - 338.000, Шпанија - 199.000, Пољска 189.000, Њемачка 183.000, Грчка 147.000 и Румунија 128.000.
Према подацима лондонског Мећународног Институа за стратешке студије (ИИСС), у просјеку су трошкови за војску у ЕУ од 2014. године номинално порасли за 50 одсто. Али, проблем јачања војних снага у ЕУ су мали капацитети и расцјепканост војне индустрије.
Само три компаније војне индустрије у ЕУ спадају у 20 свјетских произвоћача. За илустрацију, крајем 2023. године, у ЕУ је прављено 14 различитих врста тенкова а само је Ербас правио 30 различитих модела хеликоптера.
Војни буџет ЕУ је и до сада био велики, 2023. године је износио 312 милијарди долара. И то је други највећи војни буџет у свијету али за те паре се углавном купује америчко наоружање. И, иако политички напушта Европу - амерички циљ је да комплетно преузме европску војну индустрију. У преводу, одбрамбена индустрија ЕУ полако прелази у америчко власништво и сав новац ће завршити у америчким банкама које ће и финансирати повећање трошкова наоружавања.
И наравно, шта би све то могло да значи за Републику Српску и српски народ?
У току је глобална „Велика игра“ чији су кључни актери Америка, Русија и Кина. Када је ријеч о Америци Западни Балкан, како се сада зове простор српских земаља, није на политичком радару што значи да ће политику водити локална дипломатска мрежа.
Ни једна влада се тиме не бави. То значи да ће локална дипломатска мрежа радити оно што је до сада радила, као аутоматски пилот.
Илустративан је примјер саопштења Америчке амбасаде поводом првостепене пресуде предсједнику Републике Српске Милораду Додику за „кривицу“ што је бранио Републику Српску и Дејтонски споразум, као и одлука одбране Народне скупштине.
Амбасада је поручила да су „Сједињене Државе одлучне у промоцији наших интереса у Босни и Херцеговини“ и да су посвећене Дејтонском споразуму. То је по аутоматизму слиједио и државни секретар Марко Рубио.
О „снази“ тог става свједочи и то што је Вјоса Османи, која се представља као предсједница Косова, подржала секретара Рубиа. А Републици Српској се управо и суди зато што брани Дејтонски споразум.
Или недавни свјетски конгрес Ујгура, кинеских сепаратиста и регрутног центра исламског тероризма, у Сарајеву. Да ли је и то одбрана Дејтонског споразума и територијалног интегритета?
Лажи, без обзира од кога долазиле, ипак не могу да буду политика. Све дакле већ виђено и зато треба бити одлучан и издржати јер то је само дипломатска бирократска машинерија која и не умије другачије. Ту нема и не може ни бити промјена.
https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-eu-je-vodeci-ratni-huskac-k...
