Охрабрују Николићеве и Дачићеве претње претходној власти

П Р В И  П О Г Л Е Д

ШТА КОСМЕТ МОЖЕ ДА ОЧЕКУЈЕ ОД НОВЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ?

• Дачић се, на пример, опредељује за разговоре, али искључује потезе који би значили независност. Тако је, после избора, изјавио да би напустио владу која би прихватила међусобно отварање канцеларија Београда и Приштине
• А морају се прецизирати и фус-нота, и слобода кретања, и административни прелази, и царине, и документа, а следе и телефонски позивни и други знаци који ће тек увести разговоре у неизбежну фазу политичког одлучивања

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         АКО се, макар већим делом, остваре претње изборних победника, Николића и Дачића, оне изговаране у кампањи и поновљене по објављивању резултата, зауставиће се суноврат Србије и указати бољи дани.

         Парадокс је, засад, потпун – у претњама погрешној политици претходника, Тадића и компаније, заметнула се људска нада да ће бити боље у свему што чини достојанствен, пристојан и поштен живот грађана ове намучене и понижене земље. И, пошто су за кормило власти и одговорности стигли баш они које је изабрао народ, почиње, ево, онај тежи период – остваривања обећања.

         Иако тешко међусобно упоредиви, најтежи предстојећи послови вероватно ће бити они пред којима изостане максимална одлучност свих релевантних и сложних снага да их решавају.

         А, ко то не жели да се укроте корупција и криминал, незапосленост и сиромаштво сведу на подношљиву меру, оживи слабашна економија, бледа индустрија и у коров зарасла пољопривреда, опорави тешко болесно здравство, подигне понижено и заостало информисање и посрнуло образовање...

         А, зна се да се морају, пре или паралелно, реорганизовати правосуђе и јавна управа, модернизовати и дебирократизовати укупни систем, демократији и социјалној правди обезбедити доминација, а истини и правди супремација, а све то и још много тога подразумева бројне исправке, чишћења и спремања, на пример у приватизацији, јавним набавкама, партократском  запошљавању и другим подвалама и везама, неморалним злоупотебама власти и положаја на свим нивоима, до оних у монструозним агенцијама и дрским  агентурама и службама...

         Толико је тога мутног и прљавог да није неумесно чуђење – што  није још горе!

         Јасно је из свега да су нове власти под тешким теретом и пред огромним изазовима. Охрабрује, међутим, околност што нова власт предизборне претње променама претвара у програме којим најављује обећане промене. При томе, не маргинализује проблем Косова и Метохије који су и бивше власти, њихови ментори и поданички медији намрно гурали у запећак – да би  се лакше, безболније и скривеније завршила отмица интегралног дела Србије.

         И у кампањи, и после ње, изборни победници, Николић и Дачић, њихове партије и коалиције -  за разлику од  изборних противника -  били су и остали с грађанима у непосредној  косметској вези. И један и други, и председник и будући премијер, понудили су ставове који, и у политици према Космету, сугеришу – промене.

         Образлажући давање мандата Ивици Дачићу, Николић је косметски проблем оценио приоритетним. Па указао да новој влади неће бити лако, јер ће бити суочена с бројним проблемима, «почев од Косова и Метохие које је досад решавано тако да се избегне одговорност».

         Оцена прецизна и за претходнике тешка, делује још релевантније кад јој се додају и Николићеви претходни ставови о начинима решавања косметског проблема. Нови председник је инсистирао, на пример, на изградњи и општеполитичког и општенационалног, државног  консензуса  којим би се дефинисала за све обавезујућа политика о Космету.

         Овај став, нека је и само методолошке природе, сам по себи је промена од које се очекује изузетно важно јединство, које није одликовало српске партије и лидере. Проблем је толико тежак да се, заиста, само јединственим државним ставом, Србија може супротставити притисцима моћних сила Запада, земаља које су признале независност Косова и све раде да се њихов пројекат доведе до краја, иза кога би требало да се сврста и Србија – ако хоће, а хоће, да се укључи у ЕУ.

         Од нове владе се, у околностима тешких притисака, очекују бројни послови, јер је чак и већина резултата «техничког дијалога» оспорена. Морају се, зато, прецизирати и фус-нота, слобода кретања, административни прелази, царине, документа, а следе и телефонски позивни и други знаци који ће тек увести разговоре у неизбежну фазу политичког одлучивања које ће представљати целу Србију, а не само појдиначне партије и лидере.

         Довољно је само подсетити да следе разговори и о статусу, али и о имовини, а према и једном и другом Приштина се понаша као да је све окончано. А, није и не може бити, у чему је изузетно важно што Николић и Дачић искључују могућност дефинитивног отуђења јужне српске покрајине.

         Дачић се, на пример, опредељује за разговоре, али искључује потезе који би значили независност. Тако је, после избора, изјавио да би напустио владу која би прихватила међусобно отварање канцеларија Београда и Приштине. Раније се наглашено залагао за преговоре, помињао је чак и деобе територије и разне форме статуса, али никада отуђење Космета...

         И пре него што је Дачић и формално постао премијер, један резултат његове  сарадње с Николићем већ је видљив.

         Иако су, уочи и током избора припадали различитим, чак супротстављеним партијским групацијама, Николић и Дачић постали су сарадници, и то на истом послу – промена Србије.

         Већ се, тако, наслућује и све јасније види, макар симптом добрих промена – у политици према косметском проблему. Нека је и први, али је и то резултат избора. Значајан је јер подразумева – подршку народа.

         Био би још значајнији ако се у процес изградње консензуса о промени слике Србије укључе и они који су је годинама сенчили!