Умро велики мислилац и писац Владета Јеротић који је душу увео у неуропсихијатрију

ДИПЛОМИРАО ЈЕ НА МЕДИЦИНСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, А УСАВРШАВАО СЕ У ТРИ ЗАПАДНЕ ЗЕМЉЕ

* Био је редовни члан Српске академије наука и уметности - Одељења језика и књижевности. Био је и члан Медицинске академије, а од 1984. године и члан Удружења књижевника Србије

* Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“.  Од 1985-те па до пензоионисања предавао је – као професор по позиву – пастирску психологију на Православном Богословском факутету у Београду

* Из аутобиографије: „Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према историји, а онда теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас. Никад ми није досадно да читам шта се дешавало у Србији за време Лазаревића и Бранковића, за време Првог или Другог српског устанка, али и како је протицала револуција под Кромвелом у Енглеској или са Робеспјером и Дантоном у Француској“

* „Према `квислиншкој` влади Милана Недића за време немачке окупације - и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован. Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић“

_____________________________________________________________________________

         ВЕЛИКИ зналац људске душе – неуропсихијатар, мислилац и плодан писац Владета Јеротић - преминуо је јутрос у Београду у 95. години.

         Рођен је 2. августа 1924. у Београду.

         Био је редовни члан Српске академије наука и уметности - Одељења језика и књижевности. Био је и члан Медицинске академије, а од 1984. године и члан Удружења књижевника Србије.

         Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, па специјализовао неуропсихијатрију.

         У Швајцарској, немачкој и Француској је специјализовао психотерапију.

         Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“.

         Од 1985-те па до пензоионисања предавао је – као професор по позиву – пастирску психологију на Православном Богословском факутету у Београду.

          О себи је аутобиографски написао и ово:

         „Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. "Јединац у мајке!" Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Касније, оваква питања била су све ређа, па ми се, на крају, чинило да је баш добро што сам јединац, јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца.

          Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и "пукотине" карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао "палог брата" у нама, односно инфериорни део личности) - само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима - треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе.

         Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.

         Оца сам запамтио као вредног и поштеног човека који је савесно обављао своје дужности; био је тачан, строг и прецизан у свему што је радио, па је сматрао сасвим природним да и од мене то исто захтева. Мајка је била топла, осећајна, мало нервозна жена, не увек задовољна помало крутим и не много друштвеним мужем, па је, због тога, преносила вишак својих неостварених жеља на мене, што није било увек добро.

          Отац и мајка, једном речи, због различитих карактера, нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио. Нисам, истина, никада бежао од куће, мада сам често то пожелео, осим што сам, каткад, са једним добрим другом, мојим вршњаком, одлазио на Дунав, тамо негде близу Небојшине куле, дивно се проводећи у разноврсним играма, заборављајући на време. При повратку кући, дочекивало ме је брижно лице мајке и љутито лице оца, који је умео ове моје "хаклберијевске" излете да казни и батинама.

          Том Сојер и Хаклбери Фин била је у тим годинама моја најомиљенија лектира. Онда, и Кожна чарапа и Спорт клуб кликер и још понека авантуристичка прича из библиотеке "Златна књига".

         Рано сам заволео биоскопе и спорт. Данашњи биоскоп " Балкан" за три и по динара пружао је дупли програм сјајних филмова, махом авантуристичких и каубојских (Том Микс, Жорж О'Брајан, Кен Мајнард). Оваквим филмовима некад бих се тако занео, да сам настављам да их гледам и после три сата проведена у биоскопу. Пошто сам због обожаваних филмова понекад бежао из школе или са вечерњих часова соколске гимнастике, чекала ме је прописна "порција" грдње, па и батина, када бих се вратио кући.

         Волео сам и спорт - фудбал и лаку атлетику. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, иако нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао у даљ и троскок.

         Када је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде "Политике". Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике. У првој основној школи Ружицу Тот, у другој Љубицу Баљић, док су ми у гимназији предавали наставници који су предавали и краљу Петру Другом. Српски језик и књижевност предавали су ми Милош Савковић, Миодраг Лалевић и Божидар Ковачевић; математику, касније академик, Татомир Анђелић; латински Сергије Лавров и Албин Вилхар; веронауку Љубомир Рајић, потоњи владика рашко-призренски Владимир.

         Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према историји, а онда теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас. Никад ми није досадно да читам шта се дешавало у Србији за време Лазаревића и Бранковића, за време Првог или Другог српског устанка, али и како је протицала револуција под Кромвелом у Енглеској или са Робеспјером и Дантоном у Француској.

         Бомбардовање Београда 6. априла 1941. године моја породица и ја доживели смо у нашем стану у Кондиној улици. Било је то релативно рано ујутру, на дан Ускрса; отац и мајка су већ били устали, ја сам још лежао у кревету. Грмело је и тресло на све стране. Отац нас је пожуривао да сиђемо у подрум, у коме су се већ налазили други станари из наше двоспратне зграде. Нисам се уплашио, не зато што сам био храбар, већ што нисам био довољно свестан опасности од бомбардовања, које никада до тада нисам био доживео.

        Панике у подруму није било, иако сам осећао да се сви боје и да зато ћуте. Од младих, једино је још био кућепазитељев син Живко, мој вршњак кога сам много волео - сви остали у нашој згради били су средовечни и старији људи. Не знам тачно колико је трајало бомбардовање Београда, ваљда око један сат. Наша кућа је остала поштеђена, мада су неке зграде сасвим близу наше, између осталих зграда Радио Београда у Хиландарској улици, биле погођене бомбама.

         Пошто се бомбардовање Београда настављало и идућих дана, уз све слабији отпор наше противавионске одбране, отац нас је повео, са нешто ствари, на Вождовац, у кућу његовог брата од тетке, познатог предратног глумца, редитеља и преводиоца француских комада за позориште, Владете Драгутиновића, по коме сам ја и добио име. После два-три дана у кући мога стрица, због несигурности и пожара у Београду, сви смо кренули пешице према Кумодражу и тамо се сместили у једну већу сеоску кућу. Те вечери, после изласка из Београда, када сам са једне узвишице погледао на мој родни град - први пут сам се ужаснуо. Изгледало ми је, буквално, да гори цео Београд.

         Мој отац, савесни и тачни рачуноиспитач Главне контроле, иначе резервни капетан, сматрао је да му је дужност да брани своју земљу и да му је због тога једини циљ да нађе своју команду. Сматрао је да сам и ја, иако тек седамнаестогодишњак, способан да пођем заједно са њим у рат, стога ме и повео са собом, остављајући мајку у Кумодражу, са другим женама избеглим из Београда.

         Сетивши се да његова војна команда треба да буде негде око Краљева, пошли смо према југу, у бежанију која је била, у правом смислу, хаотична за све. Кретали смо се лагано, што пешице, што камионима које смо сретали и који би нас донекле возили, а онда остављали саме на друму. Неколико пута склањали смо се у јаркове поред пута када би се немачке "штуке" ниско обрушавале и митраљезом из авиона косиле све који су се путем кретали. После неколико дана исцрпљујућег "марша", стигли смо, зачудо, у очеву команду, коју смо пронашли у селу Рибници близу Краљева.

         Обукли су нас у војничка одела и послали негде између Чачка и Ужица, на имагинарни "фронт" који је требало бранити од Немаца. У међувремену, вести које су стизале са непостојећег фронта бивале су, из дана у дан, све горе. Сви су знали да Немци незадрживо напредују, да им наша расута и неорганизована војска не може да пружи никакав отпор. А и нашој малој групи, која је добила војничку униформу, није било предато никакво оружје. Није било јасно, ако наиђемо на немачку војску, шта треба чинити.

         Мој отац, преносећи се у мислима у сличан положај и доживљај у току Првог светског рата, када се пред јачом непријатељском силом као млад војник, сличан мени у овоме добу, повлачио са осталом српском војском кроз Албанију, уобразио је да ће се и у овом другом рату све тако исто поновити, храбрећи мене и остале који су се са нама повлачили да издржимо и стигнемо до Црне Горе, одакле ће, можда, бити начина да се, или извучемо сасвим из земље, или организовано даље повлачимо - куда, није ни њему било јасно.

         На крају ове трагичне авантуре, као последице рушења потписаног пакта са Немцима марта 1941. године, прошли смо, бар отац и ја, више него добро. Завршетак рата, наиме, затекао нас је у једном селу изнад Ужица, а да нисмо испалили ни зрно барута (није га нигде ни било), нити угледали иједног немачког војника.

         Скинули смо у томе селу српску униформу, исто онако лако и безболно како смо је и обукли, остављајући је сељацима да је сакрију. И то је био наш спас, јер оне који су неопрезно и наивно силазили са околних брда у Ужице у униформи, Немци су без премишљања и без обзира на године војника заробљавали, одмах трпали у фургоне и одашиљали пут севера - у немачко заробљеништво.

          Како смо се отац и ја појавили у Ужицу, већ од Немаца заузетом, као "цивили", нико на нас није обраћао пажњу и ми смо успели да се, после дан-два проведена на улицама и по буџацима Ужица, кријући се, ипак, од Немаца, увучемо у неки претрпан путнички воз, који је полазио пут Београда. Стигли смо срећно у Београд, нашли смо се са мајком опет заједно, у нашем стану, у Кондиној улици, који је, Божијом срећом, био поштеђен и од разарања и од ватре.

          Што се тиче нашег односа према "квислиншкој" влади Милана Недића за време немачке окупације - и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован.

         Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић. Мишљења су у Француској и даље подељена о улози француског Недића, маршала Петена, за време рата.

         Лично знам да ме је "Национална служба за обнову Србије", неполитичка организација која је окупљала младе људе ради физичког рада, основана на иницијативу Милана Недића, спасла, како одласка на принудан рад у Немачку, тако и одласка у "шуму" (четницима или партизанима).

         Да ли је потребно да додам да нико од моје бројне уже родбине (отац је био тринаести, а мајка седма у њиховим породицама) није био у партизанским, нити у четничким одредима за време рата?

         У овој чињеници једино видим Божију заштиту која нас је све у породици сачувала од трагичног расцепа који је, једино Србију у току Другог светског рата, довео до крваве и осветољубиве поделе међу браћом.

         Ово је учинила политика, па сам још једном, до гроба, захвалан моме оцу што се никад није "инфицирао" политиком. Мој отац Момчило до краја свог живота остао је патриота, не и националиста, никад шовиниста. Имао је пријатеље и поштоваоце у целој бившој Југославији.

         Имао сам среће да слушам, и много шта до данас запамтим, од предавача као што су били Боривоје Милојевић (биологија), Иван Ђаја (физиологија), Ксенија Атанасијевић и Бранислав Петронијевић (философија) и других наших виђених академика и професора универзитета.

         Никада нисам постао, слава Богу, члан Комунистичке партије Југославије, али ни касније, и много касније, све до данас, члан било које политичке партије.

         Вирус острашћености Срба за политику, који је одавно, да не кажем одувек (али, бар, од почетка Првог српског устанка до данас), доносио, и доноси још увек, безброј невоља и, често, смртне опасности свим рђаво политизованим Србима (а рђаво су политизовани сви они који појма немају шта је политика и у њој право и економија, дијалог, толеранција и дипломатија), од простог сељака до високо школованог интелектуалца - мене није заразио. А томе могу да захвалим само и једино православној Христовој вери и васпитању мога мудрог оца који се, такође, никада активно није бавио политиком, а до своје 92. године остао је честити родољуб, председник Удружења албанских ратника, умерен Србин (док је био млад и у средњим годинама, умерен Југословен), никад у лажном компромису или у млаком опортунизму“.

         Владета Јеротић је написао и објавио 32 књиге.

         Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело уручена му је 2014-те у Народном позоришту у Београду.