Лове Николићеве грешке против Србије
П р в и п о г л е д
Српски политичари, и после избора, запостављају Косово и Метохију
* Из врха ДС се нуди хипноза не само да је изборни резултат био гласачка грешка, већ и да ће све бити спасено кад Борис Тадић постане премијер
* Ако се настави с ловом на Николићеве грешке, још пре него што је практично започео председнички мандат, а са заобилажењем охрабрујуће најаве правих решења за српске грозне проблеме (економија, сиромаштво, незапосленост, дугови, корупција, криминал) - неће то користити ни Србији ни КиМ, али ни Николићевим политичким опонентима
Пише: Раде Брајовић
СВИ настављају да се, и после избора, према Космету понашају као и пре гласачког изјашњавања – и састављачи владе, и претенденти на власт, и они малецки који се шлепују уз јаке, коначно, и «гола» опозиција.
Шкрто понављају овлашне и површне ставове из предизборне кампање, што значи да српски политичари продужавају јединствену немоћ у суочавању с једном од најважнијих преокупација сваке нормалне земље – територијалним интегритетом.
Понеки су, истина, мало додали или одузели «гас» - да би се приближили ставовима и господарским интересима Вашингтона и Брисела – али такви њихови гестови могли су само да додатно допринесу потпуној маргинализацији виталне потребе Србије да јој се Космет врати. Растављени на саставне делове, елементи овакве уопштене слике, мање-више изгледају као да је предизборно понашање водећих партија пренето на постизборне околности.
Толико је таква представа сугестивна да понекад делује као да се предизборна кампања води и после избора!
Пошто је, у председничком одмеравању, Борис Тадић, први пут поражен од Томе Николића, променио «тврди став» и одлучио да ипак остане у врховима српске политике, тако што ће покушати да постане премијер, створени су услови за одржавање континуитета његове вишегодишње политике, познате по паралелизму два међусобно супродстављена тока.
Иако не често, Тадић је, и после избора, понављао став да «никада неће признати независност Косова». И, ту је стало све – остали су недодирљиви методи и садржаји преговора са Приштином који су, по општим оценама, корак по корак водили практичном признавању независности Тачијевог сепаратистичког Косова.
Валидност тих преговора, под заштитом медијаторске улоге ЕУ, одржава наклоност Вашингтона и Брисела према провереном партнеру Борису Тадићу. Толико су залечене Борисове ране од пораза, да се стиче утисак да ће бивши председник државе на исти начин водити своје нове послове, председника српске владе, а вероватно је да ће, у промењеним околоностима, коначно у Србији улога премијера бити важнија од председникове, што није био случај у Борисово време, иако је Устав предвиђао супротан распоред.
Иако још није изабран за премијера, јер се компонује већина која ће му то обезбедити, Тадић се већ понаша – као да се ништа није десило.
Протумачио је чак да су неке италијанске фирме одустале од инвестиција које је, у време кампање, он најављивао као «готову ствар». «Данијели» је тако одустао од великих инвестиција у Србиуји и определио се за Хрватску – јер им изборни исход, пораз Тадића и победа Николића, одједном није гарантовао сигурност послова у Србији!
Кад се томе дода и ниска критика које је на Томин рачун изговорила потпредседница ДС, Јелена Триван, нуди се имплицитна критичка представа, не само да је изборни резултат био гласачка грешка, већ да ће све бити спасено кад Борис постане премијер. И сам, Тадић, уосталом, тражи јединство и тамо где не може да се изгради или што делује неизводљиво и фантазмагорично.
У сваком случају се покушава да се створи утисак који надмаша оквире међупартијске распре, па и најоштрије полемике, што не може да погодује многостраним позивима да се у Србији, оптерећеној бројним и тешким проблемима, изгради политички консензус и какво-такво јединство. Једна политичарка из Војводине (Александра Јерков) чак је, у угледној ти-ви емисији, на јавном, РТС- сервису, изјавила да Николић није победио у Војводини, па и зато га не признају и нису присутвовали његовом полагању заклетве!
Ако ове глупарије помало подсећају на убуђале аутономашке мирисе, подоста чуди зашто на њих нису реаговали ни други учесници разговора, а камоли нека јавна правосудна институција?!
У овим и оваквим смицалицама тема Космета не постоји, па су чак присутнија Јужна Осетија, зато што нови српски председник није добро одмерио и формулисао свој став - као да је тиме представљена Николићева косметска политика, а није.
И пре и после победе, Николић је, може се чак рећи, освежио политику према Космету – инсистирањем да се постигне и поштује консензус и општенародна воља, али и да се преиспита сваки детаљ договора Стефановић–Тахири, што подразумева елиминацију оних делова који нису у интересу и тамошњих Срба и целе Србије.
Нису, наравно, овакве и сличне Николићеве тезе ослоњене на примену било којих метода принуде или неких војних мера, нити непотребно затезање односа са ЕУ, за коју се и опредељује, иако му то неки западњачки политичари управо хоће да припишу антиевропејство. Не значи то, међутим, да би требало брисати било које Николићеве грешке којих ће вероватно бити и сигурно их је било, као она о одустајању од изборне листе његове СНС на општинским изборима на северу Космета...
Ако се настави с ловом на Николићеве грешке, још пре него што је практично започео председнички мандат, а са заобилажењем охрабрујуће најаве правих решења за српске грозне проблеме (економија, сиромаштво, незапосленост, дугови, корупција, криминал) неће то користити Србији, али ни политичким опонентима. А, тек Космету?
Коме би, на пример, у новој будућој српској влади користили ставови Чедомира Јовановића који се залагао за независност Космета, а Републику Српску назвао геноцидном творевином, што је лидер социјалиста Ивица Дачић оценио препреком уласлка у Тадићеву владу и условио свој улазак одрицањем ЛДП од такве политике. Без обзира да ли се ови и слични ставови Јованоивића, али и других, чак и из ДС, могу превазићи неким вербалним одрицањем, може се, ипак, сматрати корисним јавно негирање такве политике, особито кад њени протагонисти ћуте, што је само по себи критички став...
И уочи новог периода српског институционалноиг политичког устријства, које ће се, можда, ослањати на кохабитациона искуства, више у свету него код нас, Србији ће у свему бити приоритетно оно на шта се у целој својој историји стално позивала – јединство.
Потребно је и сада, у свему, а колико је неопходно нашој косметској политици показује и околност да је противник поново дигао главу. Отимају се Србима на Космету лична документа, возачке дозвоеле, кола, нападају Срби и њихове куће, а на наше људе пуцају и рањавају их и међународне снаге, рушећи им одбрамбене барикаде. Хоће да отварају и своје неке институције на северу, чак у Косовској Митровици, чиме се шири албанска независност...
Изборно и постизборно време иде на руку албанским сепаратистима и њиховим западним заштитницима. Помаже им и отезање у састављању владе, оних који су најодговорнији – лидера и њихових партија. Ако се продуже међусобна подметања и избију нове неслоге, наставиће се и старе и започеће нове српске – немоћи. Тада може бити касно за све што су гласачи тражили, посебно за српско Косово и Метохију.
Било би то, наравно, много више од немоћи!
