Свака власт у Београду је сагињала главу пред отимачима Косова и Метохије

Србија и свет

ДОЂОСМО ДОТЛЕ ДА ТВРДИМО ДА ЈЕ ЗА СРБЕ ДОБРО ШТО СУ У ХАРАДИНАЈЕВОЈ ВЛАДИ

Вучићево обраћање нацији

• Признавање, изведено принудом, вероватно ће бити завршни чин једне парадоксалне играрије којом се улаже жртва, Космет, да би се остварила дугорочна и највећа жеља, ове и претходних власти - учлањење Србије у Европску унију!
• NATO, коме су врата већ отворена одлуком Вука Драшковића, па се шетка по Србији и чине нам што хоће - натовци могу и да убију, овде неће одговарати, већ тамо негде, у белом западном свет!
• У праву су били они који су упозоравали да се српским оружјем не може против моћних NATO силеџија, али то није смело да подразумева послушност и сагињање главе пред сваком одлуком која је, практично, водила удаљавању Космета од матице. Таква је, на пример, била наша сагласност да се одлучивање из УН пренесе у ЕУ, коју молимо за чланство, и не само за то. Исто важи за недоследност у супротстављању признавањима Косова неких земаља које смо потом толерисали, чак и оне најближе, као Црну Гору
• Гестови подвале најближих земаља највише боле, руше ауторитет и смањују углед, још кад се бојкоту приближе друге суседне земље, као што је то урадила Македонија - тада се гради убојитија представа неповерења, у овом случају, у Србију           

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ОД Харадинајевог премијерског места, у приштинској влади, у коју су ушли и изабраници Српске листе, указују се два путића - један води у бестрагију, други, готово непроходним теренима, до тешко доступних циљева.  

        Оба су овако одређена, јер претходне две деценије није урађено ништа, или је учињено толико мало, да се, ево, догађа да злочинац с потернице буде шиптарски председник владе, чији су, ето, део и Срби, а све то у околностима да најдиректније зависи од једног питања - хоће ли, или, када ће, Срби бити приморани да признају независну, иако лажну, албанску државу на древној српској земљи!

        Оцена тешка, теже је написати него изговорити, а најтеже је с њом се, било како - помирити. Као да се све могуће варијанте завршавају, неминовним - признавањем независности!

        Признавање, изведено принудом, вероватно ће бити завршни чин једне парадоксалне играрије којом се улаже жртва, Космет, да би се остварила дугорочна и највећа жеља, ове и претходних власти - учлањење Србије у Европску унију! Ту је и NATO, коме су врата већ отворена, одлуком Вука Драшковића, па се, тамо они, шеткају по Србији и чине нам што хоће - могу и да убију, овде неће одговарати, већ тамо негде, у белом западном свету!

        Нека је некоме, и сада - ово о неминовном признавању арбанашке државе на Косову и Метохији - само једна од провидних загонетки и наивистичких заноса, у ствари је став који овај аутор не мења - први пут објављен деведесетих година, а поновљен, ко зна колико пута, па и сада, кад неке мање или нимало боли.

        Круг се врти и затвара и све јасније се види исход суочених политика у настанку, развоју и приближавању завршетка косметске кризе.

        Сада су, чини се, више него икада, јасне неке поуке и поруке и светске и наше унутрашње политике. Нека остане, овај пут, пуна и целовита тема за накнадне детаљне анализе, а за сада је довољан само неки - поузданији наговештај.

        У праву су, наиме, били они који су упозоравали да се српским оружјем не може против моћних NATO силеџија, али то није смело да подразумева послушност и сагињање главе пред сваком одлуком која је, практично, водила удаљавању Космета од матице. Таква је, на пример, била наша сагласност да се одлучивање из УН пренесе у ЕУ, коју молимо за чланство, и не само за то. Или, недоследност у супротстављању признавањима Косова неких земаља које смо потом толерисали, чак и оне најближе, као Црну Гору.

        Гестови подвале најближих земаља највише боле, руше ауторитет и смањују углед, још кад се бојкоту приближе друге суседне земље, као што је то урадила Македонија - тада се гради убојитија представа неповерења, у овом случају, у Србију. Следе, потом, и даље земље, што је нова штета. Такве штете - иако је навео Вучић - међутим, не изазива Бангладеш, бивши Источни Пакистан, јер информисаност те земље није стигла, о себи самој, ни до њене престонице, Даке.

        Примера, међусобно и на друге начине сличних, наравно, има још - однос према неким блиским земљама и „старим пријатељима“, а посебно према важним државама ЕУ. Сада се ситуација још, додатно, компликује „новом фазом битке за Косово и Метохију“, а пред Србијом је и - Харадинај. Много више од политичара, али више и од злочинца. Већ је поделио Србију, њене политичаре - у више групација, па је председник Вучић објашњавао оно што се види као на длану.

        Прихватио је шиптарски злочинац, промовисан у политичара, и то премијера, услове Српске листе, оне услове у чију корист је могао раније да се изјасни, али сада му је жртвовање потребно - за остваривање минималне већине у парламенту и добијање премијерског мандата.

Харадинај у парламенту „Косова”

        Српски услови су - формирање Заједнице српских општина, спречавање формирања „војске Косова“, као и заустављање трансформације „Трепче“, коначно, и формирање две нове српске општине - Прилужје и Гора.

        Услова, ненаписаних, али важнијих од ових има још, и то много, чак и у овом тренутку. Посебно су важна два - повратак протераних Срба са својих огњишта и имања. Наравно, ту је и онај, политички, крунски - Космет не може бити изван Србије. О овим условима се само прича, као узгредно, а без њиховог остваривања, не може да буде ни - Косова и Метохије.

        Харадинај сада ћути, као да се сложио - у своју корист. Можда ће му се и то збити - ако ојача посланичку већину, посланицима из других партија и слично, па престане да зависи од Српске листе. Тада би престале и обавезе према српским условима, а то код нас никад није далеко…Показују то и актуелне разлике међу српским политичарима, напади на све и свакога, а најслађе је на председника Вучића. Због тога је заказао и одржао обраћање нацији, у којем је говорио о свему актуелном на Космету и у Србији, а о Харадинају, изазивачу ових догађаја - најмање.

        У сваком случају, Српска листа добила је Председникову подршку, што, вероватно, неће умањити неслоге које је изазвао Харадинај.

        Србија, с Косметом, опет, чини се - кипти. Не, наравно, због Харадинаја, већ због вишедеценијских политичких промашаја. И то што Срби улазе у владу једног злочинца, доказ је садашњих, а још више претходних промашаја. И, то што се хвалимо што смо у тој влади, као да није важно што је таква, важно је да смо у њој, јер, наводно, сами сада одређујемо своју судбину.

        Деловало би цинично - да није трагично. Срби су, једноставно, стигли у ту ситуацију - не један, заједнички, општедржавни предлог решавања проблема, насталог не само насиљем западњачких силеџија, већ и сопственим промашајима. Сада, као да плаћамо - своје грешке.

        Стање неповерења је толико, да - и кад нешто стимулативно, јединствено и потенцијално корисно за све, за државу, изађе у јавност, одмах почињу да се подмећу ноге. Подмећу једни другима, али и сами себи.

        Било је пре, а бива то и сада. То су дешавања после Вучићеве најаве „унутрашњег дијалога“, смишљеног да изведе, свеукупном дебатом, један, заједнички, општедржавни предлог решавања проблема Косова и Метохије, па да се тога држе и они који нису мислили тако у дебати…

        Да Србија једном буде јединствена…

        Кад, оно, искочи - Харадинај! Ко ће у владу? Зашто не и зашто да? Дилема ствара трилему, оне умножавају питања - па одговора и да их има - не може бити. А, шта ће тек бити кад крене тај велики, општи дијалог у октобру.

        Сигурно је, чини се већ сада, да неће бити - унутрашњи. Осим, да нас гуши - изнутра!