На сваких 16 погинулих Немаца - 15 је гинуло у рату са Црвеном армијом, а 1 на другим фронтовима

СССР ЈЕ ДАО НАЈВЕЋИ И ПРЕСУДНИ ДОПРИНОС ПОБЕДИ НАД ХИТЛЕРОВОМ ЕВРОПОМ?

Музеј-национални парк „Стаљинградска битка“

• Немачка војска је претрпела 74% губитака у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно; 50 дивизија немачке војске борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943. године; 800.000 војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици - 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата
• Битке у западној Европи 1944-1945. по својим размерама и жестини ни у једном тренутку нису биле ни близу онога што се дешавало на Источном фронту, и то не само 1941-1943, него и у последње две године рата. Совјетско-немачки фронт је све до 9. маја 1945. био главни фронт у Европи
• У јануару 1945, када је Немачка уложила максималан напор на Западном фронту због Арденске офанзиве, јединице Вермахта на Западу бројале су свега 73 дивизије, док се у исто време на Истоку налазило 179 немачких дивизија. Све у свему, против совјетских трупа је у то време било ангажовано 80% активне војске Немачке, 68% њене артиљерије, 64% тенкова и 48% авиона Луфтвафеа
• Током читавог Другог светског рата је укупно 130 немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу и избрисано са тог списка. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа. Нацистичка војска је само у Стаљинградској бици изгубила 7 пута више војника него на целом Афричком фронту током целог рата и 27 пута више него код Ел Аламејна, највећој бици тог фронта              

Аутор: Душан ОПАЧИЋ, новинар и публициста из Београда

        ТОКОМ протеклих неколико деценија води се свеобухватна кампања како би се што више умањио допринос СССР-а победи над фашизмом, а сваки успех Црвене армије приписује се пре свега америчкој помоћи без које би, како наводе неки, „СССР био немачка провинција“ још 1941. године.

        Амерички Kонгрес је у марту 1941. године донео закон о давању повољних наменских кредита за куповину оружја и других војних материјала од САД. Кредит су могле добити земље „чија одбрана има значаја за интересе САД“, с тим да се отпише дуг за оружје и материјале који се потроше у току рата.

        Тај систем је добио назив „Закон о зајму и најму“ (ленд лиз). Велика Британија постала је први (и најдужи) корисник америчке помоћи са 31,4 милијарде долара, док је СССР задужио 11,3 милијарде долара.

        Закон о зајму и најму је 7. новембра 1941. проширен на СССР, мада је испорука почела после посете Москви специјалног представника САД В. А. Харимана и министра војне индустрије Енглеске В. Бивербрука 30. септембра 1941. године, када је потписан први документ о испоруци робе.

        По Закону о зајму и најму, СССР је добио само 4% свог укупног бруто производа у том периоду. Америчка помоћ Совјетском Савезу била је само 0,1% од укупне америчке помоћи која је дата Великој Британији и другим земљама у свету.

        Америчка помоћ Совјетском Савезу била је значајна када се ради о производима као што су нпр. месне конзерве (480% укупне совјетске производње у том периоду), обојени метали (од 76% до 223% за различите метале), животињска маст (107%), вуна (102%), аутомобилске гуме (92%) и експлозив (53%).

„Гробље” тенкова после Курске битке

        У великом броју су испоручена и теретна возила (375 хиљада), џипови (51,5 хиљада), бодљикава жица (45 хиљада тона), телефонски каблови (760 хиљада миља) и телефонски апарати (189 хиљада). Што се тиче најважнијих врста наоружања, увезено је 12% тенкова (у односу на број тенкова произведених у СССР-у), 20% бомбардера, 16% ловачких авиона, 22% ратних бродова и 445 радара.

        У најкритичнијим периодима немачког напада на СССР, током лета и почетка јесени 1941. године, када је Совјетском Савезу неоспорно било најтеже, немачке трупе су на прилазима Лењинграду и Москви заустављене искључиво совјетским оружјем. Америчка економска помоћ совјетским оружаним снагама у већим количинама почела је да пристиже тек у другој половини 1943. године и свакако да је знатно убрзала коначни слом немачких нацистичких трупа на Источном фронту, али је погрешно изводити закључак да без те помоћи уопште не би ни била извојевана победа.

        Улазак америчких и британских трупа у северну Француску почео је 6. јуна 1944. године. Том догађају се на Западу приписује значај преломног тренутка у Другом светском рату, али се при томе не узима у обзир чињеница да је Вермахт у том тренутку већ доживео многобројне одлучујуће поразе на Источном фронту.                 Примера ради, на сваких 16 погинулих немачких војника, 15 је погинуло у рату са Црвеном армијом, а само 1 у рату на свим другим фронтовима.

        Немачка војска је претрпела 74% губитака у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно; 50 дивизија немачке војске борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943. године; 800.000 војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата. Немачке трупе на Истоку су од новембра 1942. браниле своје стратешке положаје, а у лето 1944. године совјетска армија је већ ослободила већи део територије СССР-а коју су хитлеровци у почетку заузели, и на многим местима је већ стигла до државне границе Совјетског Савеза. Коначан исход рата је већ био известан, и тај исход је предодређен управо на Источном фронту.

        Ако се узме у обзир целокупна стратешка слика Другог светског рата, више основа има став према коме је искрцавање енглеско-америчких трупа у Нормандији изведено у лето 1944. године како се не би дозволило да совјетске трупе саме однесу коначну победу над Вермахтом.

        Битке у западној Европи 1944-1945. по својим размерама и жестини ни у једном тренутку нису биле ни близу онога што се дешавало на Источном фронту, и то не само 1941-1943, него и у последње две године рата. Совјетско-немачки фронт је све до 9. маја 1945. био главни фронт у Европи.

        У јануару 1945, када је Немачка уложила максималан напор на Западном фронту због Арденске офанзиве, јединице Вермахта на Западу бројале су свега 73 дивизије, док се у исто време на Истоку налазило 179 немачких дивизија. Све у свему, против совјетских трупа је у то време било ангажовано 80% активне војске Немачке, 68% њене артиљерије, 64% тенкова и 48% авиона Луфтвафеа.

        Према томе, чак и у последњој години рата главне снаге немачке копнене армије бориле су се на Истоку, а не на Западу.

Битка код Ел Аламејна

        Губици Вермахта на Источном фронту били су одлучујући за исход Другог светског рата. Тешко је прецизно одредити број људских жртава, али списак јединица Вермахта ипак показује да је током читавог Другог светског рата укупно 130 немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу и избрисано са тог списка. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа.

        Нацистичка војска је само у Стаљинградској бици изгубила 7 пута више војника него на целом Афричком фронту током целог рата и 27 пута више него код Ел Аламејна, највећој бици тог фронта. Ипак, у многим западноевропским уџбеницима из историје поставља се знак једнакости између битака за Стаљинград и Ел Аламејн.

        С друге стране, мит о одлучујућој улози САД у Другом светском рату нема за циљ само да умањи улогу СССР-а у победи над фашизмом, већ и других чланица антифашистичке коалиције, пре свега земаља Комонвелта и Кине.

        САД су источно од Атлантика ушле у рат тек искрцавањем у Северној Африци 8. новембра 1942, али и тада нису удариле на Немачку, него на Италију и Вишијевску Француску.

        Снаге Комонвелта су 1940-1942. у северној Африци саме одбиле низ напада сила Осовине.

        Енглеска победа код Ел Аламејна у октобру и новембру 1942, која је била преломни тренутак рата у Средоземљу, извојевана је пре него што су пристигле америчке трупе.

        Копнене трупе Британске Империје су на Западу и у Тихом океану биле бројније од америчких трупа све до лета 1944. године. Тај однос је почео да се мења тек после искрцавања у Нормандији.

        У „бици за Атлантик“, одлучујућа је била улога британске ратне морнарице која је уништила 525 немачких подморница (док је америчка морнарица уништила 174).

        Американци су у азијско-тихоокеанском региону ратовали заједно са Аустралијанцима и британским колонијалним трупама Индије. Поред тога, не треба занемаривати Кину као пасивни, али стални фактор на који је Јапан непрекидно усмеравао више од половине својих копнених трупа и знатан број авиона. Тако су савезници заједничким снагама (а не само захваљујући Американцима) однели победу над поморском и ваздухопловном силом Јапана.

        И као што је већ много пута о томе писано, „последњи ударац мача“ који је приморао Јапанце да капитулирају нису биле нуклеарне бомбе, него управо улазак СССР-а у рат против Јапана.

        Улога САД у снагама коалиције не може се третирати као потпуно доминантна чак ни на оним фронтовима Другог светског рата где су западни савезници имали одлучујућу улогу.

         (Одломак из књиге „Ко је победио фашизам?“ - Маријан Кубик - Душан Опачић, Пресинг, Младеновац, 2016).