Који и чији ветар дува преко тврдњи из Србије да Црну Гору нису створили Срби?
ЗБОГ ЧЕГА ЧАНАК ОСПОРАВА КНЕЗУ ДАНИЛУ, ПЕТРУ I, ПЕТРУ II, A И КРАЉУ НИКОЛИ ДА СУ БИЛИ - СРБИ?
- Александар РАКОВИЋ: Државност успостављена на референдуму 2006. године - нова је државност. Та државност нема везе са државношћу која је постојала у време династије Петровић-Његош. То су две различите творевине, државе и идеологије. Прва је била српска творевина која је у себи гајила ујединитељску идеју српског народа. Ова друга је антисрпска идеологија, која нема никакве везе са оним што је Црна Гора некад била
- Александар СТАМАТОВИЋ: Сви Петровићи, почев од првог владике Данила, до посљедњег краља Николе -представљали су себе као Србе. Једна од великих обмана у креирању садашњег црногорског идентитета је идентификовање данашње Црне Горе са историјском Црном Гором, тј. да је Црна Гора одувијек била територијално оваква каква је данас, са истим таквим етничким идентитетом. Садашња Црна Гора, створена на мајском референдуму 2006. године је тотални идентитетски и културолошки антипод Црне Горе која је постојала до 1918. године
- Јован Б. МАРКУШ: Родоначелник династије Петровић-Његош, владика Данило, записао је на рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији сљедеће: „Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи“. А у „Црногорској историји“ коју је писао свети Петар Цетињски, штампаној 1835, о становницима Црне Горе каже се сљедеће: „Црногорци су Славено-Србског кољена као и Херцеговци и Бошњаци, и прозвали су се тијем именом као и ови од мјеста у којему живе…“
- Матија БЕЋКОВИЋ: Црногорска нација је нација без деде. Ни један деда није био Црногорац. Све су били Срби
НЕ МИРУЈУ ни они који од Црне Горе праве антисрпску државу, ни они који им у томе „чувају стражу“ и обезбеђују подршку.
Томислав Николић је у интервјуу Ал Џазири између осталог рекао за Црну Гору: „То је историјски земља коју су створили Срби, тамо живи велики број Срба и често имамо расправе да ли они имају сва права као и остали грађани Црне Горе“. Још је додао да признаје независност Црне Горе, али да ће је ценити по томе какав однос има према свим грађанима, не само онима на власти, него и у опозицији.
Главни војвођански „лигаш“ - Ненад Чанак - поводом Николићевих речи је изговорио: „Оно што посебно забрињава јесте да се Николић и овај пут ставио насупрот Влади Србије и интереса наше државе, заступајући интересе режима у Русији. У кривичном праву за поступке Томислава Николића нема друге дефиниције осим - велеиздаје“.
Још је додао да је Николић - непоправљиви незналица, па нагласио: „Са гнушањем одбацујемо увреде које је, због свог политичког екстремизма и огромне неукости, још једном демонстрирао одлазећи председник Србије Томислав Николић. Ставом о Црној Гори, Николић је тешко увредио суседну и пријатељску државу и још једном показао да би његов поновни избор био фаталан и по Србију и по мир у региону“.
Стога - колико год то личило да проверавање да ли је вода мокра - има смисла питати: да ли су Срби створили Црну Гору или је некако настала мимо њих, па је они присвојили?
Због чега је данашњем монтенегринству потребно да оспорава управо то, упркос томе што су сви владари Црне Горе за себе говорили да су Срби?
Који и чији ветар дува преко тврдњи из Србије да Црну Гору нису створили Срби?
Чанак нема име и реноме поводом историје, зато нема шта ни да изгуби оспоравањем неоспоривог, због чега се ипак упустио у оспоравање кнезу Данилу, Петру Првом, Петру Другом и краљу Николи да су били Срби?
Црну Гору су створили Срби, односно Црногорци као Срби, о томе је реч
др Александар РАКОВИЋ, историчар, Институт за новију историју Србије
• Црногорски сепаратисти, они који се изјашњавају као Црногорци, који су се одрекли свега оног што је Црна Гора некад била - свој нови идентитет траже тако да буде најближи Хрватима. И логично је да то траже, јер је сличан конвертитски идентитет између Хрвата који су некада били Срби - њих преко 70 одсто - и Црногораца који су некад били Срби- а њих је 100 одсто
ЦРНУ Гору су створили Срби. У то време су сви Црногорци били етнички Срби. Тако су се изјашњавали у време када је Црна Гора стварана, од 1697. када је владика Данило преузео власт у теократској Црној Гори, па све до уједињења у Југословенску заједницу 1918, Црна Гора је била национална држава српског народа. То је чињеница.
Сви православни Црногорци су се изјашњавали као Срби. С тим у вези, Црну Гору су створили Срби, односно Црногорци као Срби. О томе је реч.
Видео сам полемику између председника Николића и Чанка, где је председник рекао да су Црну Гору створили Срби, а Чанак му рекао да је незналица. Међутим, Чанак је обична незналица. Он ништа не зна. Јер је стопостотна чињеница да је Црна Гора била историјска држава српског народа.
У Црној Гори је потом вршен етнички инжењеринг, који је почео током аустроугарске окупације, па се настављао кроз више фаза и преко више актера, да бисмо данас имали ову ситуацију да је православно биће Црногораца подељено на две целине.
Једна су они који су Срби. Они се нису одрекли историјске Црне Горе. А друга су црногорски сепаратисти који се изјашњавају као Црногорци, који су се одрекли свега оног што је Црна Гора некад била и свој нови идентитет траже тако да буде најближи Хрватима. И логично је да то траже, јер је сличан конвертитски идентитет између Хрвата који су некада били Срби - њих преко 70 одсто - и Црногораца који су некад били Срби- а њих је 100 одсто.
Још подвлачим да је успостављена државност на референдуму 2006. године - нова државност. Та државност нема везе са државношћу која је постојала у време династије Петровић-Његош. То су две различите творевине, државе и идеологије.
Прва је била српска творевина која је у себи гајила ујединитељску идеју српског народа. Ова друга је антисрпска идеологија, која нема никакве везе са оним што је Црна Гора некад била.
Власт преузима америчку доктрину, а српски идентитет Црне Горе приказује као вјештачки
Александар СТАМАТОВИЋ, историчар
• Може се са сигурношћу рећи да нарочито у посљедњој деценији и по, читав један ешалон, не само историчара, него и уопште културолошких посленика, гради своје каријере на негирању свега што је српско у Црној Гори и пљувању по њему. На том фону настале су многе каријере. Антисрпство је данас у Црној Гори подразумијевајућа друштвена категорија, и доказ правилног става, наслијеђен од комунистичке морално-политичке подобности
ЦРНА Гора је до краја постојања свог државног суверенитета била српска држава.
Њен народ, династија и владари су се идентификовали као Срби. Врло често црногорску нововјековну државност историчари третирају као петровићки период.
Сви Петровићи, почев од првог владике Данила, до посљедњег краља Николе представљали су себе као Србе. У истом смислу то је био главарски слој, као нека врста владајућег естаблишмента, као и уосталом цјелокупно становништво Црне Горе. Чак шта више, у Црној Гори се задржао култ средњовјековне српске државности из немањићког периода, наслоњен на постнемањићки балшићко-црнојевићки.
То се очигледно види из једног рукописног Јеванђеља, којег је манастиру Високи Дечани поклонио први значајни Петровић - владика Данило, у поклонском тексту он себе потписује као: " Данил, владика цетињски, војводич српској земљи."
Црногорска државност је оперативно старија и од оне у Србији, јер се у Црној Гори већ почетком XVIII вијека уочавају јасни елементи државности за вријеме владике Данила: воде се битке са Турцима, у Црну Гору долазе руски емисари, владика Данило одлази у Русију, он кореспондира са Млетачком Републиком као духовни и свјетовни поглавар једне земље, уводи се први суд, скупштина главара итд.
Тога у Србији нема, све до почетка XIX вијека.
Многи лаици српски идентитет Црногораца виде првенствено кроз књижевна дјела Петра II Петровића-Његоша, што је само каменчић у мозаику исказивања српског идентитета, јер њега ван књижевних Његошевих дјела има на претек у политичко- државном смислу.
Супериорност српске политичко-државне идеје у Црној Гори, у односу на Гарашаниново „Начертаније“, исказана је и кроз пјесму књаза Николе „Онамо, намо“ из 1867. године.
Једна од великих обмана у креирању садашњег црногорског идентитета је идентификовање данашње Црне Горе са историјском Црном Гором, тј. да је Црна Гора одувијек била територијално оваква каква је данас, са истим таквим етничким идентитетом.
Истински историјско-географски појам Црне Горе су четири нахије: Катунска (у коју спада и Цетиње), Ријечка, Љешанска и Црмничка. Од краја XVIII и током читавог XIX вијека, па све до 1912. године, са уклапањем у државни суверенитет свих осталих крајева, вршено је и државно поцрногорчивање брђанског и херцеговачког становништва. Бока пак никада није ни улазила у састав црногорске државе док је ова била независна.
Садашња Црна Гора, створена на мајском референдуму 2006. године је тотални идентитетски и културолошки антипод Црне Горе која је постојала до 1918. године.
Комбинацијом комунистичке доктрине о црногорској националној посебности, са тезама два појединца - др Секуле Дрљевића и Савића Марковића-Штедимлије - створен је данашњи званични идентитет Црне Горе.
Садашњи владајући естаблишмент, заправо преузима америчку националну доктрину, тј. сваки амерички држављанин је Американац. То је крајњи циљ и црногорске идентитетске доктрине: сваки црногорски држављанин, ма ко он био ( Црногорац, Србин, Бошњак, Албанац) је Црногорац, самим тим јер је црногорски држављанин. При томе се српски идентитет Црне Горе у прошлости настоји приказати као вјештачки створен, тј. политички а не етнички.
Може се са сигурношћу рећи да нарочито у посљедњој деценији и по, читав један ешалон, не само историчара, него и уопште културолошких посленика, гради своје каријере на негирању свега што је српско у Црној Гори и пљувању по њему. На том фону настале су многе каријере.
Антисрпство је данас у Црној Гори подразумијевајућа друштвена категорија, и доказ правилног става, наслијеђен од комунистичке морално-политичке подобности.
За неке су светиње Пети конгрес Коминтерне 1924. и Пета земаљска конференција 1940.
Јован Б. МАРКУШ, историчар
• Што се тиче црногорског српства и црногорства, као есенције српства, то су најбоље артикулисали најрепрезентативнији Црногорци и они који имају највеће заслуге за црногорску државност. Прије свега то су сви до једног владари куће Петровића...Краљ Никола је 1913. год. на захтјев Аустроугарске да јој се уступи Ловћен изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима…“
МНОГО је књига за посљедњих педесет година написано на тему народа, нације и државе. Умни људи и владари Црне Горе нијесу поистовјећивали народ и нацију, као ни црногорство и српство, нити изједначавали српство и србијанство, а никад нијесу супротстављали српство и црногорство, знајући да би то у будућности могло да има тешке посљедице које би могле настати међу браћом.
Ако идемо према извору „гдје се јасније види“, мора се поћи од значења појмова народа, нације и државе у језику од кога су преузети - латинском.
Један од првих речника на језику који разумијемо и који се користио у Књажевини и Краљевини Црној Гори је речник Мирка Диљковића, а у њему је populus - народ, скуп, мноштво, свијет, nâtio - род, својта, племе, а civitas - држава. Исте дефиниције даје и ријечник Бранислава Грујића, који је данас највише у употреби. Тако ријеч народ користимо да означимо припадност: цетињски народ - локална припадност, приморски народ - регионална припадност, црногорски народ - припадност црногорској држави, српски народ - национална припадност, православни народ - припадници православне вјере,балкански народ - територијална припадност Балканском полуострву, европски народ - припадност европском потконтиненту.
Појам нације, рода, племена, показује да се ради о блиској крвној, тј. генетској вези, и као такав се човјек рађа.
Није могуће да су браћа рођењем род, па послије тога из политичких разлога то нијесу. Род је константа за сав живот и то не можемо промијенити као ни своје родитеље или своју дјецу. Наш однос према нашој суштини може бити различит, али суштина се не мијења.
Државу са територијом чини и народ, који не мора бити исте нације, језика и вјере. Она представља организациону цјелину на једном подручју са одговарајућом државном и друштвеном структуром.
Наши преци нијесу били баш тако незнавени како би жељели неки политичари и историчари да их данас представе, јер се не уклапају у њихове идеолошке и политичке манипулације.
Што се тиче црногорског српства и црногорства, као есенције српства, то су најбоље артикулисали најрепрезентативнији Црногорци и они који имају највеће заслуге за црногорску државност. Прије свега то су сви до једног владари куће Петровића. Само неколико историјских докумената, оних чије дјело ваљда није спорно ни код једног Црногорца, мислим да потврђује исправност тумачења наведених појмова, као на примјер:
Родоначелник династије Петровић-Његош, владика Данило записао је на рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији сљедеће: „Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи...( Записи, Гласник Цетињског историјског друштва, књ. XXII, св. 4, Х 1939, стр. 300.)
Владика Сава Петровић, који се потписивао као „Митрополит скандаријски, черногорски и приморски“, у писму московском митрополиту Платону од 26. фебруара 1776. год. између осталог пише сљедеће:
„Томе ће радосни бити сви српски архијереји и сав српски национ и то потписују с радошћу. Преко мојих руку је предато од свих архијереја славено-српских, као најстаријег и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом…“
У „Црногорској историји“ коју је писао свети Петар Цетињски а која је штампана 1835, о становницима Црне Горе каже се сљедеће: „Црногорци су Славено-Србског кољена као и Херцеговци и Бошњаци, и прозвали су се тијем именом као и ови од мјеста у којему живе…“
Владика Раде, Петар II Петровић Његош, на календару „Даница“ уз посвету епископу ужичком Никифору Максимовићу о Ђурђевдану на Ловћену љета 1833. стави умјесто потписа сљедеће стихове:
„Име ми је Вјерољуб,
Презиме ми Родољуб
Црну Гору, родну груду
Камен паше одасвуду.
Српски пишем и зборим
Сваком громко говорим:
Народност ми Србинска,
Ум и душа Славјанска“
Краљ Никола је 1913. год. на захтјев Аустроугарске да јој се уступи Ловћен изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима…“
И црногорски уџбеници могу дати одговор на разне недоумице. У „Земљопису Краљевине Црне Горе“ (четири издања од 1893 до 1911) пише: „У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српског поријекла и српске народности…
Црном Гором влада Краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош…
Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину - све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ни један Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имања за општу српску слободу, добро и благостање. Треба знати да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.“
Није тешко закључити ни ко је замутио бистру воду. За комунистичке руководиоце као да је вријеме стало на Петом конгресу Коминтерне 1924. и Петој земаљској конференцији 1940, наша историја је морала отпочети од 1945.
Све који говоре да су Црногорци треба слати на - полиграф
Матија БЕЋКОВИЋ, писац
ТИ Црногорци који кажу да нису Срби, морали би ићи на полиграф.
Сазнали бисмо да ли лажу или не.
Ја сам све то одавно рекао. Сваки нормалан човек зна шта сам ја.
Црногорска нација је нација без деде.
Ни један деда није био Црногорац.
Све су били Срби.
Диана Милошевић