Русија признала да је С-300 поставила око Тартуса да онемогући САД да униште сиријске аеродроме

ЕВО КАКО БИ ИЗГЛЕДАО СУДАР РУСКЕ ПВО И АМЕРИЧКЕ АВИЈАЦИЈЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

• Заменик команданта руске ратне авијације генерал Ајтеч БИЖЕВ: „Обично С-300 и С-400 имају по три бојева комплета ракета. То је веома много, ако се има у виду веисока вероватноћа уништавања мета већ првом испаљеном ракетом. А из досадашњих ратова јасно је да авијација која у првом налету изгуби 20 одсто летелица обустављ борбена дејства. А ја не мислим да наш претпостављени противник располаже ескадрилама камиказа“
• „Наши ракетни системи у стању су – нагласио је Бижев- да униште сваки ваздушни циљ, ма којом брзином летео и упркос ометањима. Зона обарања износи око 400 километара. Системи С-300 ВМ2, који су стигли у Сирију, намењени су првенствено уништавању крстарећих ракета јер противничка авијација – не улазећи у зону дејства ПВО – по правилу лансира велики број крстарећих ракета ради прављења коридора у ПВО кроз које потом може летети. С-300 ВМ2 ће управо то онемогућити. Поврх свега, већ на први знак узбуне, наши авиони ће узлетети са Хмејмима и распоредити се за одбијање напада“
• Експерт московског Центра за анализу стратегија и технологија Максим ШАПОВАЛЕНКО: „Једна батерија С-400 може да изађе на крај са авио-ескадрилом. Међутим, тешко је ишта пронозирати јер не можемо знати о каквом би се нападу могло радити.  У Медитерану још нема ни једног носача авиона. Ако се појави – тада ће бити потребно да се рачуна... Али, ни тада нико неће јавно рећи: каквим наши системи ракетама тамо располажу – онима великог домета или супервеликог домета. А С-400 може да користи ракете три типа“
• „Ако Американци одлуче да ризикују да понове Вијетнам – тада ће добити Вијетнам. Тамо су коришћени примитивни ПВО-системи, али су они имали веома озбиљне губитке“ – наглашава Шаповаленко

         МОСКВА је открила да је послала ракетне зенитне системе С-300 у Сирију не само ради заштите своје поморске базе (Тартус) у тој земљи.

         Министарство иностраних послова Руске Федерације саопштило је да је тај потез повучен да би били осујећени удари америчких крстарећих ракета по сиријским аеродромима.

         Наравно, ово је и војни и политички потез какав рускидржавно-војни врх – кад су САД у питању – није повукао ни поводом Југославије, ни поводом Ирака, ни поводом Авганистана и Либије.

         Портпаролка руске дипломатије, Марија Захарова, поводом свега је изјавила:

         „Као прво, у Сирији се већ поодавно налазе ракетни системи С-400 и нико није говорио да је то шоу. А С-300 су стигли у Сирију након „цурења“ информација од експерата блиских ерсаблиђменту САД да ће уследити удари крстарећим ракетама по сиријским аеродромима. Претпостављамо да ти експерти нису говорили напамет. А имајући у виду да се тамо налази и наша војна техника и да операције у Сирији изводе наше Ваздушно-космичке снаге – узели смо у обзир да нико не може унапред знати куда ће која ракета да полети. Зато смо разместили системе С-300“.

         Московски медији већ су потражили одговор на питање: колико рално могу С-400 и С-300 који су у Сирији ако не буду морали да одбијају напад групе крстарећих ракета већ прави ракетно-бомбардерски удар велике војно-ваздушне формације?

         Заменик команданта руске ратне авијације – генерал Ајтеч Бижев – нагласио је да би много шта зависило од броја ракета које би ти системи могли да испале, односно од броја ракета којима располажу:

         „Обично С-300 и С-400 имају по три бојева комплета ракета. То је веома много, ако се има у виду веисока вероватноћа уништавања мета већ првом испаљеном ракетом. Из досадашњих ратова јасно је да авијација која у првом налету изгуби 20 одсто летелица обустављ борбена дејства. А ја не мислим да наш претпостављени противник располаже ескадрилама камиказа.“

         Бижев додатно указује да уништити руски систем ПВО у Сирији не би било нимало лако јер му се ни једна летелица не може приближити непримећена:

         „Наши радари виде сваки објекат на растојању 600-700 километара од аеродрома Хмејмим. Чим би нешто ушло у тај простор, у приправност број 1 не би бил стављени само С-300 и С-400, него и ракетно-топовски системи „Панцир“ који их штите. Све што би летело према Хмејмиму било би уништено чим би се нашло у домету. За сваку мету су предвиђене две ракете, али је обично довољна и једна“.

         Бижев је још истакао: „Наши ракетни системи у стању су да униште сваки ваздушни циљ, ма којом брзином летео и упркос ометањима. Зона обарања износи око 400 километара.“

         Према његовом указивању, системи С-300 ВМ2, који су стигли у Сирију, намењени су првенствено уништавању крстарећих ракета:

         „Противничка авијација – не улазећи у зону дејства ПВО – по правилу лансира велики број крстарећих ракета ради прављења коридора у ПВО кроз које потом може летети. С-300 ВМ2 ће управо то онемогућити. Поврх свега, већ на први знак узбуне, наши авиони ће узлетети са Хмејмима и распоредити се за одбијање напада.“

         Генерал Бижев је открио и да су руски стручњаци помогли Сирији да постави своју ПВО и само кратко додао: „Не завидим онима који покушао да гурну нос у зону њеног деловања“.

         Експерт московског Центра за анализу стратегија и технологија Максим Шаповаленко поводом ПВО-заплета у Сирији рекао је и ово:

         „Једна батерија С-400 може да изађе на крај са авио-ескадрилом. Међутим, тешко је ишта прогнозирати јер не можемо знати о каквом би се нападу могло радити.  У Медитерану још нема ни једног носача авиона. Ако се појави – тада ће бити потребно да се рачуна... Али, ни тада нико неће јавно рећи: каквим наши системи ракетама тамо располажу – онима великог домета или супервеликог домета. А С-400 може да користи ракете три типа“.

         По његовој процени, сируација је блиска оној из 1983-ће:

         „Ако Американци одлуче да ризикују да понове Вијетнам – тада ће добити Вијетнам. Тамо су коришћени примитивни ПВО-системи, али су они имали веома озбиљне губитке“.