Оде ли Вучић на конвенцију Клинтонове - неће га извадити ни подизање споменика Трампу у Београду

СРБИЈА ЈЕ СУВИШЕ НЕМОЋНА И ДА БИ САДА РАТОВАЛА И ДА БИ СЕ МЕШАЛА

У АМЕРИЧКЕ ИЗБОРЕ

Споменик Хилари Клинтон у Албанији - у граду Сарадна

• Кренула прича о „балканском заокрету“ Хилари Клинтон, да би она могла поћи на етничке границе у нашем делу света. Једино што ми пада напамет јесте да се ради о јефтином маневру којим треба оправдати одлазак Александра Вучића на завршну конвенцију кандидаткиње Клинтон! Ето, не ради то Вучић бадава, можда ту буде и неке хасне за нас
• Али, неће бити никакве користи! Не знам којим каналима су се срели Хилари и Александар, али се ради о још једном непромишљеном и штетном потезу нашег премијера. Овим ће само бити дат легитимитет династији Клинтон, за све што су нам у претходне две деценије радили
• Можда ће ићи зато што је један од људи који подржавају Хилари и Џорџ Сорош, на кога толико бесне људи из СНС. Можда ће то бити начин да се покуша заустављање финансирања разних група и групица од стране Сороша, а које Вучића очигледно плаше. Услуга за услугу. Вучић код Хилари, а Сорош да заврне славину „жутој паткици“. Али, Сорош не одлучује хоће ли протеста бити, а - биће их
• Најопасније ће бити ако се ради о Вучићевом политичком профилисању. Зато што се српска власт, ако је ова претпоставка тачна, налази у озбиљном раскораку са временом у којем живимо. Милошевић и Коштуница су морали да улазе у преговоре са САД, на то су их терале околности једнополарности, али су гледали да користе све могуће расположиве ресурсе како би Американцима дали што мање. Вучић је понекад спреман да препусти све, али га сада околности терају да то - не учини
• Вучић одлази код Хилари, убеђен и да САД могу да му заврше посао и да ће Хилари победити. Међутим, док пишем овај чланак, Хилари је управо пала. Буквално. О њеном здрављу се последњих дана кампање прича колико и о њеним мејловима. Шансе за победу се смањују како кампања тече. Вучић је због тога, овом својом одлуком, промашио не само циљ, већ целу мету

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

 

        ЉУБАЗНА новинарка једног дневног листа ме позвала да прокоментаришем гласину како би Хилари Клинтон, ако победи на председничким изборима, понудила коначно разграничење Срба, Хрвата и Албанаца по етничким линијама. Наравно, ради се о чистој глупости.

         Са једне стране, претходних година ни у назнакама нисам наишао на било какав траг да би америчке демократе могле да понуде ишта друго на Балкану, осим политике коју упорно воде већ четврт века. Хилари Клинтон је била промотор те политике, она је хероина Сарајева, политички гуру „приштинске групе Медлин Олбрајт“ и свој став о Србима је јасно показала много пута. На крају, Џо Бајден је повукао своју кандидатуру у корист Клинтонове (сада многи за тим жале, јер би у овим условима био озбиљнији кандидат), међу првима је подржао, а шта је он урадио пре неколико недеља у Београду?

        Прошао је поред српске заставе као поред крпе. Тиме је јасно ставио до знања да не признаје територијалну целовитост земље онако како је ми сагледавамо.

        Мислите да би се после тога Хилари другачије поставила? У сваком случају, да бих био сигуран у своје тврдње, последње три ноћи сам прегледао скоро сто чланака и јавних иступа како саме Хилари, тако и челних људи из њеног штаба (највише материјала је из Њујорк тајмса и са Си-Ен-Ена). Ко зна, можда сам нешто и пропустио? И опет ништа.

        Никакав траг, никаква двосмислена формулација, било шта на основу чега би се промена могла наслутити. И то не када се ради о Балкану (Србију је спомињао само Трамп критикујући Хилари), већ када се ради о њеном спољнополитичком наступу уопште.

        Јер, са друге стране, то за Србију може представљати једнако велики проблем као и њен однос према балканским питањима.

        У мемоарима Била Клинтона, а посебно Строба Талбота, без обзира на одлуке које су доношене и деловање које је предузимано, ипак се могу пронаћи места на којима се описује како је бивши председник САД дугорочно размишљао и налазио се у озбиљним дилемама поводом многих ствари. Донекле је назирао да се треба спремати за „постамерички свет“.

        Код Хилари тога једноставно нема, ни у једном иступу, говору, ауторским чланцима које други за њу пишу а она их потписује.

        Како ће она сада мењати приступ према Балкану, када нема ни трунке спремности да га промени на било ком другом месту? Због тога је вероватније да би се са доласком Клинтонове на нас појачали притисци по низу тема, од увођења санкција Русији, до заузимања другачијег става према кинеским инвестицијама.

        Чак и ако је околности натерају да неке своје ставове мења, то ће бити ужасно тешко реализовати.

        Колико верују Хилари у Москви, Пекингу, Њу Делхију? Нимало. Па њу део аналитичара у тим земљама, добро повезаних са властима, назива „канцером међународне политике“.

        За мене је незамисливо да Хилари ико озбиљно схвати ако почне да прича о дугорочном решењу за Украјину, о миру у Сирији... Или, ако буде желела да је схвате озбиљно, мораће другим странама да понуди велике уступке, а то опет не може да прође у самој Америци.

        Са Хилари Клинтон на челу САД постојећа агонија у светској политици би се наставила, вероватно би се отворила и нова геополитичка жаришта.

        Са треће стране посматрано, био бих врло опрезан на свако помињање прекрајања граница у овим околностима.

        Прича о новим границама доноси нове ратове. Да ли смо ми за ратове спремни?

        Рат није само питање војних потенцијала (мада је и ту стање лоше, Војска је и даље једна од ретких институција у којој постоји критична маса образованог и одговорног света), већ треба сагледати и стање у нашем институционалном апарату, економији, анализирати социјално-психолошки амбијент. Околности су такве какве су, а нема назнака да ће се мењати у годинама пред нама.

        Промена граница, и то овако крупна, се не дешава тек тако, то је земљотрес, крупно питање које покреће низ узрочно-последичних појава. Да би се у томе учествовало и да би се тако велике промене издржале, неопходно је да имамо јаку државу. Нажалост, ми то данас немамо.

Споменик Билу Клинтону у Приштини

        Одакле онда прича о „балканском заокрету“ Хилари Клинтон?

        Једино што ми пада напамет јесте да се ради о јефтином маневру којим треба оправдати одлазак Александра Вучића на завршну конвенцију кандидаткиње Клинтон! Ето, не ради то Вучић бадава, можда ту буде и неке хасне за нас.

        Не, неће бити никакве користи! Не знам којим каналима су се срели Хилари и Александар, али се ради о још једном непромишљеном и штетном потезу нашег премијера. Овим ће само бити дат легитимитет династији Клинтон, за све што су нам у претходне две деценије радили. А нису баш штедели на нама. Задужили су нас онолико.

        Такође, овим потезом се шаље и ужасно лоша порука осталим центрима моћи у настајућем мултиполарном свету.

        Гледа ли ико из премијеровог кабинета „Раша тудеј“ или „CCTV“? Схватају ли поруке? Разматрају ли последице?

        Не треба се удубити у нека широка истраживања или анализе да би се схватило шта други мисле о Клинтоновој. А ми ћемо морати да тражимо помоћ од тих других врло брзо. По разним питањима.

        Наравно, Вучић је вешт у креирању јавног мњења и он може да наметне став како је одласком на ту конвенцију постигао велики политички успех. Или, може учинити све да се ова егзибиција брзо заборави. Оваквим чланцима се томе не може парирати.

        Што се јавности тиче: Вучић ће победити. Али, остаје отворено: због чега се Вучић одлучио на овакав корак? У игри су три могућа одговора.

        Прво, један од људи који подржавају Хилари је и Џорџ Сорош, на кога толико бесне људи из СНС. Можда је ово начин да се покуша заустављање финансирања разних група и групица од стране Сороша, а које Вучића очигледно плаше. Услуга за услугу.

        Вучић код Хилари, а Сорош да заврне славину „жутој паткици“.

        Друго, не бих искључивао могућност да Вучић америчким демократама још увек дугује неке услуге. Иако се данас много прича о вољи грађана и великој подршци на изборима, тај фактор није одиграо пресудну улогу у Вучићевом доласку на власт. Пресудни су били његови (и Николићеви) тајни договори да ће потписати Бриселски споразум.

        Захваљујући томе су добили прилику најпре да почисте опозицију, а затим да успостављају правила игре како то њима одговара.

        Када је реч о унутрашњој политици, прилику су одлично искористили и све остало је историја. Али, остаје питање: колико су се „зајмили“ када је договор склапан? И шта ће још морати да ураде док су на власти? (Иначе, приметно је да су сви Вучићеви контакти са САД везани за клан Клинтон-Буш, о ком је толико писао Вилијем Енгдал.)

        И трећа, и најопаснија могућа солуција, јесте да се ради о политичком профилисању Александра Вучића.

        Зашто је најопаснија?

        Па зато јер се српска власт, ако је ова претпоставка тачна, налази у озбиљном раскораку са временом у којем живимо.

        Милошевић и Коштуница су морали да улазе у преговоре са САД, на то су их терале околности једнополарности, али су гледали да користе све могуће расположиве ресурсе како би Американцима дали што мање. Код Вучића је приметан различити став, он је понекад спреман да препусти све, али га сада околности терају да то не сме да учини.

Вучић са Керијем у Вашингтону

        Његове оде протестантској етици и нордијској посвећености иду у прилог овој тези (у Јапану нема протестаната, али су међу најразвијенијим, а СФРЈ је седамдесетих имала већи БДП него Норвешка, али коме то сада причати).

        Свет више није једнополаран. Да је новопостављени министар војни рекао 2001. како је Србија опредељена да развија сарадњу са Великом Британијом (још нам је то и један од приоритета), то би изазвало велику забринутост. Шта бисмо ми па могли после такве изјаве? Данас већ то изгледа нешто другачије.

        Јер, после прве посете Москви исти тај министар ће морати да даје исте такве изјаве, само више неће спомињати Велику Британију. Када је о утицају у Србији реч, још увек тег претеже на атлантистичку страну, па се заклињања на верност САД и Великој Британији у нашој власти много озбиљније схватају, него када се нешто обећа Русима или Кинезима. Али, и ту се ствари мењају.

        Наравно, вођење овакве политике „ој чаршијо на све четири стране“ је лоше, у неким ситуацијама по наше националне интересе може бити и погубно, али је то друга тема.

        Овде је тема да Вучић одлази код Хилари, убеђен и да САД могу да му заврше посао и да ће Хилари победити.

        У првој ствари сигурно греши (коме се моја констатација чини претераном нека погледа закључке са последњег Самита Г-20, посебно одељке о враћању „специјалних права вучења“), а у другој вероватно.

        У тренутку док пишем овај чланак, Хилари је управо пала. Буквално. О њеном здрављу се последњих дана кампање прича колико и о њеним мејловима.

        Шансе за победу се смањују како кампања тече.

        Вучић је због тога, овом својом одлуком, промашио не само циљ, већ целу мету. Чак му одлазак не може помоћи ни ако је прва ствар у питању.

        Не зависи од Сороша да ли ће протеста на Балкану бити. Биће их свакако. Зато што је то део мало шире игре, скопчан са покушајима прављења евромајдана у Москви. Сада, тешко је да такав начин рада може успети, јер, како написах, Америка је уморна, а и не може се на „исту финту три пута предриблати“, али на њима је да пробају.

        А ако је случајно друга ствар у питању, нека онда рачуна да ће му после сваког новог одласка, стизати нове листе захтева из САД. Ако они тумаче да се Вучић превише „зајмио“ па треба и даље дугове да враћа, товариће му на леђа захтеве све док му кичма не пукне. То је закономерност у политици, нема ту ничег личног.

        И чему онда одлазак на скуп, када ће му после тога само тражити још више?

        На крају, питање је и: шта му је ово требало у животу?

        Милошевић је скупо платио подршку Зјуганову. Србија је исувише мала и немоћна да би се мешала у америчке изборе.

        Шта ћемо сви ми заједно ако Трамп победи? Можда да се поспемо пепелом и подигнемо му споменик!?

        У Приштини га има Бил, а у Београду би стајао Доналд.

        Ионако нисмо далеко од Албанаца. Ни по једном критеријуму. Осим по броју освојених медаља на Олимпијади.