Власт и политичари у Србији најбрже и најлакше обарају - сами себе

НИКОЛИЋ ПОВОДОМ ИЗБОРА ПОДРЖАВАО ВУЧИЋА, АЛИ МУ НИЈЕ БАШ НЕШТО ПОМОГАО

• Зашто је, уопште, Вучић расписивао изборе кад је гласањем 2014. освојио апосолутну већину - чак 27 мандата (укупно 158) више него 24. априла 2016, кад је скупио 131 мандат. Разлози садашњег расписивања избора, и то превремених, на пола термина, нису се видели кад их је најавио, ни потом и озваничио, а не виде се јасно ни сада
• Ако Вучић, како се прича, не узме поново у владу Дачићеве социјалисте (СПС је други, са 29 мандата), у Скупштини Србије и широј јавности, опозициона групација чуће се више него досад, много више него што реално и бројчано заслужује

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         БИЛИ су избори, а на изборима – ништа ново!

         Ако се под “ново” подразумева нешто вредно, природно, убедљиво, онда се придевски епитети морају подвести под оцену - неочекивано.

         У Србији и њеној политици, посебно у изборима, мало је потеза који би могли да оспоре неочекиваност изборних догађаја – од почетка до краја…
Избори су расписани – неочекивано. Тако су и завршени, осим у онога што се унапред, пре изборног изјашњавања, најсигурније знало – апсолутне победе Вучићевих напредњака. Где је онда међузависна веза између почетне и завршне неочекиваности – огледа се, управо, у тој убедљивој победи СНС и партијица око ње.

         Зашто је, уопште, Вучић расписивао изборе кад је гласањем 2014. освојио апосолутну већину - чак 27 мандата (укупно 158) више него 24. априла 2016, кад је скупио 131 мандат. Разлози садашњег расписивања избора, и то превремених, на пола термина, нису се видели кад их је најавио, ни потом и озваничио, а не виде се јасно ни сада, кад је цео изборни процес окончан, мандати подељени, чека се конституисање скупштине и владе, а пре оно најважније – програм рада премијера Вучића и његових министара…

         Мода ће та неочекиваност нестати или ишчилети кад се, управо, објави тај програм којим ће, можда, премијер Вучић Србији отворити светлу будућност, коју у претходном периоду није могао да додирне, јер за то и нису постојали услови, а сад су ту, надохват. А, мода ће се, ето, још једном, и у овом случају, афирмисати она Његошева филозофема – ко на брдо ако и мало стоји, више види но онај под брдом.

         Оно што се види “голим оком” упућује на претпоставку да су ови избори - уз опште, војвођански и многи локални – иако су Вучића додатно афирмисали као несумњивог првог лидера Србије, па и региона Балкана, допринели више власти него опозицији! Ако Вучић, како се прича, не узме поново у владу Дачићеве социјалисте (СПС је други, са 29 мандата), у Скупштини Србије и широј јавности, опозициона групација чуће се више, много више него што реално и бројчано заслужује. Такође су им и околности, уочи, током и после избора, ишле на руку…

         Иако добронамерни и нимало егоистични, неки потези председника Николића - који је с Вучићем годинама био у врху Шешељевих радиала, а с њим је и основао СНС – нису били од помоћи. Наводно скривено, али јасно, уочи избора је рекао да навија за Вучића, што није у складу са функцијом Председника државе, која подразумева стриктну званичну неутралност и немешање. А, после избора, док се припрема формални протоколарни чин давања мандата лидеру изборно најаче партије да формира владу, али и да непосредно обави уобичајене консултације с свим партијама које су ушле у парламент, Николић је поново издвојио Вучића, рекао да ће му лично дати мандат, а неће да прими прваке опозионих партија који су ушли у Скупштину. Прекршио је тиме Устав и важан и не формални члан највишег законодавног акта државе и изазвао бурну полемику медија и јавности, да би, коначно, Председников кабинет саопштио оно што је неизбежно – примиће и опозиционе шефове.

         Ово изборно време натрпано је и разним дугим елемнтима који оптерећују српску јавност, али истовремено упућују на неминовност дубљег и ширег политичког образовања. Избори у томе отварају готово све поре политичког жвота и, просто речено, могли би да буду добра и упутна политичка школа и онима који се њоме баве и онима којима је намењена. А, све што се на изборима ради, мање или више се тумачи озбиљнијом политиком, а посебно је важно што упућује на оно што мора да се мења. Нешто је, у овим изборима, опзиција примwтила, али је било и онога о чему је ћутала, наравно зато што је и сама то радила.

         Више опозиционих првака и чланова њихових изборних тела су гласно оптуживали и напредњаке и чланове Републичке изборне комисије за разне брљотине уочи, током и после гласања. Биланси су стално богаћени оптужбама о празним листићима, погрешним, прескакањима имена, притисцима на гласаче, корупционашким куповањем гласова, а затим погрешним бројањем, одузимањем и скраћивањем, па и одбијанем и додавњем гласова. Уследиле су бројне исправке, али и поништавање гласања на неким изборним местима и поновна гласања. Један је изазвао праву буру – кад је, само за један изборни глас, остао испод цензуса савез Двери-ДСС.

         Уследиле су демонстрације, па је све смирено накнадним гласањем, пошто је у Скупштину ушао тај покрет Санде Рашковић Ивић и Бошка Обрдовића.

         Међу бројним српским специфичностима ове врсте – подвала и подметања, а онда буна и протеста - на тек минулим изборима одомаћила се још једна вештина гласачких планера. У своје гласачке листе, наравно пред изборе, упишу познате личности које се баве свим и свачим – новинарством, оперским певањем, глумом, спортом, естрадним вештинама. Свим се, дакле, баве, само не – политиком. Не, наравно, никоме, па ни нашим популарцима није забрањено бављење полтиком, али се подразумева да такви љубитељи лепих политичких уметности и разних вештина природно уђу у партије и адекватне и одговарајуће институције, па да се припреме и за политичлко представљање народа у парламенту, па и у влади.

         Овако ће политику глумити, певати, играти и описивати - испод нивоа реалних поилитичких критеријума и потреба, али и угледа и моралних вредности професије у којој су постали популарни. Подвалом на подвалу!

         Овакве и сличне политичке слике, изразите у тек окончаним изборима, опозицији су одговарале. Иако међусобно и програмски и идеолошки рзличите, опозиционе партије, ако остану јединствене, неће имати маргиналну улогу у Скупштини. Уосталом, седам њихових листа се пласирало у парламент, а готово све су, укључукјићи њихове лидере, вадале Србијм, кад су биле велике.

         Водиле су Србију док су то заслуживале. Сада су стигле до шансе – да помогну Србији. Показале су јединство док су, истина с муком и неки кроз иглене уши, улазили у парламент. У њему би требало да јединство сачувају, али да га трансформишу и обогате доприносом економском опоравку и развоју, али и демократслкој изградњи Србије. Изборних ломова, тада, као и сада, неће бити.

         Сада је, после ових избора, српска опозиција на поправном - да добро савлада политичку школу Србије. Пашће на првом испиту, ако њени лидери схвате да су дошли у прилику да Скупштину Србије претворе у дискусиони клуб и полемичку арену с Вучићем и његовим победничлким кадровима. Вучића они не могу да оборе.

         Поруке ближе и даље српске политичке прошлости, али и поуке ове изборне школе, угеришу да политичари најбрже и најлакше обарају - сами себе. Србија пред њима и од њих не пада. Њој су потребне реформе у многим областима, па и у изборном законодавству.

         Ови избпори управо показују да се аматеризам и субјективизам морају заменити професионализмом и дубоким структуралним рефортмама. Тада ће о свему одлучивати Србија – како народ каже!