Подаништво Београда Западу олакшава поделу Србије
Интервју Борислава Милошевића утицајном московском недељнику Однако (1)
* Свима мора да буде кристално јасно: тзв. нови светски поредак, који је обзнањен `90-тих година, није ништа друго до курс срачунат на светску доминацију, на управљање светским процесима и ресурсима, у првом реду енергетским. Таквој политици треба стати на пут
* Власт у Београду је својом беспоговорном лојалношћу Западу, односно погрешном политиком пристајања на све која се граничи са подаништвом, фактички олакшала поделу Србије
* Јевгениј Примаков је активно тражио путеве за престанак ратних дејстава, он је подржавао Југославију и помагао јој. Његова позиција је била принципијелна. Наравно, разлог његовог смењивања није била Југославија, али је то, за нашу земљу и Слободана Милошевића лично, био ударац
* Виктор Черномирдин није могао да води сопствену политику, он је реализовао Јељцинову политику, а Јељцин је једноставно предао Југославију – напросто одобрио све оно на чему су инсистирали Американци
* За савремену политику Русије према Србији употребио бих речи «садејство» и «савезништво». То потврђују и последњи драматични догађаји на северу Косова. Уз посредништво Русије, сазиване су и сазивају се седнице Савета Безбедности УН на захтев Србије
* Наравно, Руси не могу бити више Срби од самих Срба. Међутим, постоје историјске ситуације, каква је ова данас, када би било добро да Руси буду «више Срби», да дигну свој глас у заштиту и подршку Срба севера Косова. Тамо се, у тој малој области, сукобљавају глобални интереси, а и отворена питања такође имају глобални карактер
БИВШИ амбасадор у Југославији, професор Борислав Милошевић живи и ради у Москви. Међутим, његово срце је у Србији и бомбама НАТО разореној Југославији. У интервјуу новинару Однако Александру Саргину он размишља не смо о крвавој прошлости своје земље, већ и о «новом прекрајању света» - о догађајима на Блиском Истоку, неутихлим тежњама да се раскомада Русија и о томе шта се може супротставити чизми «демократије».
* Бориславе Светозаровичу, да ли је исправно сматрати да је агресија против Југославије била пролог за цео низ ратова које сада по читавом свету воде западне државе на челу са САД? Пследњи пример је Либија, сада се црни облаци надвијају над Сиријом и Ираном...
— Пре деценију, 2оо2. године, у САД је била утврђена тзв. доктрина о «демократизацији Великог Блиског Истока». «Великог» зато што су Сједињене државе у њега укључиле Авганистан и Пакистан. Американци говоре да је терор у њихову земљу дошао 11. септембра 2001. године и да сада треба пренети рат тамо одакле терор долази. Међутим, та «доктрина» је само изговор, идеолошко оправдање окупаторске, империјалне политике, покушај да се она оправда. Јер, у тој америчкој «доктрини» се и не спомиње оно најбитније – енергетски ресурси, блискоисточна нафта, магистрални путеви транспорта течних фосилних горива, све у свему – да је то стратешки важан простор који американци желе да у потпуности контролишу. А управо та жеља и јесте мотор целе њихове политике.
Свима мора да буде кристално јасно: тзв. нови светски поредак, који је обзнањен `90-тих година, није ништа друго до курс срачунат на светску доминацију, на управљање светским процесима и ресурсима, у првом реду енергетским. Таквој политици треба стати на пут.
* САД 1986. године бомбардовале Триполи, али је бомбардовање било одмах прекинуто чим је у луку либијског главног града упловио совјетски разарач. Тога се присетио Гадафи на самом почетку агресије против Либије...
— Сасвим могуће, тада је Гадафи поново тражио заштиту Москве. Сасвим је логично сетити се у таквим тренуцима некада моћног савезника.
* Поход на Приштину руских десантних јединица почетком лета `99. био је очајнички покушај да се подржи ауторитет Русије и да се продемонстрира њена солидарност са Србијом. Да ли сте тада имали наду да је могуће преломити политичку ситуацију у вашој земљи? Или сте схватали да то више није она Русија?
— Био сам непосредни учесник у тим догађајима и све време сам био у контакту са оба генералштаба: и са овим у Москви и са оним у Београду. Видело се одмах да је Русија слаба и да не може да помогне Југославији. А и да неће. Премда смо и Београд и ја сам наставили да се надамо.
Долазак руског десантног батаљона на аеродром Слатина изазвао је одушевљење нашег народа, посебно код Срба Косова и Метохије, као и пометњу у престоницама западних земаља. Међутим, на државном нивоу Русија није могла и није хтела да се умеша, зато што у Кремљу није било политичке воље да значајније помогне Југославији, да помогне њеном наоружавању. А једино је Русија међу великим државама фактички била наш савезник.
* Сада је на северу Косова поново експлозивна ситуација: Албанци заузимају контролне прелазе, Срби подижу барикаде, чује се пуцњава...
— То је директан притисак и очита претња српском народу на Косову и Метохији. Таква је вишегодишња стратегија водећих земаља НАТО и ЕУ: подршка и подстицање албанског сепаратизма, његово финансирање, снабдевање оружјем, обучавање албанских бојовника, потом оружана агресија НАТО 1999. године, окупација и - једностарано проглашење независности покрајине у фебруару 2008. године. Све то заједно има за циљ стварање на 13 одсто територије Србије друге албанске «државе». Наравно, сам Београд је својом беспоговорном лојалношћу Западу, односно погрешном политиком пристајања на све која се граничи са подаништвом, фактички је олакшао поделу Србије.
Власт у Београду је као свој политички приоритет прокламовала улазак у Европску Унију, а годинама је тврдила да су одређивање `статуса Косова` и чланство Србије у ЕУ два међусобно потпуно независна процеса. А данас је свима потпуно јасно да је одустајање Србије од Косова и Метохије обавезни услов за улазак у ЕУ. Зато данас Еулекс и Кфор, противно свом наводно неутралном статусу, помажу приштинским специјалцима, још војници НАТО (Кфор) при том говоре о «легитимности» таквих својих дејстава и о «самоодбрани». Од кога? Од ненаоружаних Срба који протестују?! У суштини, Срби који су остали на Косову живе на својој земљи, као у гету, а прети им нова етничка чистка...
* Свуда се може чути да је Србија изгубила Косово и да са тим треба да се помири...
— А зар реалност није и то што Устав Србије не признаје самопроглашену косовску «држава», што је не признају две трећине земаља – чланица УН, међу којима су две сталне чланице Савета Безбедности – Русија и Кина, као ни већина држава из G-20? Зар резолуција Савета Безбедности УН (1244), која је донета 1999. године, такође није реалност, мада се због опструкције западних државане примењује?
Праведно одређени статус Косова и Метохије за Србију је основно питање које није решено. Њега треба решавати путем преговора. Управо резолуција Савета Безбедности УН 1244, као саставни део међународног поретка, има непролазну вредност и за Србију, и за међународну заједницу, и за Органицацију Уједињених Нација. Тај документ је на снази и једина међународно-правна и политичка основа за одређивање статуса јужне српске покрајине Косова и Метохије.
Примаков је знао о Југославији више...
Јевгениј Примаков
* Ви сте много контактирали са Виктором Черномирдином који је у априлу 1999. године био именован за специјалног представника председника Руске Федерације за Југославију...
— Он је имао добар смисао за хумор који је дошао до изражаја у његовим познатим афоризмима. Неки су га сматрали лошим говорником. Ево само једног примера Черномирдиновог`муцања`: «боље од водке нема ништа горе». Оштроумно? Черномирдин је био способан, велики совјетски и руски државни руководилац, политичар и привредник. Међутим, о Југославији је мало знао. Примаков, који је у то време био председник владе Русије, био је упознат са догађајима на Балкану много боље. Он је лично познавао Слободана Милошвића, сусретао се са њим у време НАТО агресије у својству шефа Спољне обавештајне службе, као и у својству министра иностраних послова. Примаков је активно тражио путеве за престанак ратних дејстава, он је подржавао Југославију и помагао јој.
Његова позиција је била принципијелна. Треба се само сетити како је, када је сазнао за агресију НАТО, окренуо авион изнад Атлантика (назад у Москву) , а летео је у Америку где га је чекао потпреседником САД Ал Гор? А онда је одједном, 14. априла 1999. године, за специјалног представника председника РФ био именован Черномирдин. Да би непун месец касније, 12. маја, председник Јељцин сменио Јевгенија Примакова. Наравно, разлог његове смене није била Југославија, али је то, за нашу земљу и Слободана Милошевића лично, био ударац.
Виктор Черномирдин није могао да води сопствену политику, он је реализовао Јељцинову политику, а Јељцин је једноставно предао Југославију – напросто одобрио оно на чему су инсистирали Американци. У почетку је он исправно реаговао, називајући агресију - агресијом. Потом се све променило.
Русија је у целини веома помогла Југославији политички и морално. Нас су подржавали многи руски државни функционери, лидери политичких партија, цео низ организација, патријарх Алексиј II. И најважније: нас је подржавала већина народа која је била солидарни са нама... Али, није постојала политичка воља да се помогне Југославији.
* Како оцењујете савремену политику Русије према Србији?
— Употребио бих за то речи као су «садејство» и «савезништво». То потврђују и последњи драматични догађаји на северу Косова. Уз посредништво Русије, сазиване су и сазивају се седнице Савета Безбедности УН на захтев Србије. Руси не могу бити више Срби од самих Срба. Међутим, постоје историјске ситуације, каква је ова данас, када би било добро да Руси буду «више Срби», да дигну свој глас у заштиту и подршку Срба севера Косова. Тамо се, у тој малој области сукобљавају глобални интереси. Питања такође имају глобални карактер: заштита међународног правног поретка, питање људских права српског народа чији је опстанак угрожен на сопственој земљи при међународној самовољи...
