Србијом од 5. октобра управљају све сами катастрофални људи

СРБИЈА НА ЛОШЕМ ПУТУ (3)

Химнологија ЕУ, коју форсира врх власти, прикрива катастрофалне последице управљања земљом

* Потребно је бити потпуно слеп па не видети да Србија све више постаје колонија не само богатих западних земаља већ и Словеније и Хрватске

* Неки социолози и теоретичари друштва отворено говоре и пишу о „пузајућој“ окупацији Србије. Али, наша окупација је „пузајућа“ само по томе што ти наши несрећници доиста пузе пред својим налогодавцима, а иначе је веома брза и ефикасна у својим намерама и катастрофална за наш народ и нашу државу

* У држави смо без граница, народ је са танком надом, скоро без наде и будућности

* Од 5.октобра 2000. године, Србијом управљају „катастрофални људи“, који могу и једино знају да изазову катастрофу: могу, јер им је збуњени народ поклонио поверење на изборима, а не знају ништа друго, јер само понизно спроводе налоге његових непријатеља

* Од Европе су направили идеологију, а идеологија је по дефиницији лажна свест која има циљ да обмане народ

* На најважније положаје у држави доводе различити миљеници Запада, њему одговорни а не свом народу, приправници у властитим струкама, потпуне незналице, које, ипак, знају две ствари: да безочно распродају земљу и задужују је истовремено (задужују још нерођене генерације)

* Језичку бесмислицу „Европа нема алтернативе“ претворили су у главно гесло државне политике Србије. А пошто само смрт нема алтернативу, то треба схватити као претњу: Европа или смрт

* Европа није нити може бити ултиматум: једина Европа којој се може веровати јесте Европа у коју се може сумњати,  једина Европа која се може чути јесте она која се не мора слушати, једина Европа која се може слушати јесте она којој се не мора бити послушан,  једина Европа која се може подржавати јесте она која се не мора подражавати

Проф. Др Мирко ЗУРОВАЦ

СИЛОМ спроведена убрзана и потпуна приватизација, уз драстично смањену државну регулацију, учинила је да се за веома кратко време огромно друштвено и природно богатство пресели у приватне, најчешће у руке странаца, а багателна накнада оде у буџетску потрошњу.

Последњих једанаест година Србија је живела превасходно од продаје и пљачке онога што је сачувано и обновљено после бомбардовања. Све се ово спроводи у име и под паролом економских реформи ради „уласка у европске интеграције“, а под будним око ММФ-а и Светске банке, док, у ствари, прави циљ ових наyови реформи, слободно се може рећи, није ништа друго до обустављање производње и довођење земље у потпуно зависан положај у односу на ММФ и друге економске и финансијске институције Запада.

_______________________________________________________________________

„Предузећа која су могла да производе за тржиште није требало продавати.“

_______________________________________________________________________

Потребно је бити потпуно слеп па не видети да Србија све више постаје колонија не само богатих западних земаља већ и Словеније и Хрватске, јер ко је колонизатор а ко колонија јасно се може видети из структуре власничких односа: Словенија и Хрватска су постале власници многих предузећа и значајних ресурса у Србији, која нема ништа у свом власништву ни у Словенији ни у Хрватској.

Није истина да су сва предузећа била неликвидна и да нису могла производити за тржиште. Предузећа која су могла да производе за тржиште није требало продавати, већ им омогућити да раде пуним капацитетом, она мање успешна пажљиво преструктурирати, а нека чак и продати ако није постојао други начин да се оживе и учине продуктивним. Тако  бисмо створили услове који свакако највише одговарају привреди наше земље у условима у којима се нашла.

У тим условима нашој земљи је највише одговарала мешовита привреда која се у разумној мери ослања на планирање и државну регулативу, отварајући широк простор тржишту да искаже све своје могућности. Зар, уосталом, тако не раде и најразвијенија модерна друштва, која су такође прихватила модел мешовите привреде и социјалне државе, у којима постоје различити типови својине, а држава регулише тржишне токове и води бригу о здрављу људи, социјалној заштити, хуманизацији рада, образовању и култури.

_______________________________________________________________________

„Допустили су да стране компаније купују све што им се прохте.“

_______________________________________________________________________

Да смо тако радили, данас бисмо, једанаест година након скидања санкција, стајали на својим ногама и могли да живимо од свог властитог рада. Могли смо имати оживљену привреду, конкурентну чак и на светском тржишту. Могли смо, али немамо, јер Србију воде потпуни политички слепци, који слепо следе савете и понизно испуњавају налоге њених непријатеља.

По њиховој вољи и савету, они су одмах, чим су преузели власт, почели са распродајом управо оних предузећа која су успешно пословала, као и оних државних и друштвених ресурса чије поседовање доноси само профит оним који их поседују, без икаквог ризика за њихове власнике. Допустили су да стране компаније купују све што им се прохте. А оне су покуповале најпрофитабилније делатности: пиваре, цементаре, банкарски сектор, комуникације, у којима данас кајмак скидају странци а Србији остаје да се бори са лошим резултатима дивљих приватизација и нагомиланим сиромаштвом које се из дана у дан повећава.

_______________________________________________________________________

„Безочно се крчми материјална основа нашег друштва, људи се масовно остављају без посла, уништава се војска, слаби се дипломатија, разграђују се културне и просветне институције у чије је стварање уложена енергија, искуство и знање генерација више векова.“

_______________________________________________________________________

На основу тога и свега осталог што се ради по налогу страних покровитеља, а у основи заклетих непријатеља нашег народа и наше државе, неки социолози и теоретичари друштва отворено говоре и пишу о „пузајућој“ окупацији Србије. „Пузајућа“ окупација би требало да значи постепена окупација, окупација која се спроводи мало по мало. Истину говорећи, окупација је „пузајућа“ само по томе што ти наши несрећници доиста пузе пред својим налогодавцима, а иначе је веома брза и ефикасна у својим намерама и катастрофална за наш народ и нашу државу.

Последице таквог управљања земљом су више него катастрофалне: безочно се крчми материјална основа нашег друштва, људи се масовно остављају без посла, уништава се војска, слаби се дипломатија, разграђују се културне и просветне институције у чије је стварање уложена енергија, искуство и знање генерација више векова. Све поменуто даје крајње суморну слику нашег стања: у држави смо без граница, народ са танком надом, скоро без наде и будућности, а о власти да и не говоримо. Одсуство перспективе за највећи део становништва ствара забрињавајуће склоности код омладине, која не види своју будућност у сопственој земљи већ је тражи у иностранству.

Од 5.октобра 2000. године, Србијом управљају „катастрофални људи“, који могу и једино знају да изазову катастрофу: могу, јер им је збуњени народ поклонио поверење на изборима, а не знају ништа друго, јер само понизно спроводе налоге његових непријатеља. Они све раде наопако и воде једну врсту антиполитике. 

Србија је једина од бивших југословенских република, по својој величини, природним ресурсима и људском потенцијалу, имала шансу да још увек буде пристојна држава, моћна да својим људима обезбеди више правде, достојанства и благостања, уважавана у свету сразмерно својој снази и свом угледу  -  да јој нису поставили поданичко руководство које је довело Србију у положај у коме се данас налази.

_______________________________________________________________________

„Блиска перспектива интеграције користи се за одвраћање пажње јавности од разорних процеса који уништавају све оно што су с муком стварале претходне генерације.“

_______________________________________________________________________

По свим параметрима данас је Србија на последњем месту од свих тих квази-државица насталих разбијањем државне заједнице југословенских народа, без икаквог изгледа да поправи свој положај ни у ближој ни у даљој будућности све док има поданичко руководство које влада по жељи њених непријатеља. То је тужна чињеница над којом сви морамо да се замислимо. При том никако не смемо изгубити из вида да је ово ужасно стропоштавање Србије, једноставно речено, резултат неспособности и неодговорности наших политичара који су на власти или се мотају око ње већ више од једне деценије.

Њихова глупост долази до свог пуног изражаја кад почну да се позивају на императив европских интеграција. Блиска перспектива интеграције користи се за одвраћање пажње јавности од разорних процеса који уништавају све оно што су с муком стварале претходне генерације.

Химнологија европским интеграцијама, која се форсира из врха званичне власти, треба да прикрије катастрофалне последице њеног управљања земљом. Од Европе су направили идеологију, а идеологија је по дефиницији лажна свест која има циљ да обмане народ.

При том под Европом, наравно, они подразумевају само Европску унију, па се, у сенци хипертрофије уласка у ову творевину, на најважније положаје у држави доводе различити миљеници Запада, њему одговорни а не свом народу, приправници у властитим струкама, потпуне незналице, које, ипак, знају две ствари: да безочно распродају земљу и задужују истовремено (задужују још нерођене генерације), уз велику провизију наравно.

Тиме потврђују да ништа, ама баш ништа, не разумеју ни од идеје ни од стварности Европе, јер свима који бар нешто знају о Европи мора бити јасно да се тамо не иде материјално осиромашен, духовно обогаљен, уцењен и понижен, без слободе и поробљен, јер је управо то супротно мерилима европског начина живота.

Било би веома тешко утврдити степен политичке глупости оних који су једну језичку бесмислицу „Европа нема алтернативе“ прихватили као главно гесло државне политике Србије. Јер, као што знамо, само смрт нема алтернативу, па ову језичку бесмислицу којом се формулише државна политика, треба схватити као претњу: Европа или смрт!

Свима онима који се позивају на императив европске интеграције морало би бити јасно да нема никакве безусловне Европе, да Европа није нити може бити ултиматум:

- да једина Европа којој се може веровати јесте Европа у коју се може сумњати,

      - да једина Европа која се може чути јесте она која се не мора слушати,

      - да је једина Европа која се може слушати она којој се не мора бити послушан,

      - да једина Европа са којом треба разговарати јесте она са којом се не мора преговарати,

      - да једина Европа према којој треба имати обзира није ова безобзирна Европа,

      - да једина Европа од које се може учити јесте Европа која учи а не даје лекције,

      - да једина Европа која се може подржавати јесте она која се не мора подражавати,

      - да једина Европа са којом се може идентификовати јесте увек другачија Европа од које се можемо разликовати,

      - да једина Европа која се може узети озбиљно јесте она која се не држи охоло,

      - да једино може бити добра она Европа која мора бити боља, да једина велика Европа јесте она у којој се не може бити мали,

      - да једина  Европа на коју се треба позивати јесте она која не долази незвана,

      - да једина Европа која нас може побудити није ова надобудна Европа,

      - да једина Европа која се може изабрати јесте она у којој се не бира између шаргарепе и штапа,

      - да једина Европа у коју треба ући милом није она у коју се може ући силом,

      - да једина Европа коју треба ценити јесте она која зна да има ствари које немају цену,

      - да једина цивилизована Европа јесте она која другима признаје право на варварство, то јест она која допушта да се варварство препозна иза њене културе а њена култура иза варварства других,

      - да једина европска политика на коју се може пристати није она која је наставак рата другим средствима, то јест она која се своди на постизање ратних циљева уз мању цену,

      - да, најзад, једина Европа аутентичне интеграције јесте она која поштује захтеве универзалне еманципације које нема без поштовања слободе и интегритета свих, без поштовања свачијег достојанства, јер достојанство нема цену.