КАТИЋ: Само да се драма Србије не разрешава на улици

СРБИЈА ЈЕ ДАНАС КОЛОНИЈА И ТО СЕ ТЕШКО ДА САКРИТИ - ЊЕН ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТО НЕ УПРАВЉА СОБОМ (1)

• Најреалнија, иако најнепријатнија перспектива Србије је да настави да тавори као до сада и да иде путем Румуније или Бугарске, на пример. У том сценарију, Србија ће имати модерно европско законодавсто, али неће постати модерна европска држава
• У овом тренутку се не види ко би могао бити агенс промене у Србији. Бојим се да промене могу бити инициране само катарзичном економском кризом, гором и драматичнијом од ове у којој је Србија данас
• Ако би каквим чудом и дошло до катарзе и преокрета, постоји проблем који је сада готово нерешив. Најопаснији, далеко најопаснији од свих лоших трендова у Србији је демографски. На једном крају имамо веома низак наталитет, а на другом емиграцију
• Број становника у Србији се сваке године смањује за око 30 до 40 хиљада људи. Оно што претекне одлази у иностранство и трајно се исељава. Такав одлив квалитетне радне снаге и фертилног капитала Србија не може ни издржати, нити амортизовати. У томе је клица коначне пропасти
• Дубоко сам разочаран пасивношћу Цркве, њеним недопустивим кокетирањем са влашћу, њеним самозадовољством и друштвеном пасивношћу
• Исто бих рекао и за Академију и академике. Њих као да не дотиче оно што се око њих збива. Да ли је заиста све на продају и да ли интегритет има тако ниску цену?
• Оно што нас чека грубо би се могло назвати држава без државе, држава као провизоријум, или држава као холограм

ФАКТИ преносе два дела дугог разговара-интервјуа који је са Небојшом КАТИЋЕМ, самосталним пословним консултантом који живи у Лондону, водила професор др Радмила НАКАРАДА.

• Наша држава као да пропада, тоне. Зашто?

         Драма Србије је пре свега узрокована њеном неспособношћу да управља собом.

         Србија собом не управља првенствено зато што то не уме, а у другом кораку и зато што јој то и са стране, неспорно, отежавају.

         Упркос иностраном моћном фактору, кривица за пропадање Србије иде пре свега на рабош некомпетентне и лење елите која је показала мали интелектуални, а огроман удворички и нарцисоидни потенцијал.

         Управо зато што је неспособна и некреативна, таква елита има снажан инстинкт самоодржања. Штити се затварањем дебате, посезањем за лаким одговорима, клановском атомизацијом, провинцијализовањем јавног простора, умиљавањем иностраним спонзорима на једној, или примитивном, површном национализму на другој страни.

         Србија никада није била миљеница историје и то је ван сваке сумње. У тезама о неправдама историје више је него зрно истине. Међутим, иста или слична објашњења свака нација може наћи и тиме правдати своје неуспехе. То је инфантилни прилаз стварности – Србија мора сазрети и стати пред огледало. Њој су потребни одговори и промена, а не јадиковке и изговори који оправдавају статус qуо.

         Док ово не спознамо, док не признамо сопствену одговорност за стање у коме смо и док се са тим не суочимо, не можемо направити ни корак даље. Увек ће нам бити крив неко други, увек ћемо поразе романтизовати и гурати у митску сферу, неучећи из њих ништа. То је доживљај стварности којом доминира усуд, слично као у грчкој митологији.

         Кључно питање које себи морамо поставити је да ли смо ми субјект или објект историје. Прецизније – имамо ли капацитет да од објекта историје, а то смо сада несумњиво, постанемо њен субјект?

Небојша Катић

• Које су основне (економске) препреке трансформације српске државе од слабе (неуспешне) у функционалну?

         Трансформација се не може обавити без темељне анализе узрока кризе. Када је о економији реч, у центру трансформације би морало бити дефинисање места и улоге државе у економском систему.

         Мој приступ држави је конзервативан и можда најближи немачком разумевању државе, поготово онаквом какво је заступао контроверзни Карл Шмит. У том концепту, држава је увек јака, стоји изнад друштва и у стању је да у зависности од ситуације неутралише, контролише или хармонизује појединачне, групне, корпоративистичке интересе, као и да своје грађане заштити од „других“. Ово подразумева да увек постоји државни интерес који надилази интересе група и њихове краткорочне циљеве.

         Квалитетна администрација је прва, можда и кључна брана од политичке демагогије и волунтаризма. У пракси, она је снажнија и од тзв. демократске контроле. Јапан је и овде најбоља илустрација модела.

         Свестан сам да је у оваквом схватању државе превише метафизичког идеализма, да се на овим премисама лако склизне у ауторитаризам, али на супротној страни, на страни слабе државе, само су пустош и ентропија. Звучаће парадоксално, али управо је снажна држава потребна и демократијама, јер оне увек кокетирају са демагогијом, са краткорочним интересима и са моћним лобијима.

         У успешним државама у развоју најквалитетнији интелектуални кадар је запослен управо у државној администрацији. Ход ка дну се не може зауставити без окупљања кадрова на меритократском а не на партијском принципу.

         Као корак у том смеру, имало би смисла направити и елитну школу за државну администрацију по моделу француске ЕНА, на пример. Од некуд се мора кренути.

         Спољне препреке развоју и прогресу су мање него раније. Глобализација је довела до лаког трансфера технологија, интернет и минијатуризација у технологијама су драстично смањили трошкове технолошког сустизања и довели до тога да су и технологија и информације под руком, и доступније него икада раније.

         Унутрашње препреке су много веће, и када сам говорио о стању елите, јасно је да управо ту видим велики зид. У овом тренутку се не види ко би могао бити агенс промене у Србији. Бојим се да промене могу бити инициране само катарзичном економском кризом, гором и драматичнијом од ове у којој је Србија данас, после које би могао уследити друштвени консензус. Криза је више него извесна, али је спорно да ли она може бити и катарзична.

         Поставља се и питање да ли је катарза могућа у систему без идеологије, без икаквог система вредности, без идеја које промовишу неки од облика идеализма. Управо тај отклон од идеализма, дневно и упорно изругивање идеализму у било ком облику, страшан је фактор социјалне апатије и демобилизације.

         Дубоко сам разочаран пасивношћу Цркве, њеним недопустивим кокетирањем са влашћу, њеним самозадовољством и друштвеном пасивношћу. Црква има огроман простор за деловање и нико је не омета у томе. Велики број грађана има потребу да чује речи благости, љубави и смисла, али на тој страни су мук, или у најбољем случају, рутина.

         Исто бих рекао и за Академију и академике. Њих као да не дотиче оно што се око њих збива. Да ли је заиста све на продају и да ли интегритет има тако ниску цену?

         Ако би каквим чудом и дошло до катарзе и преокрета, постоји проблем који је сада готово нерешив. Најопаснији, далеко најопаснији од свих лоших трендова у Србији је демографски. На једном крају имамо веома низак наталитет, а на другом емиграцију. Број становника у Србији се сваке године смањује за око 30 до 40 хиљада људи. Оно што претекне одлази у иностранство и трајно се исељава. Такав одлив квалитетне радне снаге и фертилног капитала Србија не може ни издржати, нити амортизовати. У томе је клица коначне пропасти.

         Невероватна је опуштеност којом на овај, највећи дугорочни проблем, гледа домаћа јавност, која је при томе и сретна што је емиграција тако велика, јер шаље новац у Србију.

Емануел Тод

         Направићу малу дигресију. Емануел Тод, француски демограф и социолог до чијег мишљења држим, прорекао је пропаст СССР знатно пре него се он и догодио. Његова анализа није се базирала на критици социјалистичке привредне структуре, недостатка привредног динамизма или високих трошкова наоружавања. Тод је највећу слабост руског друштва видео у његовом демографском пропадању. Русија више не може повратити статус велесиле јер има мали број становника.

         Историја и будућност припадају фертилним народима – они побеђују и онда када су у другим доменима слабији. Коначно, има ли јасније демографске поруке од косовске?

• Шта су реалне перспективе за српску државу? Да ли оне наговештавају настанак неког новог облика државе који није постојао?

         Најреалнија, иако најнепријатнија перспектива Србије је да настави да тавори као до сада, и да иде путем Румуније или Бугарске, на пример. У том сценарију, Србија ће имати модерно европско законодавсто, али неће постати модерна европска држава.

         Чланство у ЕУ би омогућило лакши проток људи и роба, али не много више од тога. Промене су споре, формалне и козметичке. Одлив радне снаге би се наставио, имплозија становништва би била још израженија, Србија би наставила да живи великим делом од помоћи емиграције.

         Све суштинске слабости друштва би остале непромењене, или би бољици долазили тако споро, да из перспективе кратког људског живота не би значили пуно.

         Могућа је и промена по моделу Мађарске, али се бојим да је мало вероватна. Последњих двадесет година су довеле до исцрпљивања и летаргије. Они који би морали бити агенс промене живе превише добро да би имали потребу да било шта мењају. Превише је квалитетних људи напустило Србију и никада се неће вратити.

         Надам се да грешим. Некада до промена долази чудом, управо онда када се све чини изгубљеним, и у томе је мистерија историје. У сваком случају, не бих волео да се драма Србије разрешава на улици. То никоме добро донело не би.

         Што се наговештаја о настанку неког новог облика државе тиче, они су одавно ту. То би се грубо могло назвати држава без државе, држава као провизоријум, или држава као холограм.

         (следи наставак)