Срби су столећима грaдили Сарајево, а оно им у 21. веку може заувек затворити врата

ПОЗОРИШНИ И ЛИКОВНИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА ВОЈИСЛАВ ВУЈАНОВИЋ

О НАЦИОНАЛНОЈ ВЕРТИКАЛИ У ГЛАВНОМ ГРАДУ БИХ

Војислав Вујановић

• „Прво помињање Срба као Срба у Сарајеву потиче из 1517. године. Извесни поп Вук записао је да све мање и мање има његових следбеника, јер је узео маха прелазак Срба на ислам“, наводи Вујановић
• Владимир Ћоровић је утврдио да се зна да су три српске школе у БиХ постојале пре 19. века, а да за најстарију, сарајевску, чак постоји вероватноћа да је старија и од 18. века
• Коста Хаџи-Ристић је, иако млад, био је имућан и део свог иметка планирао је да још далеке 1869. године да уложи у оснивање академије наука и уметности у БиХ

         ПОЗОРИШНИ и ликовни критичар и публициста из Сарајева Војислав Вујановић рекао је да је Сарајево, иако су Срби његови исконски оснивачи и градитељи, вековима неоправдано наносило српском народу незапамћене и некажњене злочине и патњу, а могуће је да им данас, у 21. веку, заувек затвори своја врата.

         „Прича о културном благу Срба у Сарајеву почиње од исконског податка, односно првог помена Срба на овим просторима, и то у књизи цара Константина Порфирогенета De administrando imperio (О управљању царством) из 10. века, где је први пут забележено име Србија са тако пластичним словним знаковима да је то заправо једна чиста фина ликовна арабеска“, каже Вујановић.

         Када се пак, додаје он, говори о духовном благу Срба у Сарајеву, треба истаћи још неколико чињеница које се намећу саме по себи.

         „Прво помињање Срба као Срба у Сарајеву потиче из 1517. године. Извесни поп Вук записао је да све мање и мање има његових следбеника, јер је узео маха прелазак Срба на ислам. Наравно, он је то рекао мало другачије, али ја сам то само данас поједноставио“, наводи Вујановић.

         Али, ако се говори о томе, наставља Вујановић, да је поп Вук у то време живео у Сарајеву, он је онда сигурно у тај град морао доћи још раније, што важи и за његове сународнике који су се много раније почели насељавати на ове просторе, где су били изложени исламизацији.

         То говори да их је можда било и у време формирања града Сарајева 1461. године, на месту где се некада налазило село Бродац.

         У том Бродцу сигурно су били и Срби, а њихова баштина коју су почели развијати у то време пропала је, тако да више нема никаквих назнака тог бивствовања.

         Од 1517. године може се рећи да су Срби на простору Сарајева већ били аутохтони или - како се то данас модерно каже, наводи Вујановић - конститутивни народ. Живели су ту и већ негде у 17. веку почели економски да јачају, што је омогућило и стварање њихових духовних елемената, знамена и вредности.

         То се посебно односи на сферу грађевинарства, изградњу људских настамби, формирање насеља, тим пре јер су Срби врло рано у Сарајеву имали своју „четврт“, која се звала Варош, и налазила се на простору где је данас Стара православна црква на Башчаршији.

         За тачан датум почетка грађења ове цркве нема података, али је сасвим евидентно да је грађена у време Гази-Хусреф бега, који је био у Сарајеву турски гувернер. Земљиште за ту цркву, коју одликује стил средњовековних српско-византијских грађевина, дала је кћерка православног свештеника, што све скупа сведочи о постојању Срба на овим просторима од почетка формирања Сарајева, истиче Вујановић.

         Он упућује и на 1641. годину, када је забележен несвакидашњи случај - да су се због српске девојке, извесне Вујане, потукла двојица заљубљених младића, један Србин и други који је већ био муслиман. У тучи под њеним прозором Србин је убио тог муслимана, након чега долази до једне фундаменталне карактеристике живљења у Сарајеву, у којем су Срби били важан фактор.

         „Породица убијеног тражила је истрагу, али је убрзо опростила то убиство, што значи да је дошло до помирења, јер су у то вријеме становници Сарајева живели у компактној целини, где није било подвајања, него су једни друге ценили, поштовали и међусобно сарађивали у одређеним ситуацијама“, каже Вујановић.

         Он додаје да од 17. века Срби значајно економски јачају, баве се разним занатима, посебно кујунџилуком, и у то време граде многе споменике у Сарајеву, од којих су неки и до данас опстали, док су многи други кроз векове доживљавали девастирање и разарања.

         Посебан печат Срби су дали архитектури тог времена и изградили су много прелепих објеката и грађевинских здања.

         Истовремено, значајну пажњу тог времена привукли су и српски уметници, посебно они који су се бавили сликарством. Стара православна црква била је један од пунктова и средишта ликовног стварања сарајевских Срба, али је примала и оне људе који су долазили са стране и који су се бавили зидним сликарством и иконописом.

         Владимир Ћоровић је утврдио да се зна да су три српске школе у БиХ постојале пре 19. века, а да за најстарију, сарајевску, чак постоји вероватноћа да је старија и од 18. века, јер се у Записнику Старе сарајевске православне цркве од 1682. године међу прилагачима за црквени зејтин помиње и Никола даскал, а 1684. године ту је био и калуђер Гаврило, даскал, из херцеговачког манастира Завале.

         О томе сведоче две фундаменталне књиге Здравка Кајмаковића који је написао књигу о фрескосликарству у Босни и другу о сликару Георгију Митрофановићу. У тим књигама је сакупљено огромно благо које су Срби стварали у тадашњој Босни и те две књиге, препоручује Вујановић, требало би да се свакако нађу у свакој српској кући.

         Кајмаковић је био један од пионира у оснивању фигуре у стручним и академским круговима, и то без премца на подручју заштите баштине, уметности, конзервације и рестаурације, и у његово време био је на самом челу босанскохерцеговачке, као и српске културе и науке.

         Срби су развијали и књижевност у средњем веку и тада је настао и велики број летописа, мада данас има покушаја да се ти писани документи покушавају преименовати у такозване босанске споменике културе, док се српски префикс изоставља.

         „У 19. веку долази до одређене експанзије такозваног развоја нове књижевности, тако да можемо поменути групу писаца из Херцеговине који су писали своје летописе. Ето, Стака Скендерова је у Сарајеву написала свој летопис. Потом се почињу појављивати и српски писци модерне књижевности, који су, нажалост, данас потпуно заборављени, чак и од нас Срба“, истиче Вујановић.

         Он помиње Косту Хаџи-Ристића који је као гимназијалац био ђак учитеља Георгија Петрановића, сакупљача старих песама. Хаџи-Ристић, међутим, иако веома интелигентан и талентован, није песме које је сам писао или сакупио давао Петрановићу, него их је задржавао за себе. Нажалост, умро је рано, у 25. години, а његов књижевни опус пао је у немилост времена и заборава.

         Сасвим случајно, каже Вујановић, у Академији наука и уметности у Београду пронашао је, током једног истраживања, његов путопис „Од Сарајева до Тешња“.

         Хаџи-Ристић је, иако млад, био имућан и део свог иметка планирао је да још далеке 1869. године уложи у оснивање академије наука и уметности у БиХ, док је други део имовине поклонио тадашњој српској академији наука и знаности за издавање његових дела, казује Вујановић.

         Та српска академија, нажалост, закључује он, није обавила своју дужност на прави начин, али су ипак 1873. године објављене неке његове песме. Међутим, и та књига је скоро потпуно заборављена.

         (Срна - први део)