Вучић постао лидер Друге Србије и великом се брзином приближава статусу новог Тита

САДА МОРАМО - КАКО РЕЧЕ МИЛОШ ЦРЊАНСКИ ЈОШ ПРЕ 80 ГОДИНА

- КОВАТИ НОВИ ПЛАН НАЦИОНАЛНОГ САБИРАЊА СНАГА (2)

• Болесна лична политичка амбиција Томислава Николића - да по сваку цену постане председник странке и државе пре пензионисања - послужила је Александру Вучићу да под тим плаштом направи најуспешнију прозападну политичку странку у Србији новијег доба - ЛДП+
• На којим изборима и коме је Александар Вучић обећао да ће бити заштитник Драгана Ђиласа, Млађана Динкића, Расима Љајића и Вука Драшковића, да не говоримо о Ивици Дачићу и СПС-у које директно штити од истраге о сусретима са мафијашким шефовима и разним криминалним радњама?
• Од највећег српског емигрантског писца Лазе М. Костића, чија је сабрана дела својевремено штампала СРС, до Радомира Констатиновића могуће је прећи пут само уз промену идентитета и вратоломију мозга, коју је Вучић несумњиво морао да направи да би постао прихватљив колонијалним господарима Србије
• Време је да се организујемо у заштиту Србије од нове титоизације и дефинитивне победе Друге Србије оличене у Александру Вучићу

Пише: Бошко ОБРАДОВИЋ, члан Старешинства Двери          

        НЕ желим да трошим време на анализу политичких криминалаца које представљају Ивица Дачић и Млађан Динкић. Они ће ионако завршити као монета за поткусуривање страних центара моћи којима верно служе, а обрисаће их лично Александар Вучић као предизборне адуте на неким од следећих избора на којима треба наћи жртвено јагње за све што не ваља у држави и обезбедити нови мандат на власти.

       Желим да овом приликом говорим о ономе о коме наши медији више не смеју да изговоре ниједну критичку реч и који се великом брзином приближава статусу новог Тита.

       Свакодневно смо сведоци све више оних срамних прелетача и улизица који се куну да са Његовог пута неће скренути.

       Веома ретко данас можете прочитати отворену политичку анализу феномена званог Александар Вучић.

       Како је политичар који је убедљиво изгубио изборе на којима се једино кандидовао под својим именом (за градоначелника Београда) упркос томе за годину дана постао најмоћнији политичар у држави?

       Хајдемо од почетка ове, једне од најуспешнијих страних обавештајних операција у новијој историји Србије.

       Као што је Војислав Коштуница послужио петооктобарским револуционарима као кишобран за долазак на власт и уништавање српске привреде, културе и државе у целини, тако је и болесна лична политичка амбиција Томислава Николића да по сваку цену постане председник странке и државе пре пензионисања послужила Александру Вучићу да под тим плаштом направи најуспешнију прозападну политичку странку у Србији новијег доба - ЛДП+.

       Не заборавимо да је на тај начин уништена и највећа опозициона национална политичка странка.

       Следе као прво узимање Монтгомерија и других странаца за политичке и маркетиншке савете (све до промене личног изгледа који се мења у складу са променом политичких идеја), као и тајкунске и друге паре за прављење странке.

       Читав политички маневар задржавања посланичких мандата у Скупштини Србије, медијска проходност и све друге потребне испомоћи дошле су као директна инвестиција Демократске странке и тадашњег шефа свих безбедносних служби у Србији Микија Ракића, који постаје и остаје Вучићев близак пријатељ.

       Дакле, док се представља као опозиција Жутом предузећу које уништава Србију, Вучић другује са срцем ове криминалне дружине и директно преко њихове помоћи формира нову странку - данас владајући СНС. Да ли знамо шта све проистиче као његова обавеза из овог пријатељства и дугова Александра Вучића према домаћим и страним менторима који су га довели на власт?

       Ово би Жути данас требало посебно да имају у виду када се жале на нову власт. А ако мало пажљивије погледамо и не жале се, већ спремно чекају на клупи да уђу као резервни играч и направе велику коалицију пре или после следећих избора, која је у страним центрима моћи и замишљена још приликом расцепа у СРС.

       Најбољи доказ томе је чување Ђиласа на челу Београда лично од стране Александра Вучића, који је уцењивао коалиционе партнере из СПС за смену власти у малим општинама и градовима, а неће у Београду који има највећу политичку тежину у Србији. Пита ли се ико зашто је Ђилас и даље градоначелник?

       Али није Александар Вучић покровитељ само Ђиласу. Он има више својих политичких штићеника. Он је Млађану Динкићу, који уопште није био потребан за стварање владајуће већине, дао комплетна министарства у којима је новац, што му није дала ниједна коалиција у последњих 13 година, али јесте Вучић. Вучић најбоље зна да главни агент ММФ-а и Светске банке у Србији мора бити на том месту, док Вучић и његови лично не преузму ту улогу. 

       Он директно узима Расима Љајића у власт и подржава даљи развој његове пара-странке као резервне коалиционе странке и гура је свуда на локалним изборима да излази или самостално (као у Косјерићу) или на листи СНС (као у Зајечару).

       Он подиже из политички мртвих Вука Драшковића и склапа са њим стратешко партнерство у Трстенику и ставља га на листу СНС-а у Зајечару, а биће и предавач на новооснованој Политичкој академији СПО-а за служење интересима странаца у Србији.

       На којим изборима и коме је Александар Вучић обећао да ће бити заштитник Драгана Ђиласа, Млађана Динкића, Расима Љајића и Вука Драшковића, да не говоримо о Ивици Дачићу и СПС-у које директно штити од истраге о сусретима са мафијашким шефовима и разним криминалним радњама?

       Посебна је тема како је Александар Вучић постао отелотворење свих политичких снова и жеља Друге Србије, која у овом тренутку нема бољег гласноговорника у домаћој јавности.

       Политичар кога подржавају Весна Пешић, Ненад Прокић и други ветерани „денацификације Срба” несумњиво је то заслужио својим новим видицима (наочарима) и литературом у којој предњачи „свето писмо” Друге Србије „Философија паланке” Радомира Констатиновића.

       Од највећег српског емигрантског писца Лазе М. Костића, чија је сабрана дела својевремено штампала СРС, до Радомира Констатиновића могуће је прећи пут само уз промену идентитета и вратоломију мозга, коју је Вучић несумњиво морао да направи да би постао прихватљив колонијалним господарима Србије.

       Можда је Александар Вучић у праву ако не види озбиљну препреку у нама његовим овоземаљским политичким противницима, али дефинитивно потцењује мистичну снагу наших Светих предака на које је ударио покушавајући да измени српски национални идентитет кроз промену Видовданског смисла српске историје. Ту битку Александар Вучић неће моћи да добије и од овог Видовдана који изгледа толико победнички по њега заправо почиње његов дефинитивни политички пораз.

       Да ли је Александар Вучић променио било кога од жутих и америчких људи у Полицији, Тужилаштву и Судству? Ниједног.

       Да ли Александар Вучић истражује било коју пљачкашку приватизацију изузев оне 24 које му је наложила ЕУ? Ниједну.

       Да ли, поред медијских хапшења домаћих тајкуна која ни после годину дана власти нису завршила нити са једном правоснажном судском пресудом, Александар Вучић сме да пошаље инспекцију рада, еколошку инспекцију или било коју другу истрагу у било коју страну фирму у Србији, рецимо у Фијат?

       Да ли је било који жути тајкун завршио на робији?

       Да овде и не говоримо о Косову и Метохији као симболу националне издаје нове власти, или путу у ЕУ по сваку националну цену, или о обавези промене националне свести у српском народу, коју су нам испоручили Вучићеви немачки пријатељи, са којима је ближи него што је то био Зоран Ђинђић.

       О медијској цензури и држању медија у својој руци као у најбоља Ђиласова времена (види се ко му је био учитељ како се то ради) сувишно је говорити. Толико улизивање новинара, толике похвале коалиционих и опозиционих политичара, толики прелетачки раст СНС-а...

       Као врхунац може се навести пример „Утиска недеље” у коме поред Александра Вучића гостују још једино бивши члан ЛДП-а који подржава сваку реч коју изговори његов нови лидер, као и политички аналитичар који се слаже са сваком мисли коју изрекне нови владар. Ту чак нема ни неког другог из владајуће коалиције, или  лажне опозиције из ДС и ЛДП која се ни по чему више не разликује од политике СНС, а камоли некога ко има другачије мишљење од Александра Вучића.

       Србија данас функционише по следећем принципу: За све што је добро у Србији треба да будемо захвални Александру Вучићу, и ако имамо неки проблем обратимо се њему и он ће нам га решити. А за све што је лоше у Србији и што ову државу води у катастрофу, за то су криви претходни режими и он нема никакве везе са тим, јер је само потпредседник Владе и морате се јавити Ивици Дачићу. Е, па неће моћи.

       Немамо разлога да се бојимо да поставимо питање одговорности Александра Вучића и да му будемо истинска опозиција. Зашто други калкулишу, и има ли уопште било кога другог ко није у договору са Вучићем у личном и страначком интересу и без обзира на националну и државну штету - велико је питање. Међутим, мимо политичких странака увек спремних на калкулације постоји свакога дана све шири општенародни фронт грађана који неће новог страног агента попут Тита на челу Србије.

       Време је да се и организујемо у заштиту Србије од нове титоизације и дефинитивне победе Друге Србије оличене у Александру Вучићу.

       (следи наставак)