Вашингтон и Брисел ће помоћи да Санџак повеже Босну и Косово

ПОНОВО О ЕРДОГАНОВОМ ПОМИЊАЊУ САРАЈЕВА, СКОПЉА, ЗЕНИЦЕ И ГОСТИВАРА

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

• Неоосманизам означава негацију кемализма код куће, а на спољном плану стратегију ширења на Кавказ и Централну Азију, Блиски Исток и Балкан
• На Балкану се исламизам спаја са османским неоимперијализмом, са јасним циљем да европски Југоисток постане сфера политичког, економског и културног утицаја Турске
• Инкорпорација знатног дела европског Југоистока у сферу политичког, економског и културног утицаја Анкаре и Истанбула, одвија се уз прећутну или чак отворену сагласност Вашингтона и Брисела
• Дугорочни циљ идеолога исламизма, на Балкану и шире, јесте стварање географски непрекинутог ланца већинских муслиманских заједница или заједница под доминацијом муслимана који ће се пружати од Турске на југоистоку до Цазина на северозападу
• Израелски пуковник Шаул Шеј, аналитичар Бегин-Садат Центра: „Стварање независне исламске територије, укључујући Босну, Косово и Албанију… један је од највећих успеха ислама још од опсаде Беча 1683. године”
• Рафаел Израели са Трумановог центра Хебрејског универзитета у Јерусалиму: „Муслимани су успоставили континуитет који забија клин у хришћанску Европу. Запад равнодушно посматра ту појаву јер се нада да ће на том терену настати наводно нератоборни ислам турског типа“
• Неоосманска Турска и постмодерни Запад  имају заједнички интерес у ломљењу Срба у целини и уништењу Републике Српске посебно... Плодови ће бити једнако горки као и 1914. Пре или касније и Америка и Европа имаће разлога да зажале због тежње да преко туђих леђа купе исламску благонаклоност

          НЕООСМАНИЗАМ као идеологија и стратешки пројекат - већ дуже од деценије чини стуб турске спољне политике.

         Век после пораза у Првом балканском рату, Анкара активно тежи да обнови доминантни турски утицај у областима које су биле у саставу османског царства. Неоосманизам означава негацију кемализма код куће, а на спољном плану стратегију ширења на Кавказ и Централну Азију, Блиски Исток и Балкан.

         На Блиском истоку, манифестује се кроз истицање ислама као заједничког именитеља Турака и Арапа, уз све жешћи антагонизам Анкаре према Израелу. На просторима бившег СССР-а манифестује се кроз истицање туркизма, етно-језичког и културног заједништва са народима регије.

         На Балкану се исламизам спаја са османским неоимперијализмом, са јасним циљем да европски Југоисток постане сфера политичког, економског и културног утицаја Турске. Као што је министар спољних послова Ахмет Давутоглу отворено рекао у Сарајеву 2009. године:

         „Турска је баштиник свих векова османске прошлости, током које су постављене трајне основе у историјском, економском и духовном погледу. Турска и данас има могућност и право да на тим просторима игра посебну улогу... Турска као наследница Отоманске империје не може бити епизодиста, већ само протагониста на међународној сцени... Ми ћемо обновити овај османлијски Балкан... Отоманска столећа Балкана су била плодотворна, а сада то наслеђе треба обновити.“

         Инкорпорација знатног дела европског Југоистока у сферу политичког, економског и културног утицаја Анкаре и Истанбула, одвија се уз прећутну или чак отворену сагласност Вашингтона и Брисела. Давање Ердогану слободног простора за деловање на Балкану представља својеврсну утешну награду Турској за чињеницу да никада неће бити примљена у ЕУ. Његова влада сходно томе спроводи политику која, свесно или не, представља парадигматски пример изградње „Зелене трансверзале“ са два јасна циља:

         1. Да се означи дугорочни циљ идеолога исламизма, на Балкану и шире, стварања географски непрекинутог ланца већинских муслиманских заједница или заједница под доминацијом муслимана који ће се пружати од Турске на југоистоку до Цазина на северозападу; и

         2. Да се означи процес јачања етнорелигијске самосвести међу традиционално муслиманским заједницама на Балкану кроз проширење географског простора њихове демографске доминације, и то (а) кроз успостављање или проширење ентитета под муслиманском политичком контролом, са ескалацијом статусних захтева и са циљем успостављања суверене државности; и (б) кроз јачање исламског карактера и идентитета доминантне заједнице унутар тих ентитета, са паралелним смањивањем бројчаног присуства и маргинализацијом утицаја других група.

         Европске компоненте неоосманизма нема и не може бити без политичког, културно-верског и демографског јачања муслиманских заједница на Балкану које је у пуном јеку.

         „Трансверзала“ тако поприма јасан геополитички облик, углавном с предумишљајем, али делимично и спонтано. Наравно, западни политичари и њихови београдски послушници априори одбацују сваку сугестију да на Балкану постоји неки дугорочни геополитички пројекат исламиста, а камоли да се он спроводи с предумишљајем и систематски. У данашњој Србији свако помињање Трансверзале срубљено је у доминантном медијском и политичком дискурсу на деликт мишљења, на неослобистички говор мржње са „исламофобичним” тоновима.

         Негација стварности не мења стварност. Подсетимо се да је још пре скоро две деценије покојни сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер, упозоравао да је циљ муслимана да „створе зелени коридор који би раздвојио Србију од Црне Горе”.

         Западне силе то подржавају, упозоравао је Шерман, док се „Турска удаљава од Ататурковог секуларистичког става и креће према отоманској, панисламској оријентацији”.

         Шерманова дијагноза била је спектакуларно видовита. Њу је пре пет година потврдио израелски пуковник Шаул Шеј, аналитичар Бегин-Садат Центра. Он је у својој книзи о продору ислама на европски југоисток (2008) констатовао да „Балкан служи као истурени положај на европском тлу за исламске терористичке организације, које користе ово подручје за покретање активности у западној Европи и у другим кључним тачкама широм свијета”.

         Његова оцена о Трансверзали је била неумољиво прецизна: „Стварање независне исламске територије, укључујући Босну, Косово и Албанију… један је од највећих успеха ислама још од опсаде Беча 1683. године. Исламски продор у Европу преко Балкана један је од највећих успеха ислама у XX веку”.

         И Џон Шиндлер, професор стратегије на Војно-поморској штапској академији САД и аутор семиналне студије „Несвети рат“, сагласан је са овом дијагнозом. Трансверзала одражава Хантингтонов Судар цивилизација, парадигматски случај линије процепа између ислама и остатка света.

         Већина балканских муслимана живи у компактним појасевима територије дуж Трансверзале. Постоје само две значајне пукотине у том ланцу. Једна је у источној Македонији, где непуних сто километара ваздушне линије дели најисточнија албанска села код Куманова од најзападнијих насеља Помака у југозападном шпицу Бугарске, у Благоевградској области.

         Друга је у троуглу Нова Варош-Пријепоље-Пљевља у Рашкој области, дуж пута и пруге Београд-Бар. Међутим, географска расподела упоришних пунктова Трансверзале прикрива њену виталност и потенцијалне будуће димензије из простог разлога што се хришћанске заједнице на Балкану налазе у демографском суноврату. Стопа раста је негативна у свим земљама региона са хришћанском већином, у некима катастрофална. Насупрот томе, муслимани имају највећу стопу прираштаја у Европи, а Албанци су на врху листе. Ако се тренд настави, муслимани ће имати просту већину на Балкану до краја идуће деценије.

         Неоосманизам је нашао геополитички ослонац у Трансверзали и истовремено представља битни предуслов оживљавања ислама и на њему засноване етничко-културне самосвести дуж коридора. Без извора политичке, економске и духовне подршке на југоисточном шпицу Европе, без матичног сидришта на Босфору, исламски препород у бившим отоманским поседима не би био могућ.

         Ноторна чињеница да за дуги низ година нема ни говора о уласку Србије у ЕУ иде на руку турским амбицијама, јер званични Београд остаје без алтернативних опција и идеја (да паре не помињемо). С друге стране, и Брисел и Вашингтон прихватају проактивну улогу Турске као неоотоманског хегемона.

         Проблем турских амбиција на Балкану постоји. Он неће бити решен без трезвене дијагнозе стања и без критичког преиспитивања српке политике и српских илузија током протеклих десет година - сетимо се само безбројних сусрета Тадића и Јеремића са Ердоганом и Давутоглуон.

         Стварност је неумољива: како констатује проф. Рафаел Израели са Трумановог центра Хебрејског универзитета у Јерусалиму, „Муслимани су успоставили континуитет који забија клин у хришћанску Европу. Запад равнодушно посматра ту појаву јер се нада да ће на том терену настати наводно нератоборни ислам турског типа. С обзиром на успех фундаменталиста у Турској, нема изгледа да ће се те наде испунити.”

         Западна политика у југоисточној Европи током две протекле деценије ишла је на руку тежњама наводно прозападних муслиманских заједница дуж географске линије која води из Турске на северозапад, уз упоредно наметање „мултикултурализма” који саму Европу рапидно мења, демографски и културно.

         Са математичком прецизношћу можемо предвидети да ће Вашингтон и Брисел дати жустру подршку „аутономном“ Санџаку који би повезивао Косово с Босном, када (не „ако“) и то питање буде „интернационализовано“. Већ знамо да су безрезервно опредељени за унитаризацију БиХ.

         Далеко од тога да доприноси миру и регионалној стабилности, политика Турске на Балкану има шест битних одредница:

         1. Тежња за контролом над још неповезаним сегментима Трансверзале, која ће се у Србији изразити кроз захтев за све већом аутономијом „регије Санџак“ са муслиманском већином, у коју ће бити утопљене општине Прибој, Пријепоље и Нова Варош са српском већином;

         2. Тежња за све већом централизацијом Босне и Херцеговине и укидањем Републике Српске као „геноцидне творевине” са хипотеком „Сребренице”;

         3. Прећутно подстицање великоалбанских аспирација према Македонији, Црној Гори, Грчкој, али пре свега према крњој Србији (Прешево, Медвеђа, Бујановац, потом Топлица);

         4. Даља верска радикализација и етничко редефинисање муслимана у Бугарској, уз захтев за њихову територијалну аутономју у подручју Родопа;

         5. Даље ширење исламске пропаганде преко растуће мреже џамија, исламских центара, НВО и „добротворних фондација” дуж Коридора; а пре свега

         6. Ескалација турских регионалних амбиција кроз покретање имиграционих трендова, пре свега у Србији, под фирмом „реституције потомака прогнаника” из 1878-1912. Захтев прихватања имиграната из Турске биће још један доказ спремности Србије на евро-интеграције (имиграција је „европски феномен”) и превазилажење предрасуда прошлости.

         Подстицањем својих несуђених исламских клијената на Балкану, САД и западна Европа праве стратешку грешку упоредиву по учинку аустро-угарском ултиматуму Србији из јула 1914. Године.

         Чак и ван извитоперених параметара реалполитике, постоји идеолошки афинитет између савременог Запада и неоосманизма. Није реч само о Балкану као утешној награди Анкари за неулазак у ЕУ. Овај афинитет није (само) интересни, него је и идеолошки. Он омогућава Бриселу и Вашингтону да са Анкаром налазе заједнички језик у антагонизму према класичном европском систему националних држава а пре свега према његовим носиоцима на православном словенском Истоку.

         Спознаја овог афинитета представља кључ за разумевање мотива Запада на Балкану и трајног антируског, православофобног става који преовлађује нарочито у Сједињеним Државама.

         Плодови ће бити једнако горки као и 1914. Пре или касније и Америка и Европа имаће разлога да зажале због тежње да преко туђих леђа купе исламску благонаклоност.

         Саучесништво званичника Србије у том пројект подсећа нас на старогрчку максиму да када богови некога реше да униште, они му прво узму памет.

         Дуж Зелене трансверзале Пандорина кутија је широм отворена, а демони харају.

         Цену ће пре свих платити православни народи европског југоистока, који су данас мање господари своје судбине него у било које време од Балканских ратова до данас.

         Србија би морала да без зазора контрира неоосманској ревизији историје на медијском, публицистичком и академском фронту.

         Треба инсистирати на чињеници да је Турска представљала империјалну силу, да је борба балканских хришћана за ослобођење у 19. веку представљала процес антиколонимајлне еманципације, а да неоосманизам за бивше османске поданике има исте конотације као неонацизам за Јевреје. Ово је нажалост мало вероватно јер је спољна и безбедносна политика Републике Србије у рукама људи који су искуствено, интелектуално и морално недорасли задатку конципирања, промовисања и одбране националних и државних интереса.

         После бриселске капитулације малтене је небитно да ли је реч о злонамерном предумишљају или гротескном дилетантизму, или (вероватно) споју оба елемента.

         И неоосманизам и евроатлански интегрализам представљају програме амалгамације који имају за циљ уништење старог система заснованог на суверенитету држава и нација дефинисаних по етничком, језичком, културном и територијалном критеријуму. „Визије” Ердогана и Давутоглуа са једне стране, Брисела и Вашингтона са друге, сагласне су у непризнавању легитимност алтернативних форми политичког, друштвеног и културног организовања и њихове демонизације и криминализације уколико одбију да се потчине контроли метасистема.

         Неоосманска Турска и постмодерни Запад стога имају заједнички интерес у ломљењу Срба у целини и уништењу РС посебно. Ово није испразна реторика нити конспирацијама опседнута параноја, већ трезвена, емпиријски утемељена процена.