Јавност има право да зна шта је Динкић чуо од Борке Вучић

ТАБЛОИДИ СЕ ПОНОВО БАВЕ ИЗНОШЕЊЕМ МИЛИЈАРДИ ЕВРА ИЗ СРБИЈЕ НА КИПАР

• Министар финансија може покушати да докаже или демантује писање таблоида о постојању информација о том новцу из времена министровања покојног демохришћанина Владана Батића
• Друга опција је да изађе из владе и покрене приватну тужбу против „писаца из сенке”
• У међувремену, Динкић је „бацио рукавицу” врху полиције који је под контролом  директора Милорада Вељовића и блиских сарадника премијера Ивице Дачића. На тај начин, министар Динкић почиње да се обрачунава и са својим коалиционим партнерима
• Динкић је био један од „извођача” операције „Мобтел” и „рушења” пословног система породице Карић. Зато домаћа јавност има право да зна све о Динкићевим поверљивим информацијама добијеним од покојне Борке Вучић
• Сиромашење Србије и богаћење олигархије није нимало случајно. Повлачени потези су део модела глобалне владавине где се на челна места бирају они који су спремни да буду добри извршиоци погубне полиитке ММФ, која тера државе и народе у колонијални и робовски статус. Динкић је „врх” пирамиде у Србији такве политике

         Пише: Томислав КРЕСОВИЋ, публициста

         МИНИСТАР финансија Млађан Динкић покренуо је кампању „разоткривања” таблоида који пишу о њему као одговорној личности из државног врха Србије, која већ тринаест година има информације око изношења милијарди и милијарди евра из Србије у време Слободана Милошевића.

         Таблоидни медији повезују Динкића са информацијама које је у јавност изнео хрватски новинар Домагој Маргетић о тајним пословима Фрање Туђмана и Слободана Милошевића и трансферу великог капитала у разне „пореске рајеве”.

         Динкић сада, после десет година, отвара питање одговорности таблоида за такве написе, иако никада није као гувернер Народне банке Југославије и министар финансија Србије дао одговор о постојању новца изнешеног из Србије, као ни то где се налази тај новац.

         Према Динкићу, одређени полицијски кругови потурају новинарима таблоида дезинформације како би дискредитовали људе из јавног живота и привреде. Поставља се суштинско питање на које министар Динкић треба да одговори: које су то дезинформације и полуистине о којима пишу таблоиди?

         Као „сива еминенција” финансијског и банкарског система, министар Динкић већ 13 година у Србији највише зна о токовима новца преко својих верних сарадника, попут мистериозног Радовића, који је био међу првима кад је требало прогањати Богољуба Карића.

         Динкић је био један од „извођача” операције „Мобтел” и „рушења” пословног система породице Карић. Зато домаћа јавност има право да зна све о Динкићевим поверљивим информацијама добијеним од покојне Борке Вучић.

         Уколико има информације о локацији и рачунима изнетог новца из Србије, онда је његово ћутање опасно по државне интересе! Јер, политичари не морају да буду богати, али могу да имају податке о тајним рачунима, који касније постају део њиховог система уцена и моћи.

         Будући да се Србија налази у веома тешкој економској ситуацији, свака спознаја о постојању новца изван Србије би могла да буде од велике користи. Динкић каже: „Докле год у полицији буду постојали људи који се кукавички и тајно крију иза таблоида и боре за сопствени интерес, а не против корупције и криминала, Србија неће бити јака држава”.

         Истовремено оптужује полицијско руководство: „Врх полиције треба да буде ударна песница у тој борби (против криминала и корупције), а не сплеткарошка невладина организација. На жалост, данас очито има појединаца у полицији којима због личних интереса далеко више одговара други модел организације деловања”.

         Овим је министар Динкић „бацио рукавицу” врху полиције који је под контролом  директора Милорада Вељовића и блиских сарадника премијера Ивице Дачића. На тај начин, министар Динкић почиње да се обрачунава и са својим коалиционим партнерима, па иде даље и каже: „Ћутање тужилаштва је недопустиво, јер се тиме руши углед и те институције. Тужилаштво би морало без одлагања да испита носиоца јавне функције, био он министар или премијер, ако се о њему у медијима појаве оптужбе везане за криминал, а поготово ако се помињу милијарде евра наводно украдених пара”.

         Динкићу стоје на располагању две могућности.

         Прва је да докаже или демантује писање таблоида о постојању информација из времена министровања покојног демохришћанина Владана Батића.

         Друга опција је да изађе из владе и покрене приватну тужбу против „писаца из сенке”. Међутим, ништа од наведеног министар Динкић неће урадити!

         Он има потребу да искористи позицију власти да би кренуо у обрачун са медијима и врхом полиције, вешто правећи политичку подлогу за своје иступање или избацивање из владе. Уосталом, Динкић је већ овенчан ореолом највећег политичког профитера од рушења влада.

         Ако би били спремни да признамо и наведемо списак одговрних за пострање националне еконмоије и финансија, мр Млађен Динкић је на „завидном” првом месту.

         За то га кандидују дужина политичког стажа у врху власти после 2000. године, али и сталне промене тактике које су довеле до тога да једне мере уведе, а касније их поништи и све то дефинише као врхунац економске мудрости.

         Поред Динкића одговорни за „гордо” посртање српског новчаника и привреде су правник по образовању др Мирољуб Лабус, играч за стране компаније и агенције у Србији и одговоран за делове економске „суксеције” и отпис дугова на штету Србије. Без остатка је ту и Божидар Ђелић, министар у две владе, лобиста француских банака, који је напустио Србију са циљем  да се у САД бави консултантским послом.

         Ђелић је био економски „вундеркинд” Демократске странке а показало се да је један од „вукова” који су погрешним потезима довели до сиромашења економије и  науке у Србији, али и његовог личног богаћења.

         Уз Динкића и Ђелића одговоран за стање у економији и финансијама Србије је бивши министар финансија и касније премијер Мирко Цветковић, који је и даље ван темељне „анализе” институција које треба да покажу његов „стваралачки” рад и везе са највећим аферама у Србији данас.

         Читава палета министара у Србији која се бавила финансијама и привредом била је увезана у неолиберални концепт јефтиних приватизација радећи на широј пауперизацији Србије.

         Сви  досадашњи гуверери НБЈ и НБС - почев од Динкића, преко Кори Удовички, Радована Јелашића и Дејана Шошкића - били су на свој начин „извршиоци” стратегије ММФ и погрешно тумачених упутстава Европске уније.

         Све је то довело Србију до стања да ће опоравак њених финансија и економије трајати деценијама.

         Тачније, за једну деценију погрешне економске политике биће потребно наредних три деценије!

         Неко је у међувремену добро зарадио! Знамо да су бар јавно од своје политике у Србији профирирали Ђелић и Јелашић, који су и страни држављани, па су дошли у Србију на „привремени рад”.

         Сиромашење Србије и богаћење олигархије није ни мало случајно. Повлачени потези су део модела глобалне владавине где се на челна места бирају они који су спремни да буду добри извршиоци погубне полиитке ММФ, која тера државе и народе у колонијални и робовски статус.

         Динкић је „врх” пирамиде у Србији такве политике.

         Све је видљивије да Динкић посредно „управља” и гувернером НБС Јоргованком Табаковић.

         Гувернерка Табаковић тврди да са Динкићем има одличну сарадњу и  додаје: „Чак може да звучи као куриозитет, али је тачно да се, на састанцима државног врха о мерама које треба да предузмемо, нас двоје увек међусобно подржавамо и седимо једно до другог.”