Кривци под маскама

П р в и   п о г л е д

У ПРЕГОВОРИМА БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ,

ГЛАВНИ УЗРОЧНИК КОСМЕТСКЕ КРИЗЕ ОСТАО - НЕДОТАКНУТ

• О главном узрочнику косметске кризе - о НАТО агресији која је и створила ту кризу и одржава њене последице - ни из Београда нико ни речи
• Премјер Дачић, одбијајући да буде саобраћајни скретничар са сензибилитетом за „зелемо светло“, пошто је јављено да се датум опет одлаже, с правом је нову обману оценио - преваром. Није, наравно, рекао оно што се подразумева - у превари су учествовали и ономашњи, али и овдашњи! Преваранти се препознају и кроз маске!

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         СВЕ преокупације и различити интереси суочених партнера у српско-албанском дијалогу, под управом Европске уније, показивали су се и лако препознавали и пре и после првог потписаног споразума о нормализацији 19. априла у Бриселу.

         Иако ће се о теми над темама - статусу Косова и Метохије - разговарати посебно и накнадно, већ сада се, и у техничком дијалогу и у сваком гесту Београда и Приштине све заплиће у чвор српског настојања да врати отету косметску територију и албанске упорности да легализује своју нелегалну државу, а управо је та збиља распламсала велику кризу међународних размера.

         Та криза није, наравно, избила сама по себи и не само из вишедеценијских отворених и потенцијалних, истина великих разлика Срба и Албанаца на Космету, већ је превасходни узрок најдиректније политичко па и војно уплитање НАТО земаља, са САД и Немачком на челу. Прекршили су и сада најбруталније крше све базичне међународне стандарде на којима се заснивају светски односи..

         У садашњем дијалогу Београда и Приштине, тај бесумње главни узрочник настанка и одржавања кризе, постао је - недодирљив!

         Толико се прећуткује да је скрајнут и из дијалога и изван њега, готово се не помиње, наравно не спонтано и случајно, већ се једноставно свесно скрива, намерно и смишљено, наравно с дубоким разлогом.

         Моћници из ЕУ и САД, као некада војном, сада делују политичком силом - бројним обманама и уценама заокружују и блокирају Србију сопственим, актуелним и стратешким интересима који сасвим одговарају и албанским сепаратистима.

         У новој обмањивачкој игри са давањем датума за разговоре о приступању ЕУ, западњаци злоупотребљавају искрене жеље Србије која (као да) по свку цену хоће у европску заједницу, повија се под притисцима и уценама, испуњава и најтеже услове и упорно води дијалог с приштинским режимлијама...

         У изузетној, можда и рекордној, често и успешно режираној динамици дијалога Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ, наравно и Вашингтона, намерно из провидне сенке, сви учесници, уз опште, имају и своје посебне амбиције и циљеве који се међусобно најчешће не могу да поклопе, чак се углавном јасно искључују.

         Сви хоће решење косметске кризе, али свако на свој начин и под својим, сасвим неподударним условима, толико и тако да је коначни договор могућ само ако неко, најблаже речено, умекша своје ставове и ублажи декларативну непопустљивост, што у дипломатском троуглу готово искључиво ради Србија...

         Нико од учесника бриселских сесија није се, уистину, до сада одрекао својих примарних циљева и принципа којима сви, чини се, појединачно и подређују своју дијалошку тактику...

         Срби природно хоће да Косово и Метохија остане у саставу Србије, макар на неки посебни, најформалнији и досад непознати начин.

         Албанци само пристају на независну и признату државу, што се подразумева да је кад-тад и формално призна и Србија, без чије сагласности нема легалности у УН.

         Западњаци траже од Београда да са Приштином „нормализује односе“, што је формула којом се, прво практчно и на крају крајева и формално приближава и остварује легализција албанске независности. И, стичу се услови за оно што је, посебно Вашингтону, изузетно важно за углед и доминантну позицију у свету - сређивањем стања на „западном Балкану“, са независним Косовом, умањиле би се или чак сасвим избрисале последице НАТО бомбашког насиља над Србијом и како-тако у широј јавности оправдавало укупно америчко понашање према Србина и Србији!

         Америка, којој на Космету остаје највећа база Бондстил, коначно би решила ангажман овде, па би укупну енергију могла да посвети важнијим приоритетима - контроли енергетског и другог богатства на Далеком и Средњем истоку и приближавању већем сибирском богатству...

         Много је, ових и других, појединачних и укупних разлога да се угаси косметска криза, па се, збиља, разиграла велика косметска политичка и дипломатска утакмица у којој свако има своје аргументе којим притиска партнера да попусти и прилагоди се - „реалностима“.

         Београд каже да „никад неће признати независност“ лажне државе коју је једенострано прогласио приштински режим, али испуњава разне услове који омогућавају Приштини да се практично све одређеније понаша као самостална државца. (Толико је овом праксом Београд укроћен да се збива да и најугледније српске новине, чак и на првој стани, у набрајању балканских држава, ладно - и то више пута -наведу и - Косово!)

         Приштински адут је подршка ЕУ и САД, умножавање признавања независности и апсолутизација чињенице да на Космету већински доминирају Албанци, који такође хоће у ЕУ.

         Брисел ту, у чињеници да и Београд и Приштина хоће у ЕУ, налази заједничку тачку, истина још не тако гласно, али не штеде грло да Србију сасвим омађијају европском перспективом.

         Околност да је Србија збиља притиснута економском вртоглавицом, постаје фактор којим Брисел смекшава и оне најпринципијелније ставове Београда, а како и не би кад, као и претходне, и ова актуелна српска власт члансто у ЕУ нескривено тумачи и доживљава и као питање дилеме - опстанка или нестанка!

         Сви су на свој начин под притиском, посебно Србија, и споља и изнутра, па се често не види да набујали политички токови, као Дунав ових дана, подижу ниво до великих опасности од поплава.

         Они који виде, као стратешки посматрачи Вашингтома и Брисела, а овом другом диоптрију одеђује и поглед усмерава Берлин, нису могли да не примете и лако протумаче тактику обмањивачке игре с датумом о почетку приступних преговора Србије са ЕУ.

         Из дана у дан малте не, бриселске бирократе, диполоматски прваци и њихов представници у Београду засипали су нашу власт и јавност - најавама да ће Савет ЕУ на седници 28. јуна дати Србији тај датум. Створен је амбијент нерационалног заноса Европском унијом као избавитељем. Све се муке решавају - одмах, у свему и заувек!

         Живот у ЕУ схватан је и најављиван и као решење косметске кризе јер границе више неће постојати.

         У том наивистичком контексту, оцењиван је бриселски споразум о нормализацији односа Београда и Приштине, па су се могли „прогутати“ и они делови који обавезују косметске Србе да се придржавају приштинског устава и примењују њене законе...

         А тек оно скривано недирнуто питање - о главном узрочнику косметске кризе - НАТО агресији која је и створила кризу и одржава њене последице, укључујући и оне непоправљиве - више од две хиљаде убијених! Може ли се из периода агресије прећи у време праведног мира, а да се и не покушају отклонити последице агресије - амерчке бомбе, уранијумске, још зраче и трују Србијом, а да агресор није помислио да очисти своје остатке који још убијају!

         А, зашто би - кад се, и у поодмаклим политичким разговорима, главни узрок косметске кризе, насиље и бомбашка деоба Србије, више и не помињу. Кривци су под маскама! Једино их виде - жртве!

*          *          *

         Разговори свих врста и нивоа, чак и са неким албанским злочинцима и са њиховим заштитницима, потребни су и неминовни, као и чланство Србије у ЕУ. Али, зашто од старта свих разговора није примењен древни концепт - после агесије прво се отклоњају њене последице, па се, у новој и бољој атмосфери опроштаја и исправљања људских грешака, граде и поверење и решавају проблеми...

         Зар то није и једини прави пут ка трајном и праведном решењу косметеке кризе, која је створена агресијом. Можда и тада не бисмо решили све главне проблеме, можда још ни стигли до ЕУ, али тај датум сигурно не би постао ванвременска и надвременска „златна јабука“, судбина српског опстанка.

         Премијер Дачић, одбијајући да буде саобраћајни скретничар са сензибилитетом за „зелемо светло“, пошто је јављено да се датум опет одлаже, с правом је нову обману оценио - преваром. Није, наравно, рекао оно што се подразумева - у превари су учествовали и ономашњи, али и овдашњи! Преваранти се препознају и кроз маске!