Србија добија знатно више ако замрзне „косовско питање“

ПОД ОДРЕЂЕНИМ УСЛОВИМА СЕ МОЖЕ ПРИХВАТИТИ ВУЧИЋЕВА РЕФЕРЕНДУМСКА ПОНУДА, АЛИ - МОЖЕ И БЕЗ ЊЕ (1)

• Иза одлуке девет десетина посланика Народне скупштине о томе куда треба ићи даље, не стоји ни подршка петине бирача. Зато референдум јесте начин да се ствари разјасне
• Бриселски споразум је само повод, суштинско питање је - шта ми Срби хоћемо, којим путем да кренемо?
• Одбијање Споразума о нормализацији односа дугорочно би водило ка замрзавањау конфликта. Косовски Албанци би наставили са својим активностима, у томе би имали подршку западних савезника, која би постепено јењавала
• Постоје и други проблеми у међународној политици, важнији од косовског. Западне земље би стога све мању пажњу посвећивале притисцима на Србију и задовољиле би се замрзавањем конфликта
• Њих би вероватно задовољила гаранција Србије да неће у будућности војно интервенисати на Косову и Метохији, а за узврат, Србија би могла добити исту гаранцију косовских Албанаца за север Косова
• Тако би Београд и Приштина наставили да функционишу у режиму „паралелне реалности“ све док се не би, услед промене постојећег односа снага у светском политичком систему, поново отворило косовско питање. У том тренутку, то би значило отварање питања о подели и разграничењу
• Шта Србија добија поделом Косова у тим околностима? Северни део Косова се уопште не доводи у питање, а били би отворени преговори о источном делу Косова, северној Метохији и заштити српског културног и верског наслеђа у остатку КиМ

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

        ПРВИ потпредседник Владе Србије Александар Вучић дао је недавно понуду: може бити организован референдум о Споразуму о нормализацији односа са тзв. Републиком Косово, али да се сви беспоговорно повинују резултату референдума!

       Са различитих страна је бурно реаговано на сам помен референдума! Чак ни у самој Влади ствари око ове идеје нису јасне, па би пре требало говорити о иницијативи првог човека тренутно најутицајније српске странке, него о ставу владајуће већине.

       И поред свих недостатака, ово је коректна понуда. Бриселски споразум је толико крупна ствар, да је неопходно тражити да се народ изјасни о свему. Нека се тим путем утврди да ли једногласје у српској политичкој елити (или класи) прати и глас народа.

       Али, пре одржавања референдума, неопходно је утврдити и нека правила игре и повести значајно ширу расправу на ову тему. Коректну понуду треба да прате и коректни услови.

       Бесмислено је организовати цео поступак за две недеље; још је горе организовати расправу у постојећим условима медијског једноумља и окупираних електронских медија са националном фреквенцијом. Чак ни у таквим условима не треба да постоји сумња да про-споразумске снаге могу добити натполовичну већину.

       Очигледан је страх представника западних међународних организација и тзв. „Друге Србије“ од референдума. На косовском питању више одлучују неке друге ствари, медијско слуђивање народа може само имати ограничени ефекат.

       Анализирајући традиционалну вертикалу унутар једног друштва Рене Генон је писао о „сакралној географији“, као основи геополитичког кода једног народа. Косовско питање је саставни део „српског геополитичког кода“ и отуда поменути страх.

       Резултат референдума који би био организован под коректним условима се може предвидети. Уколико услови нису коректни, опасност се крије да излазност може бити исподполовична, па то отвара могућност различите интерпретације резултата и даље поларизације јавности. У том случају, референдум би још више замрсио овај српски чвор.

       Поред коректних услова, неопходно је и указати на једну нову димензију свега. Последице Бриселског споразума о нормализацији односа Србије и „Косова“ се тичу повлачења институција Републике Србије са сопствене територије (!?) и судбине косовско-метохијских Срба, али у дугом року, оне се пре свега тичу геополитичког позиционирања Србије. А према томе, може се предвидети и све остало: какав ће бити социјални амбијент, могућности економског раста и технолошког развоја итд. Дакле, Бриселски споразум је само повод, суштинско питање је - шта ми Срби хоћемо, којим путем да кренемо? Према томе, одлучићемо и шта са Косовом и Метохијом?

       У ПРИЛОГ тврдњи да би требало разјаснити шта хоћемо и којим путем би да кренемо, може се навести „Ускршњи пример“.

       Премијер Ивица Дачић је на Ускрс, 5. маја отпутовао у службену посету Аустрији. Није спорно, може премијер да буде неверник, то је његов избор и његово право. Међутим, не може се наћи пример из политичке праксе европских земаља да је премијер неке друге земље нешто слично урадио. А има много левичара на челу „католичких и протестантских“ земаља.

       То нису упражњавали ни српски комунисти током једнопартијског система већ после првих година „револуционарног лудила“. У земљи у којој се на попису преко три четвртине грађана изјашњавају као хришћани-православци, премијер на Ускрс треба да буде са својим народом. Сам може да бира начин када и где. Ако не на литургији, онда може са припадницима јавних служби који на тај дан раде, или у сиротишту, или са представницима своје политичке партије.

       Ако исти премијер неколико дана раније  прославља „првомајски уранак“ са синдикалцима, онда је макар морао провести ускршње јутро у Србији. Много је људи у СПС-у који се баве међународним односима и теоријом, па познају и протокол и схватају важност „симболичних порука“ у политици. Изгледа је њихов утицај на шефа партије никакав!? 

       Вероватан одговор поводом његовог поступка би био да је повод био важан: отпутовао је у Аустрију како би присуствовао годишњици ослобађања логора у Маутхаузену. Да, ово јесте важан догађај. Без уласка у даља образложења да се и ова посета могла ускладити са „ускршњим активностима“, (ако не у Србији, онда барем у Аустрији где постоје храмови СПЦ у већим градовима; у Бечу их је чак-три), невероватан је извештај медија о активностима премијера (а државни медији о оваквим стварима извештавају онако како политичари хоће!).

       Он је, наиме, разговарао са присутним председницима Аустрије и Пољске о могућостима добијања датума за почетак преговора Србије и ЕУ у контексту примене Споразума из Брисела. Зашто је ово невероватно?

       Прво, ова посета ничим није пресудна, чак није ни важна за добијање фамозног датума. У Маутхаузену се говори о другим стварима, а не о „датуму“. Српске жртве фашистичких прогона су узидане у темеље савремене Европе. Треба на то подсећати саговорнике из ЕУ. Председник Пољске Коморовски је због тога и допутовао у Аустрију (током Другог светског рата била део Немачке!). Пољска се не одриче својих жртава и последњих пола деценије због тога улази у све већи политички спор са Немачком. Пољаци истичу (ово је општи став у медијима, међу политичарима, коментаторима политичких збивања, стручној јавности) да Немачка својим активностима подстиче ревизију догађаја из Другог светског рата и отуда спор.

       Шта је следећи потез неке нове, још кооперативније српске власти у будућности, ако наставимо овим путем? Да премијер Србије одлази у Јасеновац и тамо тражи подршку Хрватске за добијање некаквог новог условног датума!?

       Ако је желео да разговара са саговорницима о датуму, премијер Србије је то морао да уради дан раније или дан касније. Ионако је отпутовао у дводневну посету.

       Друго, нашем премијеру је аустријски председник узвратио већ излизаним куртоазним реченицама како ће ЕУ бити цела, када у њој буде и цео Балкан. Проблем у овом ставу је да аустријски политичари никада неће поновити за своје медије оно што нагласе за балканске. Јер, кад би то урадили, брзо би пали испод линије изборног цензуса.

       Аустрија је према истраживањима ЕУ, које спроводи Еуробарометар, земља са најскептичнијим становништвом по питању проширења ЕУ. По питању пријема Македоније однос „за“ и „против“ је 32-61, за Албанију 21-73, БиХ 35-59, Турску 13-81, а Србију и Црну Гору 30-65 (и све то према објављеном истраживању из 2006. када је питање проширења још колико-толико наилазило на разумевање. Сада су ови односи неповољнији за балканске државе).

       Уколико Србија треба да подреди сва своја стремљења чланству у ЕУ, то не може учинити преко Аустрије. Оно, билатерални сусрети са аустријским званичницима су неопходни, али због низа неких других ствари које се не морају решавати на Ускрс. А иза тога да ли нам је битнији датум или „политика“ сећања на жртве, службена посета или Ускрс, заправо стоји и питање: да ли се одрећи Косова и Метохије?

       Отуда и веза „Ускршњег примера“ и најављеног референдума. Јер, референдум је начин да се о свим већ поменутим питањима изјаснимо. Па да онда видимо шта и како даље.

       Без икакве заблуде, у потезу Ивице Дачића готово нико од тог света у српској политичкој класи или елити, не види ништа спорно. Они су одавно баталили ретроградне ствари какве су Ускрс, жртве из прошлости, Косово и Метохија...Међутим, то не одражава и мишљење већине у народу.

       Иза одлуке девет десетина посланика Народне скупштине о томе куда треба ићи даље, не стоји ни подршка петине бирача. У том контексту, референдум јесте начин да се ствари разјасне.

       ШТА дугорочно доноси поптуна примена Споразума о нормализацији односа са тзв. републиком Косово?

       Одбијање Споразума о нормализацији односа дугорочно би водило ка замрзавањау конфликта. Косовски Албанци би наставили са својим активностима, у томе би имали подршку западних савезника, која би постепено јењавала.

       Постоје и други проблеми у међународној политици, важнији од косовског. Западне земље би стога све мању пажњу посвећивале притисцима на Србију и задовољиле би се замрзавањем конфликта.

       Њих би вероватно задовољила гаранција Србије да неће у будућности војно интервенисати на Косову и Метохији, а за узврат, Србија би могла добити исту гаранцију косовских Албанаца за север Косова. На неки начин, ЕУ би због „некооперативности“ казнила Србију, успорила би или потпуно обуставила формални процес европских интеграција Србије, али у условима економске и политичке кризе која ће потрајати барем још деценију, ово не би представљало већи проблем.

       Лако би се могло испоставити и да не би представљало никакав проблем, чак напротив!

       У сваком случају, Србија би због тога могла тражити алтернативу у приступању ЕЕЗ, како је то већ предлагао Борис Беговић.

       Тако би Београд и Приштина наставили да функционишу у режиму „паралелне реалности“ све док се не би, услед промене постојећег односа снага у светском политичком систему, поново отворило косовско питање. У том тренутку, то би значило отварање питања о подели и разграничењу. Шта Србија добија поделом Косова у тим околностима? Северни део Косова се уопште не доводи у питање, а били би отворени преговори о источном делу Косова, северној Метохији и заштити српског културног и верског наслеђа у остатку Косова и Метохије.

       (следи наставак)