Народ да им викне: Нема издаје, јебале вас европске интеграције!

МАРАТОН ПРОТИВ ИЗДАЈЕ ПОЧИЊЕ 21. АПРИЛА У 14 САТИ НА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ - У БЕОГРАДУ

•  Има ли Србија председника? Ако да, има ли он телевизор, или интернет, па да види шта му од државе раде бедници које је он довео на власт?
•  Има ли тај председник коју сузу и за Србију, или их је све исплакао прошлог лета, када је остављао странку највећем борцу против корупције наших народа и народности?
•  Има ли у Србији опљачканих? Преварених? Слаганих? Љутих? Или је свима лепо?!
•  Има ли, уопште, Србије? Видећемо то у недељу, 21. априла, када се у 14 сати на Тргу Републике у Београду – на протесту иза којег, хвала Богу, не стоје странке из Владе која је издала Косово и Метохију – буду окупили сви који се не мире ни са том издајом ни са том Владом

Пише: Миодраг Зарковић

         ЧОВЕК који је те вечери стајао поред Ангелине Вучић, годинама касније причао ми је да их је чисто чудо спасило кобног дејства НАТО пројектила, безумно усмереног ка згради телевизије. Све остале просторије у кругу око места удара срушиле су се у парампарчад, једино су у тој у којој су се налазили они, заједно са још неколико колега, зидови издржали. Захваљујући пукој случајности преживели су бомбардовање РТС-а, априла 1999. године.

         Ових дана Александар Вучић, Ангелинин син, истом том НАТО-у предаје у руке државу, народ, територију, светиње... И мајке. Не своју, већ туђе мајке.

         Тешко да постоји већа срамота за једног сина, од тога да служи крволоцима који су умало разнели жену што га је родила. Од тога да им приноси нове жртве. И да се још хвали тиме!

         Има ли Србија, међутим, часније синове од Александра Вучића? Има ли боље мајке од Ангелине?

         Има ли Србија боље ћерке од оне напирлитане преводиље, која се на свакој фотографији из Брисела заводнички церека са Хашимом Тачијем званим Змија? Има ли Србија веће ратнике од Ивице Дачића, који се бестидно кити туђим перјем баљезгајући да је некада наводно војевао против Змије, иако сада Змији подводи напирлитане преводиље? Има ли Србија истинскије Европљане од Сузане Грубјешић и Милице Делевић, дама као претеклих из неког од филмова познијег Вудија Алена?

         Има ли борца против корупције који ће да заповеда Мишковићу а хапси Динкића, уместо обрнуто? Има ли Србија пријатеље осим Кетрин Ештон, Ива Јосиповића, Мила Ђукановића и Јелка Кацина?

         Има ли још неку лаж, осим „нисмо признали Косово”?

         Има ли још неку увредљиво празну претњу, изузев оног шлагера „поцркаћемо без Европске уније”?

         Има ли у Србији вести, осим бостонског маратона?

         Има ли још неки ријалити шоу, поред Огњена „Највећег Брата” Прибићевића? Има ли неко у овој земљи ко и даље пише ћирилицом? Има ли неког да каже „улагање” уместо „инвестиција”, а „установа” уместо „институција”?

         Има ли Србија председника? Ако да, има ли он телевизор, или интернет, па да види шта му од државе раде бедници које је он довео на власт? Има ли тај председник коју сузу и за Србију, или их је све исплакао прошлог лета, када је остављао странку највећем борцу против корупције наших народа и народности? Има ли председник ногу, па да њоме шутне у задњицу Марка Ђурића, тог манекена аудио-визуелне незграпности који се сусретима са Тачијем радовао чак и више него напирлитана преводиља?

         Има ли Србија вукове са којима би могао да заплеше Кевин Костнер, или само издајнике можемо да му изнесемо?

         Има ли у Србији опљачканих? Преварених? Слаганих? Љутих? Или је свима лепо?!

         Има ли неког да викне: јебале вас европске интеграције?

         Има ли, уопште, Србије?

         Видећемо у недељу, 21. априла, када се у 14 сати на Тргу Републике у Београду – на протесту иза којег, хвала Богу, не стоје странке из Владе која је издала Косово и Метохију – буду окупили сви који се не мире ни са том издајом ни са том Владом.

         Београдски маратон, заказан за исти дан, до тада ће већ бити завршен. Борба за слободу Србије, као најважнији маратон наше епохе, тада ће најзад почети.