Американци и НАТО преко Косова праве велику Албанију која ће доминирати Балканом

КЛУБ ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА УПОЗОРИО ДРЖАВНИ ВРХ

ДА ЈЕ И МИР - РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ

• На тајном састанку у Бриселу 13. марта 1999. године челници НАТО су донели одлуку о нападу на Југославију. Тада је, између осталих циљева, зацртано да се створе услови за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година
• Намера је да се независна држава Косово касније припоји Албанији и уз узимање територије Србије, западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створи Велика Албанија која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци

         ВИШЕ од двадесет година траје криза на Балкану.

         После разбијања Варшавског уговора и Совјетског Савеза, разбијена је СФР Југославија. Као на траци, одвајан је део по део од некадашње заједничке државе јужних Словена. Извршена је сецесија Хрватске и Словеније, од Босне и Херцеговине створена је држава са три ентитета, осамосталила се Македонија, окупирано је Косово и Метохија, одвојила се Црна Гора, све се чини да на реду буду Санџак, Војводина...           

         Свесни смо да западне силе, чланице НАТО-а предвођене Сједињеним Америчким Државама, корак по корак остварују свој већ давно усвојени сценарио стварања малих државица у региону преко кога воде сви путеви ка подручју око Каспијског мора, Блиском истоку и другим регионима богатих нафтом и гасом. Морамо бити свесни да је крајњи циљ Руска Федерација и природно богати ресурси Сибира. Тако би се потврдило мишљење да ће светом владати онај ко влада Евроазијом.           

         Нашли смо се у ситуацији као и 1914. и 1941. године, јер, како рече један сељак из села Брајковца код Лазаревца „Србија је као камен у потоку на који мораш стати ако желиш да кренеш на било коју страну“.

         Кроз историју су непрекидно стајали на тај камен желећи на исток или запад, а ми како рече наш Свети Сава „нисмо ни исток ни запад, ми смо и исток и запад“.

         Да би се остварио план оних који стварају „нови светски поредак“ и заводе демократију убијајући невине, рушећи историју и уништавајући народе, НАТО је морао изаћи изван зоне одговорности која је дефинисана Вашингтонским споразумом 1949. године и на 50-годишњицу свог постојања је тестирао свој нови стратешки концепт на територији Савезне Републике Југославије измишљајући хуманитарну катастрофу на територији Косова и Метохије.

         На тајном састанку у Бриселу 13. марта 1999. године челници НАТО су донели одлуку о нападу на Југославију.

         Тада је, између осталих циљева, зацртано да се „створе услови за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији и уз узимање територије Србије, западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити Велику Албанију, која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци“.

         На путу остваривања своје стратегије освајања света, Сједињене Америчке Државе су уз помоћ својих европских савезника, иначе бивших колонијалних сила, а користећи НАТО као офанзивну и агресивну војну организацију, под плаштом демократије и заштите људских права, агресијом на Југославију дошле на линију која дели Европу од источног дела света и Азије, на ту „одскочну даску за господарење светом“.

         Као резултат тога, Косово и Метохија су окупирани, проглашењем независности Косова и Метохије од Србије истовремено је проглашена зависност од Сједињених Америчких Држава. Данас САД дискретно контролишу све балканске државице.

         Знали су добро агресори да Србију треба распарчати и економски уништити. Знали су и да Србе највише боли отето Косово и Метохија и да Србија не сме да им буде препрека ширењу на исток и за овладавање енергетским ресурсима, да треба да буде пример који се шаље другим земљама које би могле да се одупиру остварењу циља које је поставио западни капитал.

         Знамо да је „рат ништа друго него наставак политике другим средствима“, а развој догађаја око Косова и Метохије потврђује истину да је и „мир наставак рата другим средствима“. Да је тако говори и чињеница да Косово и даље има централно место у стратешким приоритетима Запада, да се после проглашења независности Косова врши огроман притисак на земље, па и на саму Србију да признају ту незаисност и тако омогуће улазак ове самопроглашене државе у Уједињене нације и тако оствари циљ САД.

         Због ових чињеница и ситуације у којој смо се нашли и у којој наш државни врх треба да донесе кључне одлуке о судбини државе и народа, исказујемо пуно поверење у наше државно руководство уверени да ће сачувати суверенитет и интегритет наше Отаџбине, да ће учинити све да заштити српски народ на његовим вековним огњиштима.

         Неће бити лако, никада нам није ни било лако.