ВИДОЈЕВИЋ: Србију већ 70 година воде слаби људи, каријеристи и туђи шегрти

ИНТЕРВЈУ МИЛАНА ВИДОЈЕВИЋА МАГАЗИНУ ОНА - ПОВОДОМ ПРВОГ РОМАНА „ПРИНЦ И ФАНТОМ” ЧИЈИ ЈЕ ЈУНАК ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ

• Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада
• Душевна болница (Топоница код Ниша) у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је био заточен од 1926. године, и право је чудо да је сачувао здрав разум
• То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан
• И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка
• На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити
• Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља
• После десет публицистичких књига које су вам донеле статус водећег српског експерта за нови светски поредак, објавили сте свој први роман „Принц и фантом“ у коме откривате тајну због које је принц Ђорђе Карађорђевић морао бити уклоњен. Колико ми данас заправо знамо о својој историји?

        ВИДОЈЕВИЋ: Знамо мање него што би требало. Жртве смо, не и једини у свету, манипулације историјом. Историја је научна дисциплина која јако тешко чува свој интегритет. Фалсификује се од времена древног Египта до наших дана. У Египту су брисали имена неподобних фараона са споменика и из храмова, као што је то био случај са Ахенатеном. Тако је и данас са нашом савременом историјом. Историја Србије која је сада „у употреби“ писана је у време Тита и препуна је историјских неистина и манипулација. Није ми јасно зашто се то не исправља.

       Да ли постоје две историје - јавна и тајна?

       ВИДОЈЕВИЋ: Наравно. „Јавна“ историја је измишљена, дописана и прилагођена дневнополитичким потребама. То је светски феномен. Права историја, „тајна“ историја би драстично променила нашу перцепцију и више ништа не би било као што је сада, када би се сазнала. Мене то привлачи, иако нисам историчар по струци и трудим се да оно што сазнам изнесем у својим књигама.

       Одакле интересовање за судбину принца Ђорђа Карађорђевића?

       ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да смо се као народ и као држава огрешили о наше династије, и Карађорђевиће и Обреновиће. То су били наши владари, и у добру и у злу, и поштовање народа према традицији мора да постоји. Без самопоштовања нема великих народа. Непримерен је манир правити се равнодушним према туђим правима. Заборавља се да Србија треба да буде пример у регулисању имовинских права династије Карађорђевић, како би ту обавезу имале и остале бивше републике Југославије, а сада независне државе. Очигледно, трагична судбина Карађорђевића наставља се и данас. Принц Ђорђе Карађорђевић је део те трагичне судбине једне династије, тачније једне породице. Сваког писца, па и мене, привлаче трагичне личности јер њихов живот је „роман који се сам пише.“

       У роману се историја и езотерија преплићу. Да ли је амбијент душевне болнице у Топоници код Ниша, у коју је био смештен несуђени српски краљ, представљао идеалан амбијент о династичком обрачуну, о магијском и окултном утицају на људе и историју?

       ВИДОЈЕВИЋ: Душевна болница у мом роману је метафора за Европу у којој бесни Други светски рат. У првом плану романа није династички обрачун, радња се дешава 1941. године, кад обрачуна више није било. Несрећни Ђорђе је у Топоници био заточен од 1926.године, и право је чудо да је сачувао здрав разум. То је моја поента, а принц се прихватио невероватног задатка, жели да открије „фантома“ који у болници убија болеснике. Езотерија је димензија која ће тек у наставку овог романа добити централно место у животу мог јунака, који постаје замајац збивања којих није ни свестан.

       Кад смо код езотерије и игре бројева, пада у очи да је принц Ђорђе абдицирао 27. марта 1909. године, истог датума 1941. године још једном ће српска историја XX века променити ток. Да ли је то случајност?

       ВИДОЈЕВИЋ: Јесте интересантан синхроницитет, али не бих могао да кажем да је то неко испланирао, мада је 27. март 1941. године пао на дан помрачења Сунца па је, у езотеријском смислу, пропаст оног што се започело тог дана била сигурна. Могу само да кажем да су два члана династије Карађорђевић на те датуме доживела своје горке тренутке, принц Ђорђе 1909. године, а регент принц Павле 1941. године. Били су изиграни од вештијих и мрачнијих играча.

       Ако погледамо у „Политикину“ архиву, видећемо да је Престолонаследник Ђорђе био ватрени противник анексије Босне и Херцеговине 1908. године и да је чак у току демонстрација спалио аустроугарску заставу. Да ли је уклоњен зато што је хтео рат са Аустроугарском?

       ВИДОЈЕВИЋ: Мислим да није желео рат са Аустроугарском, уосталом престолонаследник о томе не може да одлучује. Био је темпераментан, млад човек, националиста, и његов интервју је у Европи сигурно изазвао нелагодност. Како је могуће, питао је, да Европа то дозвољава и не реагује. Замерио је и Русији на млаком и неодлучном ставу. Невероватно како та ситуација подсећа на данашња збивања. На оно што се дешава Србима и Србији нико не рагује у Европи, сем декларативних изјава које су обично празнословље, а наше оклевање да се сами позабавимо решењем наших проблема је алиби који је Европи потребан да ово ради без гриже савести.

       Или су моћна тајна друштва имала своје интересе да се наследни ред династије Карађорђевић промени?

ВИДОЈЕВИЋ: Не знам на која тајна друштва мислите, има их много. Са ове дистанце, циљ је био постигнут, Аустроугарска је била моћна и велика држава тог доба, сумњам да им је престолонаследник Србије био озбиљан проблем који су морали да решавају „династичким превратом.“

       Зашто кажете да живимо у историјском холограму?

       ВИДОЈЕВИЋ: Зато што је ово цивилизација базирана на лажи и превари. То су главне ознаке светске политике у протеклом веку, и садашњем времену. Ово је цивилизација у којој се „стрвинари“ отимају о лешину „слободног човека,“ који незаустављиво, поново, постаје роб, а живи у илузији да је у поседу „слобода“ које само треба да инструментализује и свет ће постати идилично место у коме ће он бити срећан.

       Одакле толико интересовање читалаца за теорије завере?

       ВИДОЈЕВИЋ: Отуд што смо жртве „праксе завере“ и људи то инстинктивно исећају. Интересовање за ове теме проистиче из страха и то је први ниво човекове самоодбране од мрачног новог светског поретка.

       Колико су езотерија и политика повезани?

       ВИДОЈЕВИЋ: Нераскидиво су повезани. Езотерија је невидљиви флуид, покретач многих историјских дешавања, она је и „зачин“ садашње светске политике, питање је само колико заиста „магови“ знају шта раде.

       А езотерија и Карађорђевићи?

       ВИДОЈЕВИЋ: Наравно, шта је ту необично? Краљевска власт је божанског карактера, нема власти без духовне „дубине.“ Одређена знања се преносе тим линијама, она су углавном езотеријска, то је једна од полуга врховне власти у протеклих неколико хиљада година. Карађорђевићи нису изузетак.

       Да ли се враћањем посмртних остатака Карађорђевића коначно затвара један историјски круг?

       ВИДОЈЕВИЋ: Да, то је добро и за породицу Карађорђевић и за Србију. И они и ми на овај начин отплаћујемо нешто од „старих дугова.“ Драго ми је што се то, напокон, десило.

       Какве су езотеријске прогнозе за будућност Србије?

       ВИДОЈЕВИЋ: Мислите да ја то знам, кад ме ово питате? Можемо заједно да нагађамо... На кратке стазе су лоше, зато што су Србију у протеклих 70 година водили слаби људи, кукавице и каријеристи, без међународног угледа и „педигреа“ у одређеним областима. И сада су на власти само „шегрти“ који извршавају оно што им „мајстори“ пројектују. То је опасно за садашњост Србије, зато што се овом простору и народу не обезбеђује адекватна заштита, духовна и политичка.

       На власти су и даље „титовчићи,“ клонови вулгарног концепта државе и друштва и „неко“ их и даље свесно производи. Док се то не промени, пад Србије се неће зауставити. Тек кад се на местима утицаја појаве људи којима је Србија на првом месту а не њихов глодарски опортунизам, Србија ће духовно да се буди и прездравља. Тада ћемо моћи извесно да кажемо да будуће генерације имају будућност. За тај тренутак живим и радим јер мислим да није далеко.

       Гордана Јочић