ЕПИСКОП ИРИНЕЈ: Бенедикт XVI неће присуствовати прослави у Нишу

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ (БУЛОВИЋ) „ПЕЧАТУ“: НИКО НЕМА ПРАВО

ДА КОСОВО И МЕТОХИЈУ ТРАМПИ ЗА ГОЛА ОБЕЋАЊА О ЕУ-РАЈУ

Иринеј Буловић

• Слутим да у Србији може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косoва”. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, притом тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона
• Папа римски није позван нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не треба његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима - ваљда га довољно спомињу хрватски медији
• Не треба ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тога доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке Цркве - не одређујемо ми
• Немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад  почети „преговори” о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају

        ЕПИСКОП бачки Иринеј (Буловић) дао је интервју недељнику „Печат“ у којем је одговорио на двадесетак питања о најактуелнијим црквеним и националним темама.

       Факти преносе владикине одговоре на нека од постављених питања:

       Објављивање наводног „Меморандума СПЦ о Косову“ подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?

       Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум” Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено Председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава - Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ” текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима...

       Смисао свих тих неславних догађања - у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност - био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске Православне Цркве некако „поделе” са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став по питању јужне покрајине Србије, али то не значи да треба да употребљавају израз „Синод и ми” или, још неумесније, израз „ми и Синод”.

       Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став огромне већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад  почети „преговори” о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости

       Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, например, очито није била та могућа граница стрпљења.

       То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази”. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање” (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије - формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а - у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.

       Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?

       Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна - њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри - да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио” и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.

       Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност”, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва”. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, притом тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.

       Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској Цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?

       Мислим да реторика о „духовном устанку” и „духовном маршу” на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави”. То је „духовни марш” који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка” против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света...

       Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш...“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Има примера да  се српски свештеник гласно залаже например за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!

       Текст Quo vadis, Laurentie? био је реакција на незлобиву наивност једнога мога старијега сабрата коју не треба строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има, - а верујем да их Ви нисте измислили, - требало би да се макар постиде својих речи.

       Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?

       Милански едикт (313 - 2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари Православних Цркава, као и високе делегације других хришћанских Цркава.

       Папа римски није позван нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не треба његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима - ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не треба ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тога доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке Цркве - не одређујемо ми.

       Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја - 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса  готово да није могуће појмити  ту невероватну  целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник (свеједно којим редом) тумачио  и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити  једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?

       Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.