Очување Републике Српске је најважнији геополитички циљ Србије

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (10)

• Упркос томе што у једном делу српске јавности постоји прилична незаинтересованост за српско питање у БиХ, Србија мора у своје будуће геополитичке визије укључити и могућност припајања Републике Српске Србији
• Гледано и са формалне и са моралне стране, после начина на који је тзв. република Косово прогласила самосталност и подршке коју су косовски Албанци добили од западних земаља, Србија има пуно право да покрене питање уједињавања Српске са својом матицом. Ипак, око овог питања треба бити обазрив
• Због тога Србија не може да покрене ово питање пре него што оствари барем један од два предуслова. Први је обезбеђивање спољне подршке за тако нешто, а други је могућност договора са Хрватском о подели БиХ
• Позиција Србије и Српске је о овом питању осетљива, између осталог и зато што је због свог географског облика Република Српска геополитички врло рањива. За Републику Српску се може употребити исти опис који је употребљен у случају Хрватске: до те мере је рањива, да се може констатовати и да је неодржива
• Посебну опасност представљају хрватски геополитички интереси, који у свакој геополитичкој рачуници баратају са питањем БиХ. У геополитичком смислу, без делова Босне који би јој били припојени, Хрватска је до те мере рањива држава, да се може чак констатовати и да је неодржива
• Јачање утицаја и сваке врсте српског присуства у Брчком намеће се као приоритет. Србија мора инвестирати у Брчко и економски га потпуно везати за Србију. То је предуслов за прављење било каквих геополитичких планова који укључују и западни део Републике Српске

        ГЕОПОЛИТИЧКИ интерес Србије у БиХ представља очување Републике Српске. Штавише, питање очувања Републике Српске је најбитнији геополитички циљ Србије уопште.

       Преко Републике Српске, Србија је фактички успоставила зону сопствене геополитичке контроле над 49 одсто територије Босне и Херцеговине, а политичко-административни апарат који је српски ентитет изградио током скоро две деценије постојања добра је основа за организовање даље српске пенетрације западно од Дрине.

       Упркос томе што у једном делу српске јавности постоји прилична незаинтересованост за српско питање у БиХ, Србија мора у своје будуће геополитичке визије укључити и могућност припајања Републике Српске Србији. Гледано и са формалне и са моралне стране, после начина на који је тзв. република Косово прогласила самосталност и подршке коју су косовски Албанци добили од западних земаља, Србија има пуно право да покрене питање уједињавања Српске са својом матицом. Ипак, око овог питања треба бити обазрив.

       Муслимански и хрватски фактор у БиХ у том смислу, сами по себи, не представљају велике опасности. Они, међутим, могу бити искоришћени као средство од стране спољних фактора како би српски интереси били потиснути из БиХ, односно како би дошло до уништавања Републике Српске.

       Пре свега неоосманизам, а далеко од тог става нису ни континентализам и атлантизам, рачунају са могућношћу растурања српског ентитета у БиХ у наредном периоду, мада ће коначно постављање континентализма и атлантизма зависити од више фактора.

       Посебну опасност представљају хрватски геополитички интереси, који у свакој геополитичкој рачуници баратају са питањем БиХ. У геополитичком смислу, без делова Босне који би јој били припојени, Хрватска је до те мере рањива држава, да се може чак констатовати и да је неодржива.

       Предност Хрватске јесте то што као чланица НАТО-а и ЕУ улази у орбиту атлантизма и континентализма, па може рачунати са њиховом подршком.

       Свако покретање питања припајања Републике Српске Србији изазвало би низ контрареакција. Најпре, то би довело до хомогенизације између босанских муслимана и Хрвата; затим до оштрих реакција Хрватске и вероватног тражења подршке од западних савезника за интервенцију у БиХ, што би се свело на интервенцију против Републике Српске; и на крају, до великог спољног притиска на Србију, који би могао да произведе различите резултате.

       Због тога Србија не може да покрене ово питање пре него што оствари барем један од два предуслова. Први је обезбеђивање спољне подршке за тако нешто, а други је могућност договора са Хрватском о подели БиХ.

       Позиција Србије и Српске је о овом питању осетљива, између осталог и зато што је због свог географског облика Република Српска геополитички врло рањива. За Републику Српску се може употребити исти опис који је употребљен у случају Хрватске: до те мере је рањива, да се може констатовати и да је неодржива.

       Стратешки недостатак Републике Српске (као уосталом и БХФ) представљају њене границе. За ентитет са површином од 24.811 км2 РС има границу дугу невероватних 2.170 км (од тога 1.080 км отпада на међуентитетско разграничење). Коефицијент разуђености границе Републике Српске је међу највећима на свету и износи 3,6 (према овом параметру, РС би могла да се пореди само са Чилеом).

       Оваква граница је резултат вештачке поделе територије БиХ, као и мукотрпних преговора између чак пет страна, уз посредовање међународне заједнице (поред представника сва три конститутивна народа у БиХ, у преговоре су били укључене још и Србија и Хрватска).

       Због захтева који су се током преговора јављали и око којих су преговори вођени, међуентитетско разграничење у БиХ је обележено са неколико такозваних џепова – релативно малих територија од великог стратешког значаја, које су окружене дугачком границом и територијалним коридором спојене са матичним ентитетом. Неки од тих „џепова“ иду на штету, а неки на корист Републике Српске.

       Најпроблематичнији „џеп“ у БиХ је Дистрикт Брчко, док је по српске интересе гледано проблематично још и Горажде, које је припојено БХФ, иако се налази у потпуном окружењу РС (најпроблематичнији „џеп“ по БХФ је – Српско Сарајево – територија РС која се налази свега неколико километара од центра главног града БиХ).

       Могућност прекидања територијалног континуитета Републике Српске у региону Брчког (чиме би била прекинута комуникација главног града Српске са остатком ентитета) и Горажда (чиме би била прекинута комуникација ка источној Херцеговини) разлог су за велику забринутост и опрез у вођењу будуће политике.

       Због тога се пре свега мора размишљати о одржавању Републике Српске, а о њеном припајању само уколико то развој околности дозволи (на те околности утиче и развој односа на међународном плану, између великих сила, на шта Србија не може да утиче, већ то мора да прати и да им се прилагођава).

       Република Српска је практично подељена на источни и западни део. Источни део се ослања на границу са Србијом и Црном Гором и простире по дубини ка западу у унутрашњост Босне и Херцеговине. Западни део се простире уз Посавину и обухвата Босанску Крајину, чије је средиште Бањалука. Ова два дела су правноформално одвојена територијом такозваног Дистрикта Брчко.

       Територија Дистрикта се рачуна у укупну територију Републике Српске, али је административно ова творевина самосталан субјекат унутар БиХ, а политички је значајно везана за централне органе власти у Сарајеву.

       Питање статуса Брчког отворено је још током првих преговора о подели БиХ на два ентитета. Муслиманска страна, предвођена Алијом Изетбеговићем, инсистирала је на три коридора која морају бити обезбеђена муслиманском ентитету. Први се тицао излаза на јадранско приобаље (што је решено стварањем јединственог муслиманско-хрватског ентитета у чији састав је ушао Неум – узак коридор БиХ који избија на Јадранско море), други излаза на обалу Дрине (решено је тако што је један део Горажда повезан са БХФ) и трећи поседовања речне луке на Сави са којом ће БХФ бити повезана пругом. Овај трећи уступак је могао бити реализован само на подручју Брчког.

       Брчко је било у српским рукама и место је од стратешке важности. Преко њега су повезани источни и западни део Републике Српске. Један од посредника у једној од фази преговора о будућности БиХ, британски политичар Дејвид Овен (David Owen), имао је чак оригиналну идеју, па је предлагао да се изграде надвожњак којим би се пролазила пруга од БХФ до луке Брчко и подвожњак којим би прлазила друмска саобраћајница која би била део Републике Српске.

       Дистрикт Брчко је створен 2000. године на идеју америчког дипломате Роберта Фаранда (Robert Farand), као аутономна јединица која ће имати локалну скупштину, у којој ће се одлучивати квалификованом већином од 3/5. Република Српска је на ове одлуке гледала као на кршење Париско-дејтонског мировног споразума, али њене жалбе нису одложиле реализацију овог плана.

       Дистрикт Брчко представља „меки трбух“ Републике Српске, зону на којој српски ентитет може бити прекинут, а његова територија подељена. Прекидањем територијалног континуитета РС, њен западни део би остао у екстремно непријатељском окружењу, стешњен између босанских муслимана на југу и Хрватске на северу. Потенцијалним губитком Брчког, губи се могућност територијалног повезивања Београда и Бањалуке (главног града Србије и Републике Српске).

       Чак и да не постоји Дистрикт Брчко и сви административни и политички проблеми које његово постојање са собом доноси, у геополитичком смислу, овај део РС би био проблематичан. Територијална „дубина“ Републике Српске на овом делу је једнака ширини територије Дистрикта Брчко коју насељава српско становништво, а то је на најужем делу свега пет километара (на потезу дугом тридесетак километара ширина територије се углавном креће у распону 7–14 км).

       Са северне стране, граница Дистрикта Брчко је река Сава на линији разграничења са Хрватском. Уклештен између Хрватске и БХФ, овај уски појас је немогуће војно одбранити.

       Гледано са геостратешког аспекта, веза између источног и западног дела Републике Српске била би обезбеђена само преузимањем контроле над ширим регионом Тузле. Предлог Ричарда Холбрука Слободану Милошевићу о замени Бањалуке за Тузлу посматрано из овог угла делује сасвим смислено. Припајање Тузле српском ентитету у БиХ је теоретски могуће на два начина: путем политичких преговора или војном акцијом. Ова прва могућност ће само и остати у теоретским оквирима, зато што не постоји компензација на коју би босански муслимани пристали за одустајање од Тузле.

       Тузла је један од четири политичка, економска, научнообразовна и културна седишта у БиХ, поред Сарајева, Мостара и Бањалуке. С обзиром на то да су босански муслимани изгубили сваку могућност контроле Бањалуке која је главни град српског ентитета, а не контролишу ни половину Мостара (у Мостару је заправо муслимански утицај у великом повлачењу још од 1997. године), једини регионални центар у БиХ који је у муслиманским рукама јесте Тузла. Тузла је и важан индустријски центар и геополитички ослонац за повезивање БХФ са Панонском низијом и средњоевропским земљама.

       Друга опција је такође немогућа уколико за тако нешто не постоји шира сагласност у међународним оквирима, међу великим силама које су традиционално присутне на Балкану. У крајњој линији, српске војне снаге би могле да добију сагласност за тако нешто, под условом да Србија и Српска направе геополитичке уступке на другим странама.

       Највероватнија цена коју би српска страна морала да плати јесте препуштање Бањалуке хрватској контроли  (што би онда у тространој трговини морало значити и да се Мостар, заједно са целом долином Неретве, препушта искључиво муслиманској контроли).  Колико би то користило, а колико штетило укупним српским интересима, остало би да се процени, мада треба имати у виду да су овакве „геополитичке трговине“ увек тешке, комплексне и препуне разних ризика.

       Због тога се мора констатовати да је могућност припајања Тузле зони српске геополитичке контроле мала и тешко остварљива, због чега коридор који спаја источни и западни део Републике Српске остаје геостратешки рањив.

       Друга могућност каквог-таквог обезбеђивања стратешке дубине у региону Брчког било би померање међуентитетске границе ка југу, ка линији која би ишла од општине Лопаре, падинама Мајевице, ка Сребренику и Градачцу, и потом се спојила са територијом општине Добој на западу.

       Ово подручје обухвата око 860 км2 и насељава га око 80.000 становника, углавном босанских муслимана. Припајањем овог подручја Републици Српској, коридор који спаја два дела српског ентитета био би широк 40–65 км, што не би решило проблем стратешке рањивости Републике Српске, али би поправило њен геополитички положај.

       Наравно, свако размишљање о ојачавању брчанског коридора пре свега подразумева да само Брчко најпре буде чврсто у српским рукама и да се сви остали утицаји минимализују. Због тога се јачање утицаја и сваке врсте српског присуства у Брчком намеће као приоритет.

       Србија мора инвестирати у Брчко, економски га потпуно везати за Србију, а неопходно је и низом договора са локалним органима власти успоставити директну сарадњу између Републике Србије и Дистрикта Брчко на пољу културе, здравства, просвете и других питања. То је предуслов за прављење било каквих геополитичких планова који укључују и западни део Републике Српске.

       (следи наставак)