Запад овога пута лукаво није прво војно ударио на Београд
БРИСЕЛСКЕ УЦЕНЕ И ПРИТИСЦИ ОД СРБИЈЕ ТРАЖЕ „ОДРЖИВ И ВИДЉИВ НАПРЕДАК”, А СВЕ ПОСТАЈЕ - НЕИЗДРЖИВО
- На Западу мисле да је сада врло близу моменат нашег историјског свеопштег слома и пристанка и потписа на њихову неприродну смесу хатишерифа, фермана, була и берихта
- У праву су на Западу - никада нису били ближи томе, јер су овог пута мудро заобишли да прво војно уђу у Београд. Намерно су га оставили за последњу фазу битке коју воде против нас
- Свесни су да остављајући „слободним“ Београд, за разлику од прошлости, сада могу несметано да сами постављају одрживе и видљиве власти по њиховим узансама а да остатак Срба држе у илузији „слободе“ током које им лагано и сигурно разграђују државност, војску, цркву, писмо, језик, традицију и моралне вредности
- Но, близу и преблизу је граница кроткости, стрпљења и пристајања на окретање и другог образа безобзирним силеџијама ове нације
- Ченгеле и менгеле су затегле до крви. Бунт је сада тамо одакле увек и креће, у душама, болно невидљив и неодрживо снажан да би тамо и остао
Пише: Оливер Вуловић
ОДРЖИВ и видљив напредак су кључне речи, политичке заменице за апсолутно и непроменљиво извршење наређеног од ЕУ у њеном језику политичких уцена Србије.
Границе са Косметом сада - и са БиХ мало касније - морају бити од самих Срба законски и физички зацементиране и визуелно савршено јасне сваком ко их буде прелазио.
До тих остварења влада Србије од Запада добија малецни простор за активност, то јест у односу на задати циљ, ограничен простор за маштовиту политичку статичну делатност на овом парчету територије које још увек како-тако контролише. Дакле: за почетак процеса докрајчивања, без застава, грбова и пасоша на самим границама, а на крају процеса, све одједном.
У овом и сваком будућем моменту сво наше тражење преко тога је хула, јерес, отпор, знак за започињање активног непријатељаства према нама, јер се ово сада што доживљавамо по Западним аршинима не своди још ни под пасивно непријатељство. И ако је у последње време дипломатски језик бриселско-америчке врхушке због отпора Срба са севера Космета и Додикових „дрскости“ обогаћен до неких граница растегљивости, језик силе која по истим питањима према Србији прети да ће се применити - у свакој речи је једнака оној сировости језика силе који смо слушали 1914., 1941., 1991., 1999., 2004. и 2010.
После таквих искустава, није ни требало да нам буде посебна вест кад су из Хага и других европских престоница испраћени као слободни људи Орић, Халиловић, Ганић, Маркач, Готовина, Тачи, Харадинај. Осим вештачких ханџар-балист-граница којима секу наше национално ткиво, одржив и видљив за сва времена свима заинтересованима има да опстане и влада свешћу тзв судски закључак да се за сва дешавања на Балкану, од Косовског боја до огреботина на домалим прстима Кфорових војника, Срби имају сматрати апсолутним кривцима.
Наш садашњи доживљај тих закључака и нових државних граница се милошћу Запада може за тренутак са наше стране интерно посматрати као привремни акт попуштања тренутној сили јер, убеђени су, Западна сила је нешто непроменљиво, дато и вазда опстајуће.
На основу тога, Запад себи може пружити луксуз удељивања српској влади кратког политичког тајмаута и медијског испуцавања.
Зашто инсистирају на терминима одрживост и видљивост ?
Зато јер тако нешто тражи сталне подстицаје и акције са наше стране.
Као и у свакој вери, изјава о приступању не сме бити само пуки акт сведен на изјаву, већ ту веру мора чинити и наше смислено делање, у овом случају - видљиво и одрживо пристајање на све што се од нас тражи.
Трансцендентан је однос наше владе према ЕУ. Народ се распада од туге, беса и јада док гледа своје крвнике како радосно улећу у загрљај својих обожавалаца а иза те слике тече говор српских министара како се незаустављиво наставља наш пут ка ЕУ.
Правдољубље и Православље су и на државном нивоу сведени на мирно почивање поред ЕУ као мерилу свега постојећег. И народ и држава су сведени на почивање до уласка у ЕУ, нашег првог истинског националног васкрса који ће коначно бити признат у Бриселу.
До тада, београдска врхушка је дужна да контролише и омеђава народну уздржаност, неповерење и бес, те у том смислу ето и жандара код Јариња.
Реалност зла званог ЕУ, које као безлично агресивно упада у све наше лично, национално заједничко и које осим што против наше воље жели да нас усиса у своје Небиће и том приликом жели да нас и физички искасапи, позната је српском народу још одавна, кад се то зло још није тако звало.
Да нису Срби и ономад 1914. у Мачви, те у периоду 1941-1945. у глинској цркви, српска деца на Козари, цивили у Крагујевцу, Краљеву и Новом Саду и Срби са Космета такође „превидели“ да је тада пао неки Берлински зид као што су то „превидели“ деведесетих Срби из Хрватске, Босне, данашње уже Србије и на Космету па су због тога заслужено сви редом кажњени убијањем, паљењем и протеривањем? Неће бити.
Зло се сада само преименовало и по броју учинитеља проширило за разлику од зла 1914е и 1941е али је по својој суштини то оно исто зло због којег нас уместо шесдесет сада има шест милиона.
Одрживо – а некад више, некад мање видљиво - јесте насртање на Србију кроз историју.
Они никада нису напали Србе јер су нас као Србе, нашу културу, језик, веру хтели за себе. Они су нас нападали и данас нас нападају јер желе наше територије и њих саме, њихову културу, језик и веру на њима.
Није наш сукоб са Западом питање нашег мањег или већег спровођења демократских принципа и Западних „вредности“. То је сукоб око територија и ресурса. Сукоб отимача и браниилаца.
Нису ту у питању никакви видљиви и одрживи односи са „суседима“, него наше пристајање на западно видљиво и заувек одрживо укорењавање на нашим просторима, са нашим пристајањем и потписом на која чекају још од доба Цара Лазара.
Мисле да је сада врло близу моменат нашег историјског свеопштег слома те и пристанка и потписа на ту њихову неприродну смесу хатишерифа, фермана, була и берихта.
У праву су на Западу да никада нису били ближи томе, јер су овог пута мудро заобишли да прво војно уђу у Београд. Намерно су га оставили за последњу фазу битке коју воде против нас.
Свесни су да остављајући „слободним“ Београд, за разлику од прошлости, сада могу несметано да сами постављају одрживе и видљиве власти по њиховим узансама а да остатак Србља држе у илузији „слободе“ током које им лагано и сигурно разграђују државност, војску, цркву, писмо, језик, традицију и моралне вредности.
Но, близу и преблизу је она граница кроткости, стрпљења и пристајања на окретање и другог образа безобзирним силеџијама ове нације.
Ченгеле и менгеле су затегле до крви. Бунт је сада тамо одакле увек и креће, у душама, болно невидљив и неодрживо снажан да би тамо и остао.
Где год да изађе, пукне, букне, биће фаталан за непријатеља. Јер зло остаје зло, какво год име му давали и у какве год га форме завијали.
Осуђено је да буде побеђено. До победе!
