Нова државна заједница са Црном Гором, али на сасвим новим основама

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (9)

Луке Бургас и Бар

• Уколико убедљива већина црногорског становништва жели да живи заједно са Србијом, онда то треба прихватити. Међутим, уколико се због такве одлуке поново поларизује црногорска јавност, од тога треба одустати. Поларизација у Црној Гори отвара врата за јачање туђих интереса и зато је треба избегавати
• Србија због тога треба да се постави као највећи гарант црногорске државности и заштитник Црне Горе у регионалним оквирима. Оно што би Србија очекивала од Црне Горе јесте враћање српског народотворног процеса у његов природан ток и престанак активности које се тичу вештачког стварања црногорске нације
• Државна заједница не би била само економска интеграција, већ и политички савез две земље. Она би имала своје органе – савет, скупштину и генералног секретара
• Савет би био главни политички орган, на којем би се доносиле политичке одлуке: заједнички спољнополитички наступ, координација везана за заједнички систем одбране и усаглашавање унутрашњих политичких система и ресорних политика
• Чланови Савета би били председници две државе и две владе, председник скупштине државне заједнице и генерални секретар (укупно шест чланова), седницама би присуствовали министри одбране и спољних послова
• Активности органа државне заједнице биле би претежно финансиране од стране Србије, а њихово седиште би се налазило у Црној Гори. Седиште савета било би на Цетињу, скупштине у Никшићу, а генералног секретара у Подгорици
• Државна заједница Србија и Црна Гора била би интегрални део балканског геополитичког једра, које би се формирало између Атине, Скопља, Београда и Софије. На овај начин, и Србија и Црна Гора би значајно поправиле сопствене геополитичке позиције

         КРАЈЊИ политички циљ Србије треба да буде формирање нове државне заједнице Србије и Црне Горе. Само би у том случају, за разлику од претходне државне заједнице, све било постављено на новим основама.

         Црна Гора је имала свој самосталан државотворни процес, и то Црној Гори треба признати.

         Уколико убедљива већина црногорског становништва жели да живи заједно са Србијом, онда то треба прихватити. Међутим, уколико се због такве одлуке поново поларизује црногорска јавност, од тога треба одустати. Поларизација у Црној Гори отвара врата за јачање туђих интереса и зато је треба избегавати.

         Србија због тога треба да се постави као највећи гарант црногорске државности и заштитник Црне Горе у регионалним оквирима. Оно што би Србија очекивала од Црне Горе јесте враћање српског народотворног процеса у његов природан ток и престанак активности које се тичу вештачког стварања црногорске нације.

Подгоричка скупштина 1918. године - хоће ли друге бити?

         Основа функционисања државне заједнице био би царински савез између Србије и Црне Горе. Тиме би биле гарантоване четири слободе – несметаног кретања људи, робе, капитала и услуга без икаквих баријера на територији целе државне заједнице. Црногорски држављани на тај начин стичу право да се запошљавају и живе на територији Србије и остварују сва права без икаквих бирократских проблема и формалних баријера. Што се монетарне политике тиче, најбоља опција би била увођење заједничке валуте, али је то за Црну Гору неповољно. Диспаритет у величини две националне економије је огроман, што Црну Гору доводи у подређени положај.

         Због тога решење за монетарни систем треба тражити према моделу који је функционисао у царинској унији Белгије и Луксембурга. Свака држава би имала своју валуту, али би у Црној Гори (суштински!) био на снази двовалутни систем, па би се као платежно средство користила и домаћа црногорска, али и српска валута. Државна заједница не би била само економска интеграција, већ и политички савез две земље.

         Она би имала своје органе – савет, скупштину и генералног секретара. Савет би био главни политички орган, на којем би се доносиле политичке одлуке: заједнички спољнополитички наступ, координација везана за заједнички систем одбране и усаглашавање унутрашњих политичких система и ресорних политика. Чланови Савета би били председници две државе и две владе, председник скупштине државне заједнице и генерални секретар (укупно шест чланова), седницама би присуствовали министри одбране и спољних послова, а по потреби би били позивани и остали ресорни министри када су на дневном реду питања из одређених области.

         Савет би заседао најмање четири пута годишње, од чега би барем два заседања морала бити посвећена усаглашавању унутрашњих политика. Поред заједничког спољнополитичког наступа и политике одбране, кључна улога савета треба да буде давање импулса стварању јединственог, интегралног система у области енергетике, саобраћаја, школства, здравства, информисања, културе, науке.

         Савет би имао свој секретаријат и секретара као техничко лице задужено за организацију седница овог тела, као и три одбора који би представљали засебна тела и имали сопствени бирократски апарат. То би били: одбор за спољну политику, одбор за одбрану и безбедност, и одбор за економске послове (координација активности у економском сектору и јединствен наступ према трећим земљама). На челу одбора били би начелници које би постављао савет, а у њихов састав би улазио већи број чланова из обе државе.

         Скупштина би била главни саветодавни и надзорни орган. У свом раду, она би се бавила обликовањем законских предлога који би у виду смерница и упутстава били прослеђивани националним парламентима.

         Национални парламенти би и даље остали главни носиоци законодавне активности, али би скупштина државне заједнице била место одакле се координира усаглашавање законодавних система. Такође, скупштина би и надзирала начин на који национални парламенти врше усаглашавање законодавних система и у случајевима неповољног развоја ситуације обавештавала савет о томе.

Двор краља Николе

         Скупштина би бројала 50 посланика, имала би по 20 посланика које би бирале две народне скупштине из свог састава, а још 10 народних посланика би именовао савет, али обавезно из постојећег састава народних скупштина. Ово због тога што треба ојачати улогу савета, који има политичку снагу да реагује у случају неповољног развоја околности у једном од два национална парламента. Скупштина би имала председника и потпредседника, скупштинске одборе и секретаријат. Скупштина би затражила пријем у статус посматрача у свим парламентарним скупштинама међуанродних организација где је то формално могуће.

         Генерални секретар би био главни извршни орган и реализовао би све одлуке од заједничког интереса у име државне заједнице, око којих се сагласи савет. Главна надлежност генералног секретара било би праћење функционисања царинске уније. Поред тога, генерални секретар би представљао државну заједницу у међународним активностима, у организацијама у којима државна заједница буде пуноправан члан или посматрач.

         Активности органа државне заједнице биле би претежно финансиране од стране Србије, а њихово седиште би се налазило у Црној Гори. Седиште савета било би на Цетињу, скупштине у Никшићу, а генералног секретара у Подгорици.

         Преко органа државне заједнице (са описаним надлежностима) у сектору спољних послова Србија и Црна Гора би усаглашавале своје наступе у међународним организацијама, преговоре са суседним земљама, а Србија би дипломатски заступала Црну Гору у свим оним земљама у којима Црна Гора нема своја дипломатско-конзуларна представништва.

         У сектору одбране, Србија би била гарант безбедности Црне Горе и српска војска би, заједно са црногорским снагама, била задужена за одбрану Црне Горе од спољне агресије. Ово би подразумевало и неопходност распоређивања српских оружаних формација на територији Црне Горе у броју и са надлежностима како то буде договорено између две државе. Тиме би Црна Гора добила одбрану пред спољним непријатељем, а Србија би ојачала геополитичку позицију учвршћујући своје присуство у јадранском приобаљу.

         Државна заједница Србија и Црна Гора била би интегрални део балканског геополитичког једра, које би се формирало између Атине, Скопља, Београда и Софије. На овај начин, и Србија и Црна Гора би значајно поправиле сопствене геополитичке позиције.

         Црна Гора заправо и нема претераног избора осим геополитичке интеграције са  Србијом, уколико не жели да њен економски систем буде дугорочно ограничен у свом развоју, а земља изложена могућности спољне агресије. Међутим, за обе земље отворила би се још једна могућност, чијом реализацијом би обе земље значајно профитирале. Стварањем државне заједнице Србије и Црне Горе отвара се простор за српско-црногорску иницијативу о стратешком повезивању Јадранског и Црног мора преко територија ове две земље.

         Пут повезивања црноморског и јадранског приобаља преко територија Србије и Црне Горе могао би се протезати преко два правца. Први правац је од бугарске луке Бургас, преко територије југоисточне и југозападне Србије до Црне Горе. Ова саобраћајница би могла да има две трасе на свом „српско-бугарском“ делу – видинску и пиротску. Видинска траса би водила од Бургаса, преко Старе Загоре, Видина, Зајечара, Параћина, Јагодине, Крагујевца, Кокиног Брода, Подгорице до Бара (од Крагујевца до Кокиног Брода постоје чак четири потенцијалне трасе којима би могла даље да се настави, а  све су отприлике исте дужине.

         Најпогоднија би била правцем преко Краљева и Чачка до Пожеге, а затим од Пожеге ка Ивањици, па даље ка Кокином Броду. Овако би се стекли повољни услови за заустављање депопулације у ивањичкој и сјеничкој области, стратешки важној по геополитички положај Србије). Предност ове трасе јесте то што би обухватила економски девстирана подручја у Бугарској (Видин) и Србији (Зајечар), чиме би се могло утицати на њихов економски развој.

         Недостатак је што то нису традиционални правци саобраћајног повезивања и што је постојећа инфраструктура лоша, па су потребна знатно велика улагања. Ипак, највећи недостатак јесте дужина овог повезивања, с обзиром на то да би траса Бургас–Видин–Зајечар–Крагујевац–Подгорица–Бар била дуга око 1.200 километара.

         За разлику од ње, „пиротска траса“ би била краћа за око 150 километара, на овим потезу већ у доброј мери постоји развијена одлична инфраструктура, спајала би два главна града – Софију и Подгорицу, и други по значају град у Србији – Ниш. Поред тога, још један разлог због којег „пиротска траса“ представља пројекат од великог регионалног значаја јесте и могућност железничког повезивања Бургаса и Бара.

         Заправо, железничка инфраструктура на овом замишљеном коридору већ постоји, само је неопходно осавременити је и управљати овим коридором као целином. Пиротска траса би се протезала од Бургаса, преко Пловдива, Софије, Пирота, Ниша, Крушевца, Краљева, Чачка, и даље ка Кокином Борду (при томе, железнички коридор би даље наставио постојећом трасом пруге Београд–Бар).

         Коридор Бургас–Бар је стратешког карактера, он би био дугачак око 1.050 километара и могао би парирати замишљеном атлантистичком пројекту Бургас–Драч. Саобраћајница Бургас–Драч била би дуга 970–1.010 километара, што је чини незнатно краћом од коридора Бургас–Бар.

         Ипак, у коридор Бургас–Бар требало би инвестирати много мање, с обзиром на развијеност постојеће инфраструктуре, а овом трасом би се пружала и железничка веза (повезивање Бургаса и Драча железницом је толико велика инвестиција, да не постоји економска рачуница која би могла оправдати овако скуп пројекат). У одређеном развоју околности, овом трасом би могло да се планира и провлачење цевовода уместо пројекта АМБО, а сасвим сигурно би могло да се планира и повезивање Црне Горе на стратешки гасовод „Јужни ток“. То би много значило по енергетску безбедност Црне Горе, али истовремено, у одређеном развоју околности, „црногорски крак“ „Јужног тока“ би могао да се настави и ка Барију у Италији, што поправља укупан геополитички положај Србије и Црне Горе.

МАПА бр. 10: Упоредни приказ трасâ коридора Бургас–Скопље–Драч и коридора Бургас–Ниш–Бар

         Други правац могућег повезивања јадранског и црноморског приобаља води од Констанце до Бара. Преко њега би биле повезане Румунија, Србија и Црна Гора. Иако овај коридор треба означити као алтернативни, јер предност се мора дати спајању са Бугарском и изградњи саобраћајнице Бургас–Бар, треба подвући да се ова два коридора међусобно не искључују. Гледано са аспекта Србије, они се чак и међусобно допуњују. Међутим, гледано са аспекта Румуније то није тако, па би било питање колико би Румунија имала интереса да учествује у овом пројекту-

         Као најзначајнији, природни савезник јединственој српско-црногорској геополитичкој целини намеће се евроазијство, које би вероватно било спремно и да учествује пројекту Бургас–Бар. Ипак, не треба одбацивати ни атлантизам, пре свега због јачања присуства континентализма на Балкану. Атлантизму смета јачање континентализма, али без обзира на све, он се неће директно сукобити са континентализмом због питања контроле Црне Горе. У циљу потискивања континентализма, атлантизам би зато могао да пактира са „локалним играчима“. Пошто Црна Гора нема капацитете да се самостално одупре континенталистичком притиску који би долазио из правца Хрватске, логично се намеће решење да би атлантизам у том циљу пактирао са Србијом.

         Ипак, цело савезништво атлантизма са Србијом завршило би се на овоме и, ако би то по српске геополитичке интересе било добро и прихватљиво, Србија не би могла да рачуна на атлантистичку подршку и за друге циљеве које има.

         Србија и Црна Гора су упућене једна на другу и њихови геополитички интереси се скоро у потпуности подударају. Једино отворено питање које се поставља између ове две државе јесте у какав институционални оквир сместити будуће српско-црногорске односе, како би они напредовали и дугорочно се развијали и како у будућности више не би долазило до њиховог драматичног погоршања, које може угрозити геополитичке интересе обе земље.