Црна Гора има немерљив геополитички значај за Србију

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (7)

• Црна Гора, без обзира на то што има излазак на море у зони од великог геополитичког интереса атлантизма, нема прворазредни значај за ову геополитичку концепцију. Она ће за атлантизам добити прворазредни значај тек ако дође до стварања стратешког партнерства између континентализма и неоосманизма
• Црногорско питање је за Ватикан цивилизацијског карактера, оно се тиче успостављања нове цивилизацијске границе на Балкану у реализацији стратегије „Spinta verso l’Oriente“
• Ово је само наставак два века дугих покушаја Римске курије да се најпре потисне православно становништво из приобаља, што је успешно изведено у подручју Истре и Далмације, а да се затим преостали Срби католици претопе у Хрвате
• Атлантизам је најзаслужнији за обнову црногорске државности, па је и црногорска политичка структура, која је везала своју политичку судбину за овај пројекат, наставила да слепо прати САД увек и свуда
• Најсрамнија и најглупља одлука црногорских власти јесте признавање једнострано проглашене независнсти тзв. републике Косово 2009. године, али је то логична последица безпоговорног везивања за САД

         ПИТАЊЕ Црне Горе у разматрању геополитичког положаја Србије може се делимично посматрати и као „унутрашње питање“.

         За осамостаљивањем Црне Горе уследила је 2008. године, опет уз огромну подршку и сваку врсту помоћи западних земаља, одлука косовских Албанаца о једностраном проглашењу независности тзв. републике Косово. Очигледно је да се радило о координираном процесу потискивања Србије из јужних области које је контролисала.

         Интерес за овакав приступ очигледан је код три геополитичке концепције – атлантизма, континентализма и неоосманизма. Атлантизам је традиционално заинтересован за контролу приобаља и у том контексту САД и Великој Британији много више одговара да у тој зони имају у сваком погледу слабију Црну Гору, него војно и економски јачу заједничку државу Србије и Црне Горе. Гледано са аспекта начелних интереса атлантизма, може се закључити да је осамостаљивање Црне Горе циљ ове геополитичке концепције.

         Међутим, црногорска обала представља геополитичку контактну зону атлантизма, неоосманизма, континентализма и сталних геополитичких интереса католицизма. Најважнији геополитички циљ за атлантизам у овом делу Медитерана јесте контрола Отранта, па је због тога и албански део обале најинтересантнији. Други циљ је спречити излазак континентализма на топло море, што се најпре може десити у Истри или северној Далмацији, па је због тога хрватски део јадранске обале такође интересантнији од црногорске ривијере.

         Црна Гора, без обзира на то што има излазак на море у зони од великог геополитичког интереса атлантизма, нема прворазредни значај за ову геополитичку концепцију. Због тога је атлантизам вероватно и спреман да у претварању геополитичких циљева у спољнополитичке доктрине и стратегије попусти у погледу Црне Горе или је третира као објекат дипломатске трговине.

Бококоторски залив

         Црна Гора ће за атлантизам добити прворазредни значај тек ако дође до стварања стратешког партнерства између континентализма и неоосманизма, или уколико континентализам довољно ојача да у своју орбиту контроле увуче и Хрватску и Албанију (за шта постоје историјски примери који показују да је овакав сценарио могућ).

         Континентализам, посебно његова „аустријска струја“ показује интерес за успостављањем утицаја у Црној Гори у дугом историјском континуитету. То је такође повезано са покушајима избијања на топло море, али и са смањивањем утицаја Србије. На крају, за неоосманизам је од кључног значаја северни део Црне Горе. То је простор који у великом броју насељава муслиманско становништво и који представља географски мост између територије северне Метохије и источне Босне.

         За неоосманизам, северни део Црне Горе је важна карика у формирању „зелене трансверзале“. Све три концепције имају и интерес да погурају Црну Гору ка балканској хоризонталној геополитичкој осовини.

         За атлантизам то би значило додатно осигуравање западног бока стратешке интеграције Бугарска–Македонија–Албанија. С обзиром на традиционално добре односе између Албаније и Немачке, ово је за САД посебно битно. Црна Гора би тако била „уметнута“ између два потенцијална стабилна упоришта немачког континентализма, Албаније и Хрватске, чиме би било спречено ширење немачког утицаја ка стратешки важним Отрантским вратима.

         За немачки континентализам, Црна Гора представља управо супротно: мост од Хрватске ка Албанији. У том погледу, континентализам посебно користи јачање хрватског утицаја у Црној Гори као средства за сопствене циљеве. Утицај континентализма значајно јача и преко процеса европских интеграција и повећавања политичке и економске зависности Црне Горе у односу на централне институције ЕУ у Бриселу. За неоосманизам, хоризонтална вертикала је средство за даље повезивање, од Албаније и Косова и Метохије, ка Босни и Херцеговини.

         Црногорско питање је за Ватикан цивилизацијског карактера, оно се тиче успостављања нове цивилизацијске границе на Балкану у реализацији стратегије „Spinta verso l’Oriente“. У одређеном смислу, ово је само наставак два века дугих покушаја Римске курије да се најпре потисне православно становништво из приобаља, што је успешно изведено у подручју Истре и Далмације, а да се затим преостали Срби католици претопе у Хрвате.

         Непосредно после осамостаљивања Црне Горе, у геополитичку битку за јадранску обалу укључила се и Русија на врло оригиналан начин. У Русији је организована цела пропагандна кампања како би Руси почели да купују некретнине и земљиште у Црној Гори. С обзиром на то да Русија није ометала осамостаљивање Црне Горе, Мило Ђукановић је (несумњиви „државни политички лидер“ још од половине деведесетих) руско ширење по јадранској обали прихватио.

Мило Ђукановић

         Већ до 2010. године Руси су својим инвестицијама и физичким присуством потпуно „географски преплавили“ око 1/3 јадранског приобаља, што представља одличну основу за одржавање постојећег и јачање будућег утицаја. Посебно је видљиво руско присуство у ширем региону Боке Которске. Наравно, руски капитал се на сличан начин ширио и на другим местима на Медитерану где је био радо прихваћен – на француској и италијанској обали, на пример.

         Међутим, у случају Црне Горе „руска концентрација“ има и своју (гео)политичку димензију. Слично је и у Бугарској, где је посебно од 2010. године дошло до ширења руског капитала и куповине некретнина у области Варне и Несебара. Присуство Руса, макар и на овај начин, у Црној Гори и Бугарској има једно значење, а у Италији и Француској сасвим друго (треба напоменути да је руски капитал значајно присутан и у Грчкој, али се због дужине грчке обале тешко може говорити о његовој „концентрацији“ на одређене делове, па је због тога и (гео)политички утицај мањи).

         За Србију, Црна Гора има немерљив геополитички значај. Међутим, од осамостаљења 2006. године билатерални односи између Србије и Црне Горе су лоши. Са једне стране, описани пројекат и процес осамостаљивања Црне Горе, углавном координисан из атлантистичких и континенталистичких центара моћи, ослањао се на јачање црногорског национализма.

         Карактер ЦПЦ нема никакве везе са карактером црногорске цркве из период 1855–1921, која је била чврсто ослоњена на руско православље и представљала један од стубова српског народотворног процеса у Црној Гори. Непризната ЦПЦ, која формално постоји од средине деведесетих, зато представља политичку, а не верску организацију. Без обзира на то што ће стални притисак на СПЦ сигурно оставити последице на српско становништво у Црној Гори, ови поступци црногорских власти у доброј мери имају и контраефекат и често утичу као фактор хомогенизације српског националног корпуса.

         Атлантизам је најзаслужнији за обнову црногорске државности, па је и црногорска политичка структура, која је везала своју политичку судбину за овај пројекат, наставила да слепо прати САД увек и свуда. Најсрамнија и најглупља одлука црногорских власти јесте признавање једнострано проглашене независнсти тзв. републике Косово 2009. године, али је то логична последица безпоговорног везивања за САД.

         Tешко је рећи шта је Црна Гора добила стратешким удаљавањем од Србије. Црногорска економија је остала на истом нивоу на којем је и била.

         (следи наставак)