О КиМ треба преговарати са Американцима и саопштити им – или Србија или „Косово”

ИЗЛАГАЊЕ ВЛАДИСЛАВА ЈОВАНОВИЋА НА САБОРУ „КОСМЕТ У СРБИЈИ”

• Да је било политичке памети и већег осећаја за одговорност пред историјом, директни разговори са Владом САД о Косову требало је да се обаве много раније, а најкасније 2006. године кад су почеле агресивне припреме за насилно стварање још једне албанске државе
• Сада је то много мање изгледно. Ипак, није прекасно да се у директним разговорима, у интересу јачања билатералних односа и сарадње, предочи америчкој страни да њена континуирана проалбанска политика није спојива са развијањем блиских односа са Србијом те да ће, уколико она не коригује и уравнотежи своју политику, Србија бити принуђена да се окрене алтернативној политици
• Једино би такво пријатељско упозорење и стављање САД пред избор - Косово или Србија - могло да доведе до њеног коректнијег понашања према Србији и уважавања њених виталних државних и националних интереса у вези са Косовом
• Све друго - настављање старе политике попуштања и угађања погледима САД или веровање да ће појачана конструктивност Србије у текућем дијалогу бити позитивно оцењена и награђена нечим што би личило на поделу Косова - представља уљуљкујуће самозаваравање и води слабљењу наше тапије на Косово, што је главни циљ САД и ЕУ у текућем дијалогу Србије и Косова

         ВЕЋ 13 година Косово и Метохија је у туђем физичком поседу. Али тај посед није легалан и зато је трајно неодржив.

         До физичког отимања Космета дошло се на основу два противправна акта: прво, ваздушном агресијом НАТО са САД на челу из 1999. године, и друго, политичком агресијом водећих чланова тог војног савеза када су пре пет година произвели другу албанску државу на интегралном делу Србије и непрекидно лобирају за њено признање код других држава.

         Међутим, право не лежи у топузу који се према Србији примењује већ двадесет година, него у тапији коју Србија има на Космет.

         Та тапија је оличена у Лондонском уговору из 1913; у Версајском споразуму из 1919;  у Повељи ОУН из 1945; у Завршном акту КЕБС-а из 1975; у одлукама Бадинтерове Арбитражне комисије Европске заједнице из 1992; у четири резолуције Савета безбедности УН у вези са Косметом, закључно са резолуцијом 1244 из 1999, у којима се потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије преко Савезне Републике Југославије и у поновном пријему СРЈ у ОУН базираном на одлуци Бадинтерове Артибражне комисије о коначности АВНОЈ-ских граница свих бивших република СФРЈ.

         Она представља чврст и непремостив бедем свим покушајима да се незаконито произвођење јужне покрајине Србије у квазидржаву прогласи новом стварношћу и Србија уценама и притисцима намами и натера да је прихвати.

         Притисци и уцене су најјачи доказ да су водеће западне државе, бабице једностраног и противправног проглашавања независности Косова, дубоко свесне да им све то што су учиниле и чине против Србије и њених интереса много не вреди ако за то не добију сагласност Србије.

Српска тапија је и у Версајском мировном споразуму

         Зато су ешалонирано и систематски ангажоване да тај циљ што пре остваре. На руку им иде то што је капитулантска политика претходне владе направила брешу у бедему нашег непризнавања независности Косова. Она је то учинила тиме што је ушла у процес прихватања нове реалности путем непринципијелних уступака у кукавичјем јајету – дијалогу о наводно техничким питањима, уместо да је посумњала у добронамерност уверавања западних саговорника да за успостављање добросуседских односа, тј. нормализације односа са Косовом није неопходно њихово признање.

         Србија, жртва територијалног комадања и проглашавања квазидржаве на отетом делу њене територије, пристала је да помаже отимачима да консолидују своје злодело и да за њега добију нова међународна признања.

         Прихватајући то негативно наслеђе, нова власт се труди да из њега Србија изађе са што мање штете. То је, ипак, кретање по ивици ножа.

         Сваки корак у правцу нормализовања односа са сепаратистичким Косовом представља истовремено и корак удаљавања од наше тапије на Космет и лабављења уставне преамбуле о Космету као саставног и неотуђивог дела Србије.

         Сценарио у којем и нова власт учествује је сценарио Вашингтона и Брисела.

         Србија већ више од годину дана повлачи потезе у варијанти која води само њиховом, а не нашем добитку.

         Прижељкивани нови корак на путу од хиљаду миља до Европске уније није компензација за етапно напуштање наше тапије на Космет, већ пре капитулација у етапама.

         Тврдња наше званичне власти да је Европска унија статусно неутрална у дијалогу Србије са приштинским властима у сукобу је са чињеницом да су 22 чланице ЕУ одмах признале независност Косова, а пет које то нису учиниле, подржале су слање Еулекс-а, чији је једини циљ да допринесе имплементацији Ахтисаријевог плана.

         Висока представница ЕУ је заступник америчке проалбанске политике и дискретни адвокат албанске стране у дијалогу. На то недвосмислено указују тврди званични ставови САД и ЕУ да је независност Косова завршена ствар и да су његове границе, укључујући и оне не северу, трајне и непроменљиве.

         До садашњег бескомпромисног става водећих држава НАТО и ЕУ не би дошло да је власт после 5. октобра 2000. године, одлучно и јасно подвукла да Србија жели да се интегрише у ЕУ само под истим условима под којима су интегрисане све друге њене чланице, дакле, са својом целокупном државном територијом, са којом је по други пут примљена у ОУН.

Робер Бадинтер

         Пошто то није учињено, ЕУ и САД су биле охрабрене да убрзају коначно одвајање Космета од Србије и да трасирају њихов одвојени пут ка чланству у ЕУ.

         Званични став претходне владе да ЕУ за Србију нема алтернативу, ослободио је западне силе сваког колебања у остваривању свог антисрпског циља.

         Србија је таквим дилетантским ставом навукла себи омчу око врата, тј. ставила се на тацну и просто позвала САД и ЕУ да је, без ризика, уцењују и притискају у вези са Косметом.

         Оне засад не траже да Србија призна независност Косова, али подсећају и наглашавају да ниједна држава не може да уђе у ЕУ без признатих граница. После признавања независности Косова и ултимативног става да су његове границе коначне, само Србија на Западном Балкану нема признате све границе од стране САД и највећег броја чланица ЕУ.

         Оне неће бити признате све док сама Србија не пристане на своје скраћивање, тј. док не призна независност Косова.

         Са којих то онда позиција и са којим то разумним очекивањима Србија наставља свој пут ка чланству у ЕУ?

         Да ли од садашње конструктивности у настављеном дијалогу, који обликују и усмеравају САД и ЕУ, очекује да ће их то омекшати и приволети на макар и делимично излажење у сусрет интересима Србије?

         Али њихова политика одмазде према Србији траје већ 20 година и ниједном нису уважили неки наш легитимни интерес. Зашто би то учиниле сада кад смо толико предусретљиви према њиховим сугестијама и очекивањима?

         У званичном политичком речнику очување територијалне целовитости Србије све више се замењује потребом очувања наших државних и националних интереса на Космету. Од већег иде се ка мањем. Другим речима, Србија пристаје да одрађује оно што је, иначе основни задатак Ахтисаријевог плана, за чију примену су земље Квинте преузеле сву одговорност.

         Користећи се опседнутошћу Србије Европском унијом, Запад жури са затварањем проблема Косова. Нормализацијом односа Србије са Косовом, тј. нашим посредним уважавањем његове независности, Косово би престало да буде пример успешног сепаратизма.

         Кад држава уређује односе са отцепљеним делом своје територије, онда то више није сепаратизам, већ нормализовани однос.

         Сепаратистички покрети у Каталонији, Баскији, Шкотској, Сардинији, Корзици, Северној Ирској, Северној Италији, Белгији, БиХ, итд. изгубили би пример за углед и не би више могли да се на њега позивају. Запад би могао да одахне и да убрза интегрисање тзв. Западног Балкана у Евроатлантске организације. Маргинализовао би утицај Русије и Кине у региону. Добио би одрешене руке за своју глобалну политику према Средњем истоку, Каспијском басену и Средњој Азији.

         Интерес Србије је да своју тапију на Космет, једину али незаобилазну карту коју има у рукама, не испушта и ничим не доводи у питање. Натерујући Европску унију на изјашњавање у којим државним границама жели да види Србију у својим редовима, ми бисмо САД и ЕУ лишили могућности вршења даљих уцењивања и понижавајућих притисака. Садашњи дијалог о техничким питањима био би заиста само то и не би у себи крио замку да нам се прода рог за свећу, тј. да се њиме поткопа наша тапија на Косово.

         Србија не треба да се заглибљује у садашњи дијалог са Косовом без чврстих изгледа да ће се он окончати компромисним споразумом о коначном статусу Космета. Без такве гаранције, Србија би у наставку дијалога била у неповољном положају, јер би имала против себе компактну другу страну (Приштину, САД и ЕУ), што би се по њу лоше завршило.

         Уколико друга страна није спремна за поменути уступак, за Србију је боље да проблем Косова буде замрзнут него да у наставку дијалога она буде једини губитник. Решавање проблема Косова било би одложено за неко будуће време кад Запад буде Србију више ценио, а дотле би наша тапија вршила своју сврху.

         Крај толиких других замрзнутих проблема (Блиски исток, Кореја, Северна Ирска, Кипар, курдско питање, Тајван, Гибралтар, Западна Сахара итд.) зашто би косовски проблем био изузетак?

         Наша тапија на Косово, под условом да је не окрњујемо даљим попуштањима западним силама и њиховим албанским штићеницима, једина је препрека да се противправно стање Косова перспективно претвори у правно, тј. одрживо и трајно.

         Реално говорећи, наш прави саговорник у вези са Косметом нису ни Албанци ни Европска унија, већ САД које су створиле садашње стање на Космету и вуку све конце у текућем дијалогу.

         Да је било политичке памети и већег осећаја за одговорност пред историјом, директни разговори са Владом САД о Косову требало је да се обаве много раније, а најкасније 2006. године кад су почеле агресивне припреме за насилно стварање још једне албанске државе. Сада је то много мање изгледно. Ипак, није прекасно да се у директним разговорима, у интересу јачања билатералних односа и сарадње, предочи америчкој страни да њена континуирана проалбанска политика није спојива са развијањем блиских односа са Србијом те да ће, уколико она не коригује и уравнотежи своју политику, Србија бити принуђена да се окрене алтернативној политици.

         Једино би такво пријатељско упозорење и стављање САД пред избор - Косово или Србија - могло да доведе до њеног коректнијег понашања према Србији и уважавања њених виталних државних и националних интереса у вези са Косовом.

         Све друго, настављање старе политике попуштања и угађања погледима САД или веровање да ће појачана конструктивност Србије у текућем дијалогу бити позитивно оцењена и награђена нечим што би личило на поделу Косова, представља уљуљкујуће самозаваравање и води слабљењу наше тапије на Косово, што је главни циљ САД и ЕУ у текућем дијалогу Србије и Косова.