Шта ће северу Косова аутономија ако је та територија део Србије?

П Р В И  П О Г Л Е Д

НОВА ВЛАСТ НАУМИЛА ДА ПРОБЛЕМ КиМ НЕ ОСТАВЉА СИНОВИМА...

• Све док српски гласачи нису ДС-овце скинули с власти, жртва хтела је код убице, Србија у ЕУ - по сваку цену и без алтернативе
• Садашња власт, после сто и кусур дана, најавила је промене, али, оним што је урадила досад, не делује тако да би се могло реалније очекивати да ће Србија успети да задржи свој Космет
• Обећања нове власти, ма колико лепо нека звуче, за сада су - једино дело. Гомилају се разне речи: празне, обично, одлете и не враћају се, праве остају и обавезују, а колико су вредне – показаће само дела!

Пише: Раде Брајовић

         ДОДАТНО и злокобно подстакнута накарадном ослобађујућом пресудом Хашког трибунала двоијици монструозних злочинаца, хрватским генералима Готовини и Маркачу, криза Косова и Метохије, али и региона Балкана, Европе и света, све уочљивије се приближава озваничењу наказне формуле која подразумева албанску отимачину српске  територије, изведену и заштићену насилничком политиком САД и ЕУ и њихове НАТО групације.

         Рецепт за Космет, такође насилнички, лакши је и изводљивији, јер, поједностављено представљен, значи да жртва хоће код убице, Србија у ЕУ, по сваку цену и без алтернативе, што је била и званична политика, до пре неки месец, до маја, кад су српски гласачи ДС-овце скинули с власти.

         Садашња власт, после сто и кусур дана, најавила је промене, али, оним што је урадила досад, не делује тако да би се могло реалније очекивати да ће Србија успети да задржи свој Космет. Неким потезима, пре свих Дачићевим почетним дијалогом са Тачијем, по много чему изненадним, изазвано је изузетно интерсовање за Космет, посебно западних партнера, оних који, поглавито практично и одлучују о будућности јужне српске покрајине.

         Иако су САД и ЕУ нову српску власт прихватили релативно брзо и прилично изненадно - као да су били унапред припремљени – ниједним гестом нису подржали српске најаве повратка Космета у матичне границе. Посете Београду из САД и ЕУ су се умножавале и смењивале, малтене без застоја, али баш нико - од првог, комесара за проширење ЕУ Штефана Филеа, до јучерашњег госта, Бјорна фон Сидова, известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе за Косово, укључујући шефице америчке и европске дипломатије, Хилари Клинтон, односно Кетрин Ештон – нико није оставио ни минималну сумњу да Косово неће остати независно и, чак заједно са Србијом, ући у Европску унију. Њихов рефрен је јасан – „незанисно Косово је завршена ствар”.

         Изложена снажној принуди, српска власт, иако перманентно понавља да „никада неће признати независност Косова”, као да се, помало скривено прилагођава -  непромењивој реалности!

         Упорно, истина, покушава да оствари што се остварити може на Космету, али и да ничим не угрози недодирљиви политички приоритет - приближавање ЕУ. Као да се испод тих притисака препознаје у српској власти сагласност. Није експлицитна, нити ће се обзнанити ускоро, али се већ сада  наслућује у бројним активностима.         

Небојша Стефановић и Бјорн фон Сидов

         Густина политичких и оних других догађаја, којима је обавијена косметска криза, створила је и наставља да ствара такве околности које су, по много чему јединствене, прво језички, а онда и смисаоно. У последње време, откад је одговорност за „решење питања Косова” припала новој тријумвиратској власти, готово свакодневно се употребљавају трајна и несвршена времена и онакве стилске и друге фигуре којима би да се, макар делимично и на први поглед, забашури примарно и јасно значење догађаја и намера...

         Гомилају се и речи и језички појмови, смишљени да, линијом симетричне прогресије, створе утисак убедљиве дугорочности. Теку тако речи: ускоро, брзо и врло брзо, тек што није, у најскорије време, ових дана и недеља, месеци, година, за  овог мандата, током ове генерације...

         Оваквим и сличним временским одредницама најављују се сусрети, разговори, консултације, сугестије, идеје, жеље, намере, предлози, договори, одговори, ставови, позиције, компромиси, решења... Она се, најчешће прижељкују, а никако да стигну, јер дијалог се ипак наставља, а споразум очекује...                 

                Све, све, али – нема још платформе, у којој је национална и државна стратегија, после које следе разговори свих парламентарних партија, расправа у Скупштини Србије, а пре ње у Одбору за Косово и Метохију, помињу се и јавне личности, експерти и стручњаци, ако буде потребно и  грађани, можда на референдуму... Гомилају се, тако, разне речи: празне, обично, одлете и не враћају се, праве остају и обавезују, а колико су вредне – показаће само дела!

         Пред садашњим српским руководством управо су такви, реални изазови, какви су, уосталом, били и пред претходним, неуспешним владајућим гарнитурама. Разлика је, бесумње, и огромна и суштинска. Јер, сама актуелна власт, недвосмислено је одредила циљ – обавезала се да реши косметску кризу. Не онако неодређено, начелно и уопштено, и не у предизборној кампањи, кад се обећава и оно што сигурно неће покушати да остваре, већ после избора, јасно и одлучно, и председник Николић и премијер Дачић, и њихови сарадници, храбро и одговорно су – по мишљењу многих - поставили себи тај изузетан задатак.

         Реч је дата - чекају  се дела.

         Обећали су да ће да ураде оно што други нису, и то у овом мандату, па да неће тако тешки проблем да нерешен остављају следећим генерацијама.

         Обећања нове власти, ма колико лепо нека звуче, за сада су - једино дело.

         Отворене су, истина, бројне теме, неке из пакета споразума постигнутих у преговорима претходне српске владе (Стефановић) са приштинском (Тахири), које је признала и садашња власт, а неке дугорочније, о северу Космета, које би могле да буду прелогомена за најважнији и најтежи део – разговора о статусу, који би се водили на највишем политичком нивоу.

         Запело је, међутим, на самом почетку – у реализацији споразума о контроли административних прелаза.

         Како ће да функционишу прелази кад их Срби сматрају само административним, а Албанци граничним, кад није договорено како ће се делити новац од царине, па како ће свим тим управљати Еулекс, а суочени су српски и албански представници који потпуно различито тумаче своје надлежности, а све компликује опште неповерење, јер европска служба је до сдада у свему нагињала интересима албанске стране...

         У овај и сличне детаље, о којима ће се наставити технички разговори у Бриселу, на нижем нивоу, али са не мањим проблемима, следе наиме, и теже теме – о компликованим телекомуникацијама и енергетици, јер све што се предлаже природно се тумачи као потврда или негација независности.

         Посебан позивни број, власништва комуникационих и електрокапацирета и све остало мора да буде прецизирано, а то је изузетно тешко, пошто се увек накнадно договори мењају, а албанске интересе штите њихови западни заштитници...

         Свако попуштање, на пример српске албанској страни, аутоматски се тумачи као  још један практични  прилог потпуној независности Косова.

         Најизразитије је то изражено у идејама да Север Космета добије специјалну или посебну аутономију, коју неки тумаче познатим пројектом „Ахтисари плус”, који је Србија одбацила. У сваком случају – могућа аутономија Севера била би немогућа, ако би се схватило да је та територија део независног Косова, без обзира на степен аутономије.

         Или – шта ће Северу аутономија ако је та територија део Србије...

         Решење, једно, друго, неко треће или ма које из неког непознатог „пакета”, зависиће превасходно од степена обостране споремности на компромисе. Ако таква спремност изостане, неће помоћи ни сагласност под притиском – само би се, опет, поновила пракса Хашког суда, с једином разликом што се не би звала правна, већ – политичка наказа!

         Србија  неће, ваљда, на такво насиље пристати!