Зашто руска песникиња прижељкује милион Срба по сваком хектару „оваквих времена”?

ИЗЛАГАЊЕ ЂУРЕ БИЛБИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНОМ СКУПУ У БЕОГРАДУ „ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ - БАЛКАНСКИ ВЕКТОР” (1)

Одржан 27. јуна 2012, у организацији Фонда за подршку јавне дипломатије и Фонда историјске перспективе

• Српски хектари су први претворени у лабораторијске хектаре софистицираног освајања, покоравања меком силом и држања под окупацијом преко формално домаћих политичких партија и домаће политичке класе
• Српска ствар тако стоји да Срби преко „избора” и лукавих „демократских” процедура доводе на власт у Београду оне преко којих метри и милиметри туђих времена и интереса владају квадратним километрима српских времена, интереса и историје
• Бугарски премијер је после Церске и Колубарске битке изговорио пророчанство-прижељкивање: можда ће Србија бити велика, али у њој Срба неће бити. А после непуног века – Србија је и мала, безмало она из нахијских времена, а и без онаквих Срба од каквих је Бугарин зазирао
• Јасно је ко би у Вашингтону, Бриселу, Лондону и Берлину зазирао од српских милиона Јуне Мориц. Посебна српска невоља и несрећа је у томе што ти милиони нису потребни ни власти у Београду.
• Оних Срба о којима пева Јуна Мориц – који се не боје ни националних ни туђих времена, који могу бити градивни материјал истински спрске историје и доминанта унутар „балканског вектора” – можда је остало укупно МИЛИОН
• Све остало је или духовно и национално пометено и деморалисано становнишво српског порекла или одушевљени грађани света и Европске уније који у већини своје српско порекло и православну традицију сматрају неком врстом хендикепа или чак генетске грешке
• У целом постпетооктобарском периоду је НАСЛОН на Русију (о којем је говорио Никола Пашић) био унапред искључен, а НАСЛОН на Аустро-Угарску замењен је споља меком колонијалном потчињеношћу Европској унији и САД. Зато се за демократију, европеизацију и модернизацију проглашава све што Србију чини зависном територијом притиснутом хектарима ЕУ-НАТО времена
• Наслон на бриселско-берлинску Аустро-Угарску данашњег времена већ је Србију лишио сваког гравитационог поља и осудио је на владе реакције и МАЊИНЕ које су, са сваком годином све више, у сукобу са сопственим народом. А јесен или пролеће, који су пред нама, могу донети и прелазак ка „мерама строгим и ванредним”

         РУСКА поетеса Јуна Мориц још пре неколико година је знала „кључ” за најновију и најкутнију верзију „српског питања”. Написала је :

         Жаль что сербов маловато.

         На гектар таких времен

         нужен сербов миллион.

         (Штета што је Срба премало.

         На хектар оваквих времена

         потребан је по милион Срба.)

Јуна Мориц

         Ова три стиха истовремено, у доброј мери, дешифрују и „балкански вектор”, о којем разговарамо, јер је и данас хектар српских и западнобалканских времена – али не вољом и кривицом Срба - много већи него хектар пиринејских, апенинских или скандинавских;  јер су сваки хектар и сваки метар српских времена у тој мери амерички и натовски, британски и немачки, ватикански и турски – и под таквим гополитичким и економским притиском Вашингтона, Брисела, Лондона и Берлина, а у последње време и Анкаре - да су српска времена окупациона, а српски хектари тек номинално државно српски.

         Србија територијално – и то са Косовом и Метохијом – има нешто више од 8 милиона и 800 хиљада хектара, а то значи да сваки хектар „чува” (приближно)  један једини Србин.

         Што би рекла Јуна Мориц: баш „маловато”! А поготово за безбројне, видљиве и невидљиве хектаре туђих времена и туђих интереса на хектарима српске територије и хектарима српских времена и текуће српске историје.

         Српска ствар тако стоји да Срби преко „избора” и лукавих „демократских” процедура доводе на власт у Београду оне преко којих метри и милиметри туђих времена и интереса владају квадратним километрима српских времена, интереса и историје.

         Бугарски премијер је после Церске и Колубарске битке изговорио пророчанство-прижељкивање: можда ће Србија бити велика, али у њој Срба неће бити. А после непуног века – Србија је и мала, безмало она из нахијских времена, а и без онаквих Срба од каквих је Бугарин зазирао.

         Јасно је ко би у Вашингтону, Бриселу, Лондону и Берлину зазирао од српских милиона Јуне Мориц. Посебна српска невоља и несрећа је у томе што ти милиони нису потребни ни власти у Београду.

         У сваком случају, протекла деценија је потврдила да се лажне демократе у Београду боје и српских милиона у расејању. А милиони Јуне Мориц не би пристали да их у име лажне, опијумске приче о демократији спусте и ниже од оне Његошеве „стоке једне грдне”.

         Војном операцијом НАТО пакта – којом су истовремено избомбардовани и међународно право и Уједињене нације – Србија је лишена и преостале половине добитака у балканским ратовима. При том у једном боку већ има еврорегионални нож „Статута Војводине”, а у другом – нож политичког ислама муфтије Зукорлића. 

         Да све буде горе, оних Срба о којима пева Јуна Мориц – који се не боје ни националних ни туђих времена, који могу бити градивни материјал истински спрске историје и доминанта унутар „балканског вектора” – можда је остало укупно МИЛИОН. Све остало је или духовно и национално пометено и деморалисано становнишво српског порекла или одушевљени грађани света и Европске уније који у већини своје српско порекло и православну традицију сматрају неком врстом хендикепа или чак генетске грешке.

         Српски хектари су први претворени у лабораторијске хектаре софистицираног освајања, покоравања меком силом и држања под окупацијом преко формално домаћих политичких партија и домаће политичке класе. Јуна Мориц је ново оружје са којим су се Срби први суочили назвала:

         Нечеловеческая защита

         Нечеловеческих прав.

         (Нељудска заштита

         Нељудских права.)

         А зашто су ти „лабораторијски хектари” били неизбежни – вероватно не хотећи – открио је у овој сали свима знани Вили Вимер који је 02. 05. 2000. тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру из Братиславе -  са конференције коју су заједнички организовали Стејт департмент и Спољнополитички институт Републиканске партије – упутио писмо којим га је обавестио да су организатори конференције изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка и да је рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата.

         Да Шредер не би случајно био жртва западне и немачке пропаганде да је цео и српски, и балкански, и планетарни проблем у Слободану Милошевићу, Вимер му је предочио: „Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.”

         А све што је било формулисано у Братислави, реализовано је још пре рушења Берлинског зида.

         Само да укажем: пет година пре Братиславе и Вимеровог драгоценог извештаја, у Москви је одржан симпозијум под називом: Русија, централна и источна Европа. У паузи тог скупа, један од двојице мађарских учесника – на солидном руском је мени и Славенку Терзићу, који је полемисао са његовим колегом због различитих боја за Србију, Војводину и Косово на НАТО-мапи коју је учесницима приказао, саопштио: да ми Срби не треба да се превише бунимо јер смо ратни губитници. Кад је чуо да су Срби, за разлику од његове земље, били на правој страни и међу победницима у оба светска рата, Мађар је псеудоочинским тоном узвратио: „То је тачно, али се увек рачуна последњи рат, а ви Срби сте поражени у трећем светском рату који неки зову и хладним”.

         Ето тако Мађар који је, нимало узгред, био директор будимпештанског инситута за стратешке студије! Ако се укрсте Вимеров рапорт Шредеру и речи стратешког Мађара, није тешко закључити: да бисмо били губитници у том светском рату и да нас је предводио Махатма Ганди и да нисмо ни покушали да направимо Републику Српску.

Сведок из Братиславе: Вили Вимер

         Због свог постојања! Самом својом историјом!

         Као један од кључних твораца Југославије, велики Никола Пашић је један од највећих криваца што су Срби све тековине своје новије историје окренули против себе и својих интереса, што се држава коју су створили 1918. претворила у замку управо за Србе који, у доброј мери и зато, сада не знају ни шта ће са собом ни како да преживе сопствену историју и туђе „хектаре”. Што су Американци и НАТО  уопште дошли у прилику са исправљају Ајзенхауерову грешку, што на сваком српском хектару има превише и својих и, нарочито, туђих времена и интереса. У мери која цело српско постојање претвара у аномалију, са лоше скриваном амбицијом „организатора из Братиславе” да Србију трајно маргинализују унутар и „балканског вектора” и сваке „европске архитектуре”.

         Пашићу ипак, поред свега осталог, дугујемо ово готово пророчанско упозорење: „У политици српској може да се сматра као утврђено правило: наслон у унутрашњој политици на парламентарну владу, на владу која ужива поверење већине народа, води неминовно у спољној политици наслону на словенску правослану Русију. А наслон у спољној политици на Аустро-Угарску води неминовно реакцији, влади мањине, сукобу са народом, к мерама строгим и ванредним“.

         Све стратешко је већ реализовано: у целом постпетооктобарском периоду НАСЛОН на Русију је био унапред искључен, а НАСЛОН на Аустро-Угарску замењен је споља меком колонијалном потчињеношћу Европској унији и САД. Зато се за демократију, европеизацију и модернизацију проглашава све што Србију чини зависном територијом притиснутом хектарима ЕУ-НАТО времена.

         Наслон на бриселско-берлинску Аустро-Угарску данашњег времена већ је Србију лишио сваког гравитационог поља и осудио је на владе реакције и МАЊИНЕ које су, са сваком годином све више, у сукобу са сопственим народом. А јесен или пролеће, који су пред нама, могу донети и прелазак ка „мерама строгим и ванредним”. У ситуацији кад ни медијско и политичко спиновање – а то је једина „производња” која се у Србији развила протеклих година – не могу више да прикрију истину да су се и модернизација и европеизација претвориле у баналну пљачку преко власти и бестидну и нељудску глуму заштите лажних и осакаћених права. Друга је ствар, што ће руке које то покушају изгубити и оно мало власти што тада буду држале.

 

(скуп је одржан пре формирања владе Ивице Дачића, 27. јуна 2012, у организацији руског Фонда за подршку јавне дипломатије и Фонда историјске перспективе)

 

(следи наставак)