Што платформа дуже чека - то горе
СРБИЈА СЕ ПОВОДОМ КиМ МОРА ДРЖАТИ СТАРОИНДИЈСКЕ МУДРОСТИ - УРАДИ КАКО МИСЛИШ, МИСЛИ ДА БИ УРАДИО
- Свако одуговлачење усвајања платформе, окупљања српске политичке већине око заједничког програма - ма колико ће такав позив власти некима деловати недозвољиво патетично и патриотски наштимовано и нарогушено – једино може да помогне противнику и његовим познатим помагачима
- Била би то још једна изгубљена прилика – да се бар покуша
Пише: Раде Брајовић
ОД губитка Косова и Метохије, 1999. године, није се, чини се, као у овом садашњем политичком тренутку, догодила могућност да се, у трагању за, наравно, мировним решењем косметске кризе, истовремено може и мислити и деловати, и да обе активности међузависно произлазе једна из друге.
Древна, староиндијска, пословична мудрост - уради како мислиш, мисли да би урадио - у овом случају, на жалост и многим другим, примењивана је „у раскораку”, па су, на пример, Срби подизали барикаде и кад су изгубиле сврху, а ћутали кад је, пред расправу у Генералној скупштини УН о једностраној независности Косова, Тадићева власт резолуцију своје Скупштине намах и по диктату ЕУ заменила оном Ештоновом, чиме су албански сепаратисти добили знатно убзрање...
Сада сви или већина мисле да је добро што се Дачић срео и разговарао са Тачијм, а размишљају да се криза Космета компромисно и трајно реши деобом, разграничењем и, на пример, одвајањем, односно спајањем косметског Севера с матицом. Да ли се оваква или нека слична варијанта сместила у платформу о Космету, можда је само више него мање поуздана претпоставка, а таквих и других тема бесумње има још и све ће се знати тек кад се објави тај безгранично очекивани документ стратешког, по некима чак судбоносног значаја за Србију.
Управо због таквог значаја, свако одуговлачење његовог објављивања и дебате о њему било би контрапродуктивно – што се дуже чека, платформи је горе...
Не само зато што се, макар и принудним одуговлачењем објављивања платформе јавност увелико замара, већ и што готово сви важни догађаји не користе стрпљењу оних који прижељкују решавање косметске кризе. Пре свих, најважнији такав догађај је дијалог Тачи–Дачић, уз посредовање Ештонове, који би, уз важне техничке договоре, требало да води дијалогу на високом политичком нивоу, и то, наравно – о статусу или коначном решењу јужне српске покрајине.
Проблеми избијају на видело у опозиционим и тзв. аналитичким српским круговима – да би се, наравно, умањиле вредности почетка косметске политике нове власти. А, из Приштине стижу уверавања да статус није и неће бити тема разговора и да је независност готова ствар...
Нека су овакве и сличне искључивости само тактичког смисла – да се обезбеде боље почетне преговарачке позиције - српској влади се намеће озбиљна додатна потреба убрзавања платформе – уз решење приоритеног косметског проблема и због приближавања евоинтеграција Србије, у чему је први потез одређивање датума преговора, за који се најављује и изглед да се већ у децембру то условно одлучи. Важно је, наравно, Николоићу, Дачићу и Вучићу и да избегну понављање уверљивих оцена које је добијала претходна, Тадићева влада – да све што се сада „технички” договара, у ствари практично само приближава тренутак српског признавања независности Косова, а кад стигне на ред и улазак Србије у ЕУ, тада ће и тај потез бити сам по себи неизбежан...
Преокупација, не само премијера, већ свих у влади да се што пре преговара о статусу Космета, постаје очигледна свакодневица. Ево, на пример, како о самом будућем решењу гласно размишља Сузана Грубјешић, задужена у Дачићевој влади управо за евроинтеграције:
- Иако нам је речено да подела Косова не долази обзир, легитимно је покренуто питање статуса Севера, положаја Срба јужно од Ибра, заштите наших цркава и манастира, питања имовине прогнаних и, најзад, питање повратка избеглих и расељених – каже Сузана Грубјешић, јасно информишући јавност да на та и друга питања „нудимо предлоге одговора у платформи”, нудећи и оцену да је највећа вредност тог документа што Србија добија „проактивну државну политику”, па ће престати пракса да „стално одговарамо „на туђе предлоге, услове или ултиматуме”...
Све је, чини се, јасно, а најјасније да следе - тешки, али неизбежни дани. Прво ће се, можда идеће недеље, кад Николић заврши добродошле међународне обавезе, посете Грчкој и Мађарској, почети разговоре са лидерима свих, опозиционих парламентарних партија, па у Скупштини, а свуда, тамо и другде у Србији, консензус је више него тешко постићи. Јасно је то и из досадашњих опозиционих реаговања, неки чак Дачићу, иако су му до пре неки дан пљескали, сада оспоравају право да уопште разговара са Тачијем, наводно за то - нема овлашћења!
Од оваквих, бесмислених и дилетантстских провидних искључивости, много су тежи отпори оних правих противника – Тачија и сепаратистичке дружине из Приштине, чија је и даље права снага у подршци ЕУ и САД са истим новоизабраним председником, Обамом.
А, албански партнери и преговарају и истовремено – оговрају. Измишљају чак и обичне податке, о свему, па и о бриселском дијалогу. Сусрет Дачића и Тачија, на радној вечери код Ештонове, завршен је уобичајеним фразама, да би се, по повратку у Београд и - Приштину, као и раније, сазанале различите и оцене и информације. О најтежој теми – контроли административних прелаза – о којој је договорен припремни или пробни период, у Београду је објављено да су договорена два пилот пункта, Кончуљ и Мердаре, а приштински пропагандисти су број прелаза повећали чак на десет!
Није, наравно, објављена намера покушаја подвале, прећутали су је и наши фалш-аналитичари. Десет, а не два прелаза требало би да створи слику да је и цео Север, као и цела јужна српска покрајина – сва у албанским рукама, да се зато и преговара, да је њихова будућност већ почела...
Свако одуговлачење усвајања платформе, што значи исто што и покушај окупљања око заједничког програма, макар српске политичке већине - ма колико ће такав позив власти некима деловати недозвољиво патетично и патриотски наштимовано и нарогушено – једино убедљиво може да помогне противнику и њиховим познатим помагачима!
Била би то још једна изгубљена прилика – да се бар покуша.
Изазов – отклањање велике неправде – поново је пред свима!
Да се не оклева и одуговлачи, да у Србији, барем једном, не буде горе – од горег!