Трамп американизује Америку, Брисел албанизује Косово и Метохију, а Србија и даље држи ЕУ за икону

Србија и свет           

БИЋЕ НАМ СА ТРАМПОВОМ АМЕРИКОМ ВЕРОВАТНО БОЉЕ НЕГО СА ОВАКВОМ ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ

Федерика Могерини и Хашим Тачи

• Србији ће са Доналдом Трампом у Белој кући бити боље, много боље. Јер, не може бити горе него што је било и што би било да је дошла Хилари, коаутор бомбардовања Србије.
• Јесте приоритет наше политике улазак у ЕУ, то ће и остати - ако опстане та заједница - али је и тачно да је баш ЕУ најтежа препека за праведно решавање косметске кризе                                                                 
• Тврдња црногорског премијера, Душка Марковића, да су односи Црне Горе и Србије најбољи у последњих двадесет година, апсолутно је нетачна, смишљена да сакрије срамотно подгоричко признавање независности Косова, што Вућић није смео да прећути

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ПОЧЕТКУ овог текста, доста необично, наметнула се следећа, проста, „рачунска” реченица - 5 у 1.

        1. Новог америчког председника, Доналда Трампа, и даље оспоравају, нападају, чак и ружно вређају домаћи и страни, па и неки наши политички дилетанти и конфузни аналитичари, они који су навијали за изразито антисрпски оријентисану Хилари Клинтон, коауторку бомбардовања Србије, 1999.

        2. Европску унију, озбиљно нагнуту - не само изласком Велике Британије - подупиру политичким штаповима и држачима, покушавајући да је ојачају убризгавањем снаге и технике разнородног насиља, посебно примењеног у свим фазама косметске кризе - против Србије, а у корист албанских терориста.

        3. Западњаци, још увек с Америком на челу, у свему заштићују шиптарске отимаче Косова и Метохије, који све учесталије, свакодневно, милитантно и политички, насрћу на косметске Србе, грчевито покушавајући да потпуно удаље јужну српску покрајину од матице - као да је већ „све готово“.

        4. Црна Гора и Србија нису више „једна фамилија”, у Србију из Хрватске гледају оживелим усташким очима, Изетбеговић исламистичким набојима хоће да руши троделну БиХ, а и на југу, у Македонији неки подли амерички конгресмени најављују деобу између Бугарске и - Косова!!!

        5. Бриселски разговори као да се не воде - Приштина накнадно одбије да оствари и најзваничнији договор, као онај о ЗСО, о коме, одједном, сада хоће да разговарају са „северним” косметским Србима, а не више са „београдским”, и то, изгледа, ни о чему, сем о - границама!!! Што да не, кад и о оваквим шпекулантским подметањима Србији, преговарачки посредник, Европска унија, ладно ћути - као да се и о томе тајно договорила са шиптарским „преговарачима”…

        Ових пет токова истовремених догађаја - а има их још, посебно оних везивних - сливају се у једно корито, које није посуто цвећем, а чиме ће бити засуто, зависиће од људске склоности да се определе и - за дубок и чист ток заједничког добросуседског живота - што је ретко на Балкану - или за оно што је овде уобичајено - плитки мутљаг у коме се не види ни прст пред оком!

        Судећи по (до) садашњем међусобном понашању већине балканских народа и њихових западњачких заштитника, балканска југо-река, она „од Вардара па до Триглава“, трајно је поринула.

        Ево, како се реалистичка балканска слика чита у, најтежој од свих, косметској кризи, мада није много лакше и буђење неуснулог, неофашистичког, хрватског усташтва, а осећају се сличне и сродне групације и у другим деловима бивше Југославије…

        На Космету се све види - и светски и домаћи узроци кризе, садашњи балкански и европски, али и дубоки и широки, разнолики међународни токови, који се, са свих страна уливају у Ибар и Ситницу… Иако је јасно и историјски детерминисано да праве будућности Косова и Метохије, трајно и вечно, нема изван Србије, присутне су и разнолике и деградантне опције о самосталности шиптарске државне творевине, која би се, највероватније одмах улила у „велику Албанију“…

        Потврђујући да је косметска, у свему типична међународна криза, и сада се види да се на Космету и око њега одсликавају и важни светски догађаји - од Трампа, преко колебања у ЕУ и обновљених сукоба у источној Украјини, до обнове балканских претњи и рушења зидова на нашем Ибру.

        И, кад га главни актери догађаја, нису директно, именом поменули, Космет је био незаобилазан, чак и у изборној победи Доналда Трампа, новог председника Америке.

        Потврде ових, да кажемо, тврдњи, налазе се у већ нашироко помињаним главним ставовима на којима Трамп долеће на политичко небо света. Рекао је да САД неће више рушити режиме других земаља, као што је, на пример, било од Ирака до Либије, а примера има свугде, малте не на свим континентима. Ништа неће бити као што је било - следећа је, радо очекивана оцена која значи да све тече, све се мења, а зашто не и у Србији, њеном југу, у покрајини…

        Поменуће Трамп, међу првима, Европску унију, истина критички, али је нагласио да ће сарађивати с њеним члановима појединачно. Тако је већ и почео - примајући премијерку, из ЕУ одлазеће Велике Британије, мадам Меј, у прву радну посету, што сугерише спољнополитичке приоритете новог америчког председника. Ту је, наравно, и Русија, телефонски разговор с Путином, и очекивање да ће њихова сарадња користити елиминацији велике светске муке - исламског тероризма. Вероватно ће се, после почетног заплета, успоставити и разумевање с Кином што би, такође, поред Русије, одговарало Србији.

Тереза Меј у Вашингтону

        Целина Трампове политике не може се тако брзо дефинисати, јер је нови председник најавио велике послове. Вероватно ће комплетирање његове политике тећи паралелно - уз американизацију Америке тећи ће и американизација њених односа са светом. Једно без другог неће моћи, била би то грешка која је сада на делу - амерички индустријалци, зналци и богаташи, више раде за свет и у свету, него за Америку. Неопходно је да се унутрашњи и спољни послови наглашеније међусобно чак и условљавају, да се допуњавају и заједнички изражавају...

        Из свега се, као претпоставка, може извући нешто и налик на логичну поруку шта следи у односима САД и Србије - шта ће бити после промене на америчком врху?

        Може се сигурно одговорити: биће боље, много боље. Јер, не може бити горе него што је било и што би било да је дошла Хилари, коаутор бомбардовања Србије.

        Можда ће, и вероватно хоће, бити боље него што су српски односи са ЕУ.

        Јесте приоритет наше политике улазак у ЕУ, то ће и остати - ако опстане та заједница - али је и тачно да је баш ЕУ најтежа препека за праведно решавање косметске кризе.

        Посредовање ЕУ у бриселском дијалогу Београда и Приштине толико је навијачко за Шиптаре да је несхватљиво што Србија не откаже ту “услугу” која, између осталог, води појачавању притисака на Србију да - призна независност Косова!

        Притисци се огледају у свему, а најновији је подршка Шиптарима - ћутањем или фразирањем - у рушењу зида на ибарском мосту и захтевима да у разговорима не учествују Срби из Београда, већ са севера Космета, али и да се формира шиптарска војска!

        И, једно, и друго, и треће, и свеколико, све што заједнички раде Тачи и Могерини смишљено је да доведе до српског признавања шиптарског Косова, наравно не сада, већ кад буде Србија улазила у ЕУ…

         Нема готово дана а да неки удар не стигне из Приштине - од оног ишараног воза до зидова које Срби граде, па руше, па опет граде, а све уз протесте тамошњих Срба - док им се не јави да престану!

        Посебан удар је ЗСО, о којој је документ потписан пре четири године, а сада Тачи и његови послушници - наравно у договору са ЕУ - хоће да га примене као свој уставни документ, који се односи на националну - српску - мањину на албанском независном Косову! Коначно, као и свака држава, и ова шиптарска хоће да има своју војску…

        Да је само Косово - лакше би се политички дисало. Гушења изазивају сви суседи, а посебно су несавладиви они из Црне Горе.

        Био је, пре неки дан, нови премијер Црне Горе, Ђукановићев наследник - Душан Марковић. Усудио се да јавно каже да су односи Црне Горе и Србије сада најбољи у последње две деценије!

        Хтео је, наравно, да сакрије бруку и срамоту претходне црногорске власти која је признала независност шиптарског Косова на српској историјској територији, која лепим делом припадала и Црној Гори, а и сада, на бројне начине, припада Црногорцима (међу којима је и овај аутор). Да би срамота била срамотнија, политичка Подгорица се сложила да у Унеско уђе Тачијева творевина - наравно због српских манастира…

        Србија живи и ради како су јој други одредили и на нивоу са којег јој не дају да се помери навише, тамо где јој је по свему место. Гурају је надоле и други суседи - Хрвати оживелим усташтвом, Изетбеговићеви исламисти новим претњама, тужбама за српски геноцид над босанским муслиманима, Македонци копирају Подгоричане у признавању шиптарске отмице српског Космета…

        Најзначајније нас брани сопствено искуство - кад је Србима најтеже, успеси су највећи!