Због чега је у Нишу за две недеље било пет самоубистава, зашто то за власт није проблем?

КОЛИКО ЈЕ КРИВА ВЛАСТ КОЈА ТВРДИ ДА У СРБИЈИ СВЕ НАПРЕДУЈЕ И ЦВЕТА?

Протест у Нишу

• МИЛКА КРСТИЋ: Тачно је оно - што јужније, то тужније. И статистички подаци говоре да је највише депресивног становништва испод Шумадије. Најгоре је што се не види светло на крају тунела и што све иде на горе, а не на боље. Власт нам поручује да све боље живимо, да се отварају фабрике, али народ то не види и не осећа бољитак, јер је проценат новозапослених миноран. И, управо то и јесте проблем. Јер, ако вам неко каже да све напредује, а ви знате да је вама све горе, онда је овако депресивном становништву природно да каже: мени није боље јер ја не ваљам, ја сам лењ, ја сам лош, очајан и неспособан. Ту је окидач!
• ТУГОМИР ПОПОВИЋ: Нема ни једне сфере у нашем друштву која је без патологије, јер нам је уништен темељ друштва, појединци немају осећај да на некога могу да се ослоне, па појединачна мука , неподношљива тешкоћа постојања, постаје још тежа. Душе људи морамо поново населити људима. Наступило је опште отуђење. Уосталом, видели сте слику која показује од кога деца узимају аутограм (слика дневног листа „Блиц“) - од Кристијана Голубовића!
• ВЛАДАН РАДИВОЈЕВИЋ: Број самоубистава је углавном константа, сем у време ратова када је мањи. Ризичне скупине су по правилу зависници, коцкари и депресивни. У Србији се број и зависника и коцкара повећава упркос кризи, јер је то тренд који нам се пласира преко медија, а који долази споља (из иностранства). Медији промовишу лажну слику о хедонистичком начину живљења. Људима се сервира виртуелна стварност
• ДРАГАН ПОПАДИЋ: О апатији се не говори као о појави која је негативна и изгледа као да је циљ власти да се друштво анестезира. То је и био начин да се спроведу радикалне реформе које је „друштво морало да истрпи“, па је боље да се људи много не буне и да се њихово време испуни „фармама“ и сличним глупостима, како би у међувремену прогутали „горку пилулу“. И грађани и опозиција су свесни те стратегије. Опозиција уопште није гласна и понаша се као да власт и треба да обави овај „тежак задатак“. Постоји неки консензус око тога

        ПОРЕД свих успеха Вучићеве власти, до јавности је некако стигла вест да је у Нишу за две недеље било чак пет самоубистава!

        Александар Вучић , наравно, није због тога расписао ванредне изборе. Није нишка самоубиства ни поменуо. А ни било ко из врха власти и врха његове странке.

        Због чега је баш Ниш имао толико самоубистава за тако мало дана?

        Да ли је проблем у Нишу или је то аутодеструктивна мука целе Србије, само што јужно од Шумадије све лакше пуца?

        Шта је „окидач”, шта покреће руку очајника у данашњој - најнапреднијој могућој Србији?

        Повећава ли муку и депресију оних који се нађу на животној низбрдици и власт која тврди да у земљи све иде набоље, па им тако сугерише да цео проблем само у њима?

Ствари погоршава и претерани оптимизам власти јер људи знају да ништа није боље

Милка КРСТИЋ, психолог, члан Тима за кризне интервенције (Ниш)

 

        ВЕОМА сам забринута због броја самоубистава у Нишу, само ме чуди да се са југом то није и раније десило. Било је тумачења да су самоубиства чешћа у равници јер је депресивна, као и да се у метрополама, у просеку, увек више људи одлучи да дигне руку на себе, међутим, у општем безнађу које је свеприсутно у земљи, на југу је ипак најприсутније.

        Посебно алармира то што се самоубице не могу генерализовати ни по критеријумима пола, старости или степену образовања. Самоубистава је било и током прошлих година (сећамо се и случаја малог Алексе), али очај постаје све већи са повећањем беде, разочарањем, порастом сиромаштва и ужасима у породици која једва преживљава.

        У Београду је ипак лагодније. Треба бити овде, па видети да није за џабе оно „што јужније, то тужније“. И статистички подаци говоре да је највише депресивног становништва испод Шумадије.

        Најгоре је што се не види светло на крају тунела и што све иде на горе, а не на боље. Иако нам власт поручује преко медија да све боље живимо, да се отварају фабрике, народ то не види и не осећа бољитак, јер је проценат новозапослених миноран. И управо то и јесте проблем у тој поруци да се боље живи. Јер, ако вам неко каже да све напредује, а ви знате је вама све горе, онда је овако депресивном становништву природно да каже: мени није боље јер ја не ваљам, ја сам лењ, ја сам лош, очајан и неспособан. Ту је окидач.

        А сад се још диже и горња лествица, сад нам не обећавају бољи живот 2016, него 2020! Ко ће то да дочека? За старију популацију то значи крај, „енде“, нема више. За млађе то значи да за њих има наде, само не у овој земљи и тако им се каже да иду одавде.

        Иако су политички и социјални протести до сада почињали са југа, сада ће морати да потегне неко други, можда Војводина, јер смо се ми скроз истрошили и упали у апатију (а код оних људи који су јачи, могуће је да се активирају одбрамбени механизми, па да не дижу руку на себе, него да проблем решавају на његовом извору).  

Људима се морају вратити љубав и - изгубљена нада у наду

Др Тугомир ПОПОВИЋ, неуропсихијатар и психотерапеут из Ниша

 

        НАШЕ друштво је у целини у стању дубоке психолошке, економске и социјалне кризе. У психијатрији је правило да се у време празника (Нове године, Божића...) наступа период билансирања и суочавања са реалношћу - која се људима не допада.

        Са једне стране виде радост, а са друге је њихова туга, и то сусретање - уз неки окидач- доводи до тога да људи дигну руку на себе.

        Нема ни једне сфере у нашем друштву која је без патологије, јер нам је уништен темељ друштва, појединци немају осећај да на некога могу да се ослоне, па појединачна мука , неподношљива тешкоћа постојања, постаје још тежа.

        За то нема краткорочног решења, јер мора да се успостави нови систем вредности.

        Сада се као основ комуникације преко медија пласира насиље и агресија, а тај основ мора да буде љубав. Људима се мора вратити изгубљена нада у наду.

        Душе људи морамо поново населити људима. Наступило је опште отуђење: родитељи се отуђују од сопствене деце, за њих немају времена јер морају да иду за послом и обезбеде голу егзистенцију, а деца тада комуницирају са машинама! Шта деца могу да добију од машина? Ништа васпитно и ништа човекољубиво.

        Уосталом, видели сте слику која показује од кога деца узимају аутограм (слика дневног листа „Блиц“ на којој је Кристијан Голубовић са децом која су његови „фанови“). То мора да се промени, да се успостави другачији вредносни систем и да се врати вера у људе, па нећемо имати овакву статистику људи који су дигли руку на себе.

Деца постају несрећна јер добијају патике од 20, а не од 150 евра

Владан РАДИВОЈЕВИЋ, психијатар, председник удружења грађана „Путоказ“ за помоћ оболелима од зависности

 

        У МЕДИЈИМА је сад постало атрактивно да се објављује практично свако убиство. Међутим, број самоубистава је овде углавном константа, сем у време ратова када је мањи. Као ризично подручје се у статистици помињу Војводина и Славонија.

        Ризичне скупине су по правилу зависници, коцкари и депресивни. У Србији се број и зависника и коцкара повећава упркос кризи, јер је то тренд који нам се пласира преко медија, а који долази споља (из иностранства).

        Медији промовишу лажну слику о хедонистичком начину живљења. Људима се сервира виртуелна стварност - од њих добијамо информацију да ли нам је добро, уместо да сами видимо како живимо и да онда креирамо свој живот.

        Да бисмо почели да сами креирамо своју стварност, а не да нам је прави неко други, морамо да вратимо едукацију: уместо прегршт информација које сада добијамо, треба да вратимо квалитетно образовање.

        Последица овога до сада је да нам децу едукују медији, тако да у седмом и осмом разреду основне школе деца личе на Пинкове звезде. То је: врста новог елитистичког система који се ствара. Медији, нарочито интернет, пласирају нам оно што зову светским трендовима, пласирају информације за које се после испостави да нису баш тако истините.

        Питате шта се дешава са развојем критичког мишљења кад вам са медија поручују да вам је добро, а вама је лоше. Па, ту је (у том виртуелном свету који нам се намеће) критичко мишљење непотребно. Чак и ако га има, оно није у реалности. Живећи у виртуелном свету, људи не мисле шта им у стварном свету не прија или шта треба да ураде да би у стварном свету боље живели, да се окрену породици, деци, пријатељима.

        Деца постају несрећна јер њихове патике коштају 20, евра, а нису оне од 150, и ако то пренесемо на цело живљење, људи трче за новцем, којим управљају опет неке спољне корпорације и тако у круг - прође живот.    

Имаћемо само повишену температуру, без повећања критичности народа

Драган ПОПАДИЋ, социјални психолог, професор Филозофског факултета у Београду

 

        НЕ БИХ коментарисао конкретна самоубиства, већ узроке кризе у грађана. Криза зависи од тога колико неко мисли да су промене неопходне и колико он може утицати на то.

        Грађани тешко живе, али власт не само да не тражи повећани активизам од народа, већ тражи да се одлуке које власт доноси прихвате као нешто што доноси плодове (по мишљењу власти).

        О апатији се не говори као о појави која је негативна и изгледа као да је циљ власти да се друштво анестезира.

        То је и био начин да се спроведу радикалне реформе које је „друштво морало да истрпи“, па је боље да се људи много не буне и да се њихово време испуни „фармама“ и сличним глупостима, како би у међувремену прогутали „горку пилулу“. И грађани и опозиција су свесни те стратегије.

        Опозиција уопште није гласна и понаша се као да власт и треба да обави овај „тежак задатак“. Постоји неки консензус око тога.

        Не очекујем да ће се повећати активизам грађана ни да ће их на то позвати власт или опозиција. Имаћемо само повишену температуру и ексцесне (предизборне) ситуације, али не и повећање критичности народа и повећање социјалног капитала.

        Диана Милошевић