ВИДОЈЕВИЋ: Предлажем Вучићу да од Меркелове тражи да Немачка исплати Србији ратну одштету

СВЕТ ЋЕ ПОКРИТИ 10% ШТЕТЕ КОЈЕ СУ НАМ НАНЕЛЕ ПОПЛАВЕ, ЗЕМЉА ИМА СНАГЕ ЗА ЈОШ 5% - РЕШЕЊЕ ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ (1)

  • Не треба бити превише киван на западне земље, оне не санирају ни своје штете - после пет година од земљотреса у Аквили (6. априла 2009.) још увек стоје порушене цркве - па што би се претргле да санирају код нас
  • Мени је интерес Србије на првом месту, па сам слободан да председнику владе Србије посаветујем шта да тражи од Ангеле Меркел и сигуран сам да га она неће одбити, тим пре што је реч о баласту који предуго лежи на плећима Немачке, а реч је - о исплати ратних репарација Србији за Први и Други светски рат
  • Немачка се на мировним конференцијама после Првог светског рата обавезала на исплату ратних репарација другим државама, такође и Србији, што је уредно извршавала до доласка Хитлера на власт, 1933. године
  • Ускоро после тога, Хитлер једнострано одбацује Версајски мировни уговор, престаје исплата ратних репарација, тада Краљевини Југославији, а нечасни карактер Трећег рајха огледао се и у томе што је део ратних репарација, дат у материјалним средствима, дат као репарација за Први светски рат, демонтиран и враћен у Немачку, после окупације Југославије, 1941. године

         Пише: Милан ВИДОЈЕВИЋ

         У ДАНИМА елементарне непогоде, хаарповских киша и државне неорганизованости, која се покрива ентузијазмом и пожртвовањем народа, није се превише говорило о периоду обнове и санације огромне штете. О томе се сада стидљиво проговара јер је државна каса испражњена одавно и нема резервних фондова, не само за овакве намене, него никаквих.

         Од хуманитарне помоћи из земље и иностранства саниране су тренутне ситуације, од потребне хране, воде, лекова, до гумених чизама и гумених чамаца. Шира и свеобухватнија помоћ није предвиђена, јер се сада прелази из сфере хуманости у сферу политике и политичког условљавања.

         Не треба имати илузија кад су по среди изјаве страних политичара, представника ЕУ, разних институција ЕУ, закључно са председницима неких европских земаља. То су изјаве за смиривање јавног мњења у пострадалим земљама, а сурови контекст је - пара нема.

         За Србију, пошто смо у светском политичком контексту то што јесмо, великодушно ће се прикупити десет одсто процењене суме, с тим што процена штете мора да се уради по „европским стандардима,” па сада влада Србије јури по земљи експерте с европским лиценцама, који ће своје знање и име, што је подједнако важно, ставити у службу процене претрпљене штете. Обзиром на број лиценцираних експерата у Србији - требаће нам годину дана да проценимо штету.

Први светски рат, окупација Београда -Ћошак улица Краља Петра и Кнеза Михаила

         Оно што није добро, ни за домаћу јавност ни за институције Европске уније, јесу двоструки аршини у процени висине штете, што је ментални проблем наше политичке елите већ више деценија и детињасто избегавање да се суочи са непријатном стварношћу.

         При том, позивање на тобожњу процену Европске банке за обнову и развој је највећи показатељ српског идиотлука. Тобоже, пише у српској штампи, стручњаци ЕБРД-а кажу да је штета у Србији безмало милијарду евра. Не, то нису рекли стручњаци ЕБРД-а, него политички цензори у Србији.

         Стручњаци ЕБРД у европској штампи износе цифру од 2,5 милијарде евра процењене штете, и десет одсто „помоћи” ће увек бити само то, десет одсто које су чиста политичка шминка и лицемерје те исте Европске уније.

         Не треба бити превише киван на њих, они не санирају ни своје штете, после пет година од земљотреса у Аквили (6. априла 2009.) још увек стоје порушене цркве, па што би се претргли да санирају код нас.

         На страну чињеница да је ЕУ у катастрофалној финансијској ситуацији и да ће политички заокрет, због победе на изборима за ЕУ парламент, изазвати редефинисање разних односа са ЕУ. Ту нећемо бити заобиђени ни ми. Зато, кад се буду формирала радна тела европског парламента видећемо којим бирократама ће Србија пасти у делокруг рада.

         Кад их будемо упознали, попричали с њима и чули смерове новог курса европске политике, суочићемо се са два пакета услова. Први ће бити, неизбежно, признавање независне државе Косово, раскид повлашћених економских односа с Русијом и осуда руске „агресије” на Украјину, и у другом корпусу интензивирање односа с НАТО пактом, што потврђује и скоро одржавање војне вежбе НАТО пакта на територији Србије, што је корак од уласка Србије у НАТО.

         Онда ће бити и лаицима јасно да финансијске помоћи из иностранства неће бити, сем ако прво не испунимо поменуте ултиматуме.

         Комична је верзија да ће „друг шеик” да нам поклони паре да би нам помогао. Он пере новац кроз пословне аранжмане и враћа нешто што није његово, али то је нека друга тема коју сада нећу начињати.

         Остају само две могућности. Прва је, унутрашњи извори. Пошто наша влада, у досадашњем раду, није показала ни трунку креативности у проналажењу нових решења, по било ком питању, тако ће и у овом случају посегнути за познатим арсеналом опорезивања народа - узеће једну дневницу свим запосленима, узеће нешто и пензионерима, повећаће ПДВ, и у најбољем случају обезбедити пет одсто потребне суме за санацију штете, па ће непокривених деведесет и пет одсто повећати незадовољство опорезованих грађана, па ће се нарцисоидна влада наћи у неочекиваном чуду.

         Пошто им фали креативности у огромним количинама, уместо што ће тражити „генијално повољне” кредите код „друга шеика,” нису се сетили да донесу закон о народном зајму. Ако већ некоме треба да дугују паре и камате онда је логично да то дугују сопственом народу, а не страним лихварима. При том, дуг би остао у земљи за сво време трајања отплате зајма, а они који би куповали обвезнице, сем што би ангажовали сопствени новац, и имали задовољство што ће ићи за обнову Србије, остварили би и неку зараду по основу камата, коју би им одредила влада Србије, у оквирима који су прихватљиви и за буџет Србије и за оне који би куповали обвезнице народног зајма. Овако су неминовни одлив националног богатства и распродаја остатака стратешких система, као што су енергетски систем и електропривреда, јер „влада нема избора” у тешким тренуцима, што ће се десити у скорој будућности.

         Можда је та „будућност” од нас далеко само неколико дана, када ће премијер Србије, господин Александар Вучић, званично посетити Немачку и срести се с канцеларком Ангелом Меркел.

         Можда ће том приликом Ангела Меркел понудити стратешку сарадњу Србији и великодушно откупити електропривреду Србије за трећину њене тржишне вредности, што је пријатељски гест какав одавно очекујемо а захвални председник владе Србије ће сигурно заузврат нешто обећати у Бундестагу - остаје да видимо шта.

         Пошто је мени интерес Србије на првом месту, слободан сам да председнику владе Србије дам идеју за другу могућност, да посаветујем шта да тражи од Ангеле Меркел и сигуран сам да га она неће одбити, тим пре што је реч о баласту који предуго лежи на плећима Немачке, а реч је о исплати ратних репарација Србији за Први и Други светски рат.

Други светски рат, окупација Београда

         Немачка ће схватити симболични значај исплате заостале ратне одштете Србији за Први светски рат, управо на стогодишњицу Првог светског рата.

         Тиме би отпале све спекулације јадних плаћеника, назови историчара, који би да после сто година изврше ревизију историје по којој би сада Србија била „изазивач” Првог светског рата а не Немачка и њен политички сателит Аустроугарска.

         Уосталом, Немачка се на мировним конференцијама после рата обавезала на исплату ратних репарација другим државама, такође и Србији, што је уредно извршавала до доласка Хитлера на власт, 1933. године. Ускоро после тога, Хитлер једнострано одбацује Версајски мировни уговор, престаје исплата ратних репарација, тада Краљевини Југославији, а нечасни карактер Трећег рајха огледао се и у томе што је део ратних репарација, дат у материјалним средствима, дат као репарација за Први светски рат, демонтиран и враћен у Немачку, после окупације Југославије, 1941. године.

         До данас, Немачка на све могуће начине избегава да о томе разговара с владама Југославије, а сада и Србије, иако ове међународне обавезе Немачке не застаревају, а камате после осам деценија расту ли, расту.

         Ево прилике да се кроз „стратешке односе” Немачке и Србије то питање разреши, јер је мени невероватно да Немачка носи ово морално бреме толико дуго, бреме које сигурно притишће ту велику земљу, а Србија не чини ништа да јој то бреме скине с плећа и пружи Немачкој дуго чекану прилику, да очисти свој морални лик и национални углед, да неко не би помислио да је Немачка земља проблематичног националног морала, земqа која покушава да мурдарењем избегне своје обавезе, рачунајући да је Србија земља заборавних идиота који не траже оно што им је досуђено.

         (наставиће се)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари