У дукљанској Црној Гори српски је „језик у службеној употреби”, али – није у употреби

ЦРЊАНСКИ И КОЧИЋ НИСУ СРПСКИ ПИСЦИ, АЛИ ЈЕ ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ – КЋЕРКА КНЕЗА ЛАЗАРА - ЦРНОГОРСКИ

  • Професор Веселин МАТОВИЋ: Не постоји ни један писац који је рођен у Црној Гори, а да је именован и као српски писац. И то је најкрупнија и најопаснија порука, јер ако нема српских писаца у Црној Гори, нити их је када било, не да их нема данас него их, дакле, није ни било, онда у Црној Гори нема ни српског језика ни српског народа
  • Др Јелица СТОЈАНОВИЋ: У Црној Гори се покушава пројектовати једна нова стварност и ретроактивно промијенити цијела историја. Да се све претвори у свецрногорско и само црногорско

          НОВА школска година у Црној Гори започела је са новим наставним планом и програмом за наставни предмет црногорски-српски, босански и хрватски језик. Претходно је, средином јула мјесеца, црногорски парламент усвојио сет закона о образовању и васпитању.

          У документу Министарства просвјете „Извјештај о спроведеној јавној расправи о Нацрту закона о измјенама и допунама Закона о основном образовању и васпитању”, међу онима који су доставили своје предлоге, примједбе и сугестије везане за исти, набројано је и деветнаест „Актива наставника црногорског језика”.

          Како наставни предмет под именом црногорски језик у црногорским школама не постоји, Министарство просвјете Црне Горе је овим чином начинило грубу грешку. Овим поступком урушава се споразум из 2011. године између власти и опозиционих партија, да се дотадашњи наставни предмет – матерњи језик преименује у црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност.

          Ни мање ни више, урушава га Министарство просвјете Црне Горе које у својим рукама држи моћ образовања и васпитања нације. Право језичке већине у Црној Гори која говори српским језиком, по ко зна који пут је занемарено и ускраћено.

          Да ово, по свему судећи, није случајна грешка, већ дио систематског плана који се већ годинама уназад спроводи у школама Црне Горе, потврђују и подаци из уџбеника.

          У разговору за Радио Светигору, Веселин Матовић, професор српског језика и књижевности и уредник часописа „Слово”, навео је низ примјера како се у уџбеницима за црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност истискује и негира постојање српства, српске књижевности и српских писаца у Црној Гори. Да овај србофобни чин буде још упечатљивији, декларисани српски књижевници који су рођени или неко вријеме живјели ван граница данашње уже Србије, такође су остали без националног идентитета.

          „По постојећим Читанкама, по постојећим уџбеницима, у библиографским подацима уз име писца имамо и националну идентификацију. Дакле, сви писци који су рођени на простору данашње Црне Горе, дакле говорим – данашње Црне Горе, су именовани као црногорски писци, док су са других простора именовани различито, рецимо из Војводине нису национално одређени. Врло намјерно, на примјер, један Милош Црњански није именован национално, као ни Петар Кочић. У тим читанкама, ако гледате по тим одредницама, не постоји ни један писац који је рођен у Црној Гори, а да је именован и као српски писац. И то је та најкрупнија и најопаснија порука, јер ако нема српских писаца у Црној Гори, нити их је када било, не да их нема данас него их, дакле, није ни било, онда у Црној Гори нема ни српског језика ни српског народа”, каже Матовић.

          Он додаје да су сви писци, почевши од Љубише, Светог Петра Цетињског, Његоша па до Миодрага Булатовића, именовани као црногорски писци, јер је примјењен критеријум именовања по мјесту рођења, што је, по ријечима професора Матовића, „апсурдни критеријум који се нигдје у књижевности није примјењивао, не примјењује, нити ће се примјењивати”.

          Најчуднијим аршинима црногорског Министарства просвјете подвргнут је Стефан Митров Љубиша, Србин који никада није живио у Црној Гори (познато је да Паштровићи нису били у саставу Црне Горе), добивши статус црногорског писца. Титулу црногорског писца понијела је и Јелена Балшић, ћерка кнеза Лазара.

          Редовни професор на Катедри за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу, др Јелица Стојановић, слушаоце Радио Светигоре је подсјетила на чињеницу да се у Црној Гори, односно на свим просторима који су данас у саставу Црне Горе, а који се битно разликују од некадашњих граница, једино говорио српски језик и именовао се једино као српски. Данас се то другачије пројектује.

          „Данас смо дошли до ситуације да се у Црној Гори покушава пројектовати једна нова стварност и ретроактивно промијенити цијела историја. Да се све претвори у свецрногорско и само црногорско”, каже професорка Стојановић.

          По Уставу Црне Горе црногорски језик је службени језик, док је српски језик, језик у службеној употреби. Да је, што се тиче српског језика, право језика у службеној употреби само мртво слово на папиру, доказује и податак да се информације на свим званичним сајтовима државне управе и локалних самоуправа нуде само на црногорском, а од страних језика најчешће на енглеском језику, што је мимо свих постојећих стандарда који дефинишу службену употребу неког језика.

          „Све води ка томе да вјештачки спроведена разлика, односно уношење у Устав имена службени језик и језик у службеној употреби, покушава да се протумачи да уствари језика у службеној употреби нема у службеној употреби, да само постоји оно што су они именовали под службени језик”, рекла је професорка Стојановић.

          Одговарајући на питање новинара која је разлика између службеног језика и језика у службеној употреби она је устврдила да разлике нема.

          „Зна се да разлике између службеног језика и језика у службеној употреби нема, јер језик у службеној употреби значи управо – у употреби. Постоји могућност да постоји нешто као службени језик, а да није у службеној употреби, да се симболично уписује, као што је на примјер случај у Ватикану гдје је уписан латински језик за који се не може рећи да опстаје у службеној употреби”, казала је Стојановић и закључила да „ако се испоштује оно што је у Уставу Црне Горе, да је српски језик `језик у службеној употреби`, говорницима, то јест онима који се опредјељују за име српског језика, биће уважена сва права јер службена употреба подразумијева све”.

          У другом документу Министарства просвјете „Извјештај о спроведеној јавној расправи о Нацрту закона о измјенама и допунама Општег закона о образовању и васпитању” наводи се да је поднешен предлог да представнике мањинских народа и других мањинских заједница у Национални савјет треба да бирају одговарајући национални савјети. У ставу обрађивача стоји следеће: „Приједлог се не прихвата јер структура у коју се бирају представници мањинских народа и других мањинских заједница предлажу Министарство просвјете, Завод за школство из реда најбољих наставника из области предшколског, основног, средњег образовања, образовања одраслих и домова ученика. Кроз ове представнике најбољих наставника обезбјеђује се и заступљеност мањинских народа и других мањинских националних заједница”.

          По подацима из претходног документа, гдје су предметни наставници црногорског-српског, босанског и хрватског језика потписани као наставници црногорског језика, поставља се питање по којим то критеријумима и по којој логици Министарство просвјете и Завод за школство изналазе најбоље српске представнике за Национални савјет, када се ни ови који би по Уставу требали да предају, између осталих, и српски језик у школама, нису смјели тако потписати.

          Коментаришући став обрађивача, Веселин Матовић је казао да је то лицемјерје.

          „Они кажу да Национални савјет за образовање не праве по националном кључу већ по кључу стручности. Ако су га правили по кључу стручности видимо шта је било са том стручношћу. Испоставило се да су преписивали ти најбољи које су они делегирали у тај савјет и у радне комисије”, казао је професор Матовић и закључио да о озбиљности рада претходног састава Националног савјета, који представља крунско тијело у образовању, говори и чињеница да је на само једној сједници усвојено преко стотину наставних програма.Оливера Балабан

          http://www.mitropolija.com/u-crnogorskim-citankama-crnjanski-i-kocic-ost...

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Dejan's picture
Dejan 01:15 12.10.2017.

  • +5
Voting is closed.

Kako vi ljudi ne shvatate da je jezik jedan od identiteta drzave!! Oni koji se jezikom ne identifikuju sa drzavom, nikada je nece osecati kao svoju, pa ma kolika im prava dali..

Санчо Панса's picture
Санчо Панса 03:24 12.10.2017.

  • +1
Voting is closed.

Gospodin Matović, je još prije dvadestak godina izgubio posao kao predavač u CG, zato što se borio i štitio srpski jezik stavljajući dostojanstvo ispred svoje i egzistencije svoje porodice. Izuzetno častan i plemenit čovjek. Gospođu dr Stojanović ne poznajem, pa ne bih napamet pričao, ali nikakve sumnje nema da je časna, razborita i odvažna, a to nije malo, no nema blaga kojim se to može kupiti ni Ovdje ni kod Anglosaksonaca!
Jednog dan (a nadam se uskoro) sva ova glupa halabuka će stati na samo jednoj stranici udžbenika istorije...
Istina, ta stranica će biti mučna i sramotna, ali upisana kao loš trenutak u kojem su braća Crnogorci popustili pod pritiskom Anglosaksonaca i odrekli se svijetlih korijena, istorije i svega što ih je do tada krasilo...
Zašto? Ne znam.
Teško je naći zdravo - razložno objašnjenje, osim nekih prizemnih motiva, koji su mi do skoro bili nespojivi sa mentalitetom tog naroda koji je se imao čime dičiti.
Nadam se da će zdrav razum preovladati i da će sve ove ružne događaje koji su se izdešavali vrijeme i zajednički život otjerati u zaborav i negdje duboko zakopati da se ne povampiri...

дулебг's picture
дулебг 07:56 12.10.2017.

  • +1
Voting is closed.

"Нигђе" и "ђеца" користе наши аутоматски транслитератори када ијекавски текст преводе у ћирилицу. Журба бато, паре не чекају ((

Додај коментар