Црна Гора са новим словима ś и ź ризикује културно самоубиство

ЗАГРЕБАЧКИ ЛИНГВИСТА СЊЕЖАНА КОРДИЋ У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ

НА БУДВАНСКОМ ТРГУ ПЈЕСНИКА

Др Сњежана Кордић

• Зашто кажем да говорим српско-хрватски? Могуће је назвати и енглески језик америчко-енглески-канадски-аустралијски-јужноафрички и тако даље, али није направљено тако. Могуће је и немачки језик назвати немачко-аустријски-швајцарски, па није. Затим, француско-канадски-белгијски, па није.
• Ниједан полицентрични језик у називу не набраја све нације које говоре тим језиком. А ја говорим о српско-хрватском језику зато што лингвистика није почела са мојом генерацијом, нити је овај језик почео са мојом генерацијом
• Увођење нових слова уништава и смањује конкурентност црногорске варијанте језика. Јер, књиге, новине, и сва будућа писана продукција из Црне Горе, садржаваће нова слова ś и ź. А кад у Хрватској, Србији, Босни, отворе неку књигу и виде та нова слова, то наравно, отежава читање, скреће са садржаја на неке непотребне ствари, тако да ће публика тамо, која иначе нема никаквих проблема са заједничким језиком, вероватно имати дистанцу према томе
• То значи да Црна Гора, која има око шест стотина хиљада становника, у принципу губи тржиште за своје књижевнике, своје ауторе у Хрватској која има четири и по милиона становника, Србији која има седам милиона становника, Босни која има два милиона, чиме она постаје губитник

        НАЈПРОВОКАТИВНИЈИ наступ на Тргу пјесника овог лета (с обзиром да се не памти толико публике и саговорника који су жечели да учествују у разговору), имала је гошћа из Загреба, др Сњежана Кордић.

        Њени истраживачки интереси обухватају језичку политику, социолингвистику, идеологију језичке чистоће, национализам, историју настанка нација, а поред тога, истраживала је и бројне граматичке теме.

        На Трг пјесника Сњежана Кордић стигла је са књигом „Језик и национализам“, која је 2010. објављена у престижној загребачкој издавачкој кући „Дирије“. У књизи се идентитет разоткрива као конструкција, а култура као неподударна с нацијом“.

        Заједно са Александром Хутом Коном, преводиоцем, песником и истраживачем хуманистичких наука из Загреба, који је с њом водио разговор, Сњежана Кордић је одушевила публику, како својим стручним аргументима, тако и шармом - овај пар испратили су са будванске пјацете овацијама, чак и њихови неистомишљеници.

        А разговор о књизи „Језик и национализам“ започео је питањем -  зашто у Хрватској, чим неко спомене да се ту, у Црној Гори, Србији и Босни говори заједничким језиком, одмах буде оптужен за језички унитаризам.

        Шта је, заправо, језички унитаризам, и како се односи према термину полицентрични језик?

        „Језички унитаризам би био када би, на пример, Црногорци морали да причају екавски ако би им то неко наређивао из Београда. Или, када би из Хрватске тражили да у Босни свако мора говорити „гледе“, „коловоз“ и слично, или када би Хрватска од Београда тражила да не сме причати екавски, него ијекавски, или да човек кад јавно негде наступа, на телевизији, или иде на суд, не сме користити своју варијанту језика, него се мора силити да прича тим неким „службеним“ језиком. Срж полицинетричности језика је, дакле, признавање разлика и недирање у то да га нека нација говори са својим разликама

        И као што видимо из праксе, језичког унитаризма на овим просторима нема, није га ни било. Зашто? Зато што је полицентрични језик супротно од унитаризма - чим се каже да је неки језик полицентричан, тиме се управо тврди да неколико нација говори тим језиком, са националним посебностима у изговору.

        Може се исто рећи да је овај језик којим ми сви овде говоримо од старта био полицентричан - значи, и у XИX столећу постојале су посебности Црне Горе на плану језика, и посебности Србије, и посебности Хрватске и Босне, зато су све те посебности данас ту - и даље је Црна Гора потпуно препознатљива што се тиче језика, и Хрватска, и Србија, и Босна, што значи да унитаризма језика никада и није било, тај наш заједнички језик од самог је старта полицентричан и као такав стандардизован.

        Можда још нешто да споменем око полицентричности - зашто су то уопште и центри? Зато што свако од њих може самостално издавати граматике, речнике, самостално издавати и писати правописе, нема право нико из центра да некоме другоме у том центру наређује да не сме писати правописне граматике или да не сме у њима написати оно што је посебност његове варијанте.“

        Која бисте три врло обична примера дали, да бисте уверили неког језичког лаика да Црногорци, Хрвати, Срби и Босанци говоре истим језиком?

        „Чак ту уопште не морамо отићи даље од лингвистике - на пример, ја долазим из Хрватске и говорим хрватску варијанту, и не треба ми преводилац, ви ме овде у Црној Гори сви разумете. Кад би сада овде седио неки Италијан, морали бисте имати преводиоца. Наша међусобна разумљивост је, дакле, доказ да је реч о заједничком језику. Значи, уопште се и не помишља на то да се доведе у питање постоји ли између нас стопостотна разумљивост или не.

        Међусобна разумљивост је и главни критеријум унутар лингвистике за то да се утврди је ли реч о једном језику или о неколико различитих језика. Међусобна разумљивост се, наравно, може мерити, постоје тестови за њу, то раде лингвисти већ више од шездесет година, и међу лингвистима је била дискусија колики је постотак међусобне разумљивости потребан да би се рекло то је један заједнички језик.

        Сложили су се, кроз разна тестирања и кроз године њиховох провођења, да између 75 и 85 одсто међусобне разумљивости један језик чини заједничким. Сад ви процените колика је међусобна разумљивост између нас, она је далеко већа од 85 одсто.

        И оно што је занимљиво, рецимо, у овим нашим државама, Хрватској, Црној Гори, Србији, Босни, уопште се и не потеже питање хајде да меримо међусобну разумљивост, па да видимо колика је, јесмо ли испод тог постотка или нисмо.

        Значи, уопште се и не помишља на то да се доведе у питање постоји ли између нас стопостотна разумљивост или не. Постоји, наравно, и низ других лингвистичких критеријума - један је разлика у језику, наспрам истости у језику, и то се, такође, мери на разним разинама. Хрвати, Срби, Црногорци, Бошњаци, на тој листи од сто основних речи имају све речи потпуно исте

        Ево једне димензије тога - у лингвистици је познато за разне језике да сваки од њих има нешто што се зове основно језичко благо. Један шведски лингвист, Морис Швадеш, направио је пре скоро столећа једну листу од сто речи за сваки језик, на којој се гледа како се у поједином језику, на пример, изражавају бројеви, личне замјенице, именице типа жена, мушкарац, пас, риба...

        И он је рекао да 85 одсто речи мора бити исто од тих стотињак основног језичког блага да бисмо рекли - то је један исти језик. Наследници Мориса Швадеша били су још либералнији и спустили су тај постотак на 75 одсто из основног језичког блага.

        А то основно језичко благо, у нашем случају, сто одсто је исто. Хрвати, Срби, Црногорци, Бошњаци, на тој листи од сто основних речи имају све речи потпуно исте.“

        Можете ли нешто рећи о самом термину „конкурентност језика“ који помињете у књизи, и које су његове последице на културном и економском плану?

        „Што је неки језик већи, тим боље пролази на међународном тржишту, што више говорника има, то је занимљивији другима који га не знају да га науче. Конкурентност језика одређује економска снага државе у којој се он говори, колико она извози, колико је за туристе интересантна, колико продукује филмова, музике... Штетно је зато што се прави конфликт између Црногораца - једни су сада за увођење тих нових слова, други Црногорци су против тога.

        Дакле, низ фактора утиче на „тржишну вредност“ језика. Исто ово важи и за варијанте језика - једна варијанта има већу конкурентност од неке друге варијанте истог језика, што лако видимо на примеру америчке варијанте енглеског језика наспрам британске, или немачке наспрам аустријске.

        Оно што се код нас десило, у овим нашим државама увођењем „нових“, „засебних“ језика, заправо је на штету свих нас, јер смо тиме смањили конкурентност језика у сваком смислу, економском, културном, књижевном.

        Дакле, да узмемо најсвежији пример - Црну Гору, пошто сам већ овде, и да кренемо од увођења нових слова - ś и ź. Уводити сад слова у Црну Гору, која ће бити разлика наспрам варијаната истог тог језика у Србији, Хрватској и Босни, руши престиж и конкурентност црногорске варијанте, и то што се ради је на штету самих Црногораца.

        Јер, ми не живимо више у XИX стољећу, када је већи део Европе био неписмен, него писмен. Данас, у XXИ столећу, у Црној Гори као и у Европи људи су писмени, одлично говоре језик, образовани су, знају писати. Језичка политика која се сада спроводи у Црној Гори, дакле, у супротности је са лингвистиком

        Доћи сада тим образованим људима који имају књижевност на својој варијанти језика, и уводити им нова слова, то је једно културно самоубиство из више разлога. Један разлог је то што се, у принципу, Црногорци сада проглашавају неписменима, јер им се нуде нова слова.

        Шта је оно што су до сада радили, јел“ то не ваља, није добро? Родитељи и пријашње генерације пишу на један начин, а децу ће сада у школама учити да користе нова слова. Затим, прави се расцеп између Црне Горе сада, и комплетне културне и књижевне продукције у Црној Гори до сада, јер та културна продукција Црногораца књижевника, новинара, аутора, одједном је неактуелна, неписмена, застарела, што је опет штета Црногорцима.

        Штетно је и зато што прави конфликт између Црногораца - једни су сада за увођење тих нових слова, други Црногорци су против тога, значи, прави се расцеп у друштву.

        Баратате термином српско-хрватски језик, није ли могуће тај назив заменити са хрватско-српски језик, или, ако хоћемо бити баш прецизни, назвати га црногорско- босански-српско-хрватски, што би садржавало све народе који се служе тим језиком?

        „Наравно, могуће је. Могуће је назвати и енглески језик америчко-енгелски-канадски-аустралијски-јужноафрички и тако даље, али није направљено тако. Могуће је и немачки језик назвати немачко-аустријски-швајцарски, па није. Затим, француско-канадски-белгијски, па није.

        Ниједан полицентрични језик у називу не набраја све нације које говоре тим језиком. Тако је било и овде - зашто уопште користим тај назив српско-хрватски језик? Зато што лингвистика није почела са мојом генерацијом, ни овај језик није почео са мојом генерацијом, него су у XИX столећу почеци тога, када је овај језик постао надрегионални, у лингвистици се то каже постао је стандардизован, и у Хрватској, у Србији, Црној Гори и Босни. Можемо рећи да тај модел дводелног именовања, када се именују рубови неког језичког простора, да је исти, као на пример, и индо-европски језик.

        Управо тада, када се лингвистика засновала као модерна наука, средином, XИX стољећа, у лингвистици се за тај језик појавио и назив - српско-хрватски језик. Одабрали су га тако, у оно доба, као дводелни, и морам поменути, нису га одабрали људи са ових простора, него Јаков Грим, познати немачки писац, који је путовао овим просторима, видео да се у народу свакако назива тај језик, и онда је он узео једно име које једноставно обележава крајње делове тог простора на којима се простире тај језик.

        Значи, Срби и Хрвати, они су рубови тог подручја, а језичко подручје обухвата и оно што је унутар њих, а то су и Црна Гора и Босна. Тако је настао тај дводелни назив језика, дакле, настао је давно пре прве Југославије, нису га увели људи с ових простора, и једноставно се проширио у науци.

        Можемо рећи да тај модел дводелног именовања, када се именују рубови неког језичког простора, да је исти, као на пример, и индо-европски језик, и обухвата не само језике који се говоре у Индији и у Европи, него и језике између њих.

        Лингвистка постоји две стотине година, лингвисти су наследили тај термин, и зато што сам лингвист ја говорим српско-хрватским језиком. Да нисам лингвист, не знам како бих онда говорила.“

        Зашто су нова слова „културно самоубиство“?

        „Увођење нових слова уништава и смањује конкурентност црногорске варијанте језика. Јер, књиге, новине, и сва будућа писана продукција из Црне Горе, садржаваће нова слова ś и ź.

        Кад у Хрватској, Србији, Босни, отворе неку књигу и виде та нова слова, то наравно, отежава читање, скреће са садржаја на неке непотребне ствари, тако да ће публика тамо, која иначе нема никаквих проблема са заједничким језиком, вероватно имати дистанцу према томе.

        То значи да Црна Гора, која има око шест стотина хиљада становника, у принципу губи тржиште за своје књижевнике, своје ауторе у Хрватској која има четири и по милиона становника, Србији која има седам милиона становника, Босни која има два милиона, чиме она постаје губитник.

        Увођење нових слова писменим, образованим људима је сада на неки начин једно културно самоубиство. Толико је то штетан чин за саме Црногорце.

        (Вијести)