Хоће ли се Запад помирити са Николићевим косовским курсом?

ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ ВЕЋ ПОДВУКАО ЦРТУ ИСПОД „ТАДИЋЕВЕ ЕРЕ”

 

Радош ЉУШИЋ, историчар и универзитетски професор

Главно је да се КиМ из уједињене Европе врати у Уједињене нације

• Све ће зависити од тога да ли ће српска држава стати иза `Николићевог курса`: хоћемо ли јединствено бранити тај курс или ће то радити само Николић са странакма које воде политику

         ХОЋЕ ли Запад `прогутати` курс Томислава Николића, који је измењен у односу на претходника, не зависи само од умешности и добре воље председника Србије.

         Све ће зависити од тога да ли ће српска држава стати иза `Николићевог курса`: хоћемо ли јединствено бранити тај курс или ће то радити само Николић са странакма које воде политику.

         Дакле, то није питање само председника ни странака сутрашње владе, него целокупног народа и нове државне политике која ће објединити цео народ. Само тако може да успе.

         Да би се то десило, морају се дефинисати неки национални интереси који ће важити и за оне у опозицији и оне на власти. А изван тох циљева се можемо политички борити између себе до бесвести.

         Један од тих циљева је Косово, односно – у овом случају – да се то питање врати из уједињене Европе на Уједињене нације. Мислим да се у том погледу може постићи консензус опозиције и власти, па да се на томе даље гради целокупан став Србије.

 

Небојша ЧОВИЋ, бивши потпредседник владе и шеф Координационог центра за КиМ

Не верујем да ће Албанци имати подршку цео 21. век

• Не може Србија све да изгуби, а Албанци све да добију. А у региону има простора да се намирујемо. Да ли ће се то догодити сада или ће проћи године, видећемо
• Ми јесмо нестрпљив народ, али 21. век је бржи век од 20-ог, па неће бити потребно много година да свако дође на своје

         НИКОЛИЋ је изнео један реалан приступ, који већ неколико година траје као конструктиван приступ Србије. Али, имамо мали проблем: менталитет Албанаца.

         Много су тврдоглави. А то не би били да иза њих не стоје велике силе. Само кад су иза њих или испред њих стајали Италијани или Немци, зависно од периода о коме говоримо, Албанци су се показивали као обдарено тврдоглав народ према Србима. То и сада раде.

         Николић је предложио конструктиван излаз. Али, мислим да цео регион треба гледати у ширем контексту.

         Не може Србија све да изгуби, а Албанци све да добију. А у региону има простора да се намирујемо.

         Да ли ће се то догодити сада или ће проћи године, видећемо.

         Пре само сто година је ситуација је била сасвим другачија, а ја не верујем да ће подршка коју имају Албанци трајати цео 21. век. Зато је ово само питање стрпљења Срба.

         Ми јесмо нестрпљив народ, али 21.век је бржи век од 20-ог, па неће бити потребно много година да свако дође на своје.

 

Славенко ТЕРЗИЋ, историчар, потпредседник Нове Византије  

Николићев став за респект, али су потребне и озбиљне промене у свету

• Тешко је изводљиво да Србија мирним путем успе у политици реинтеграције Косова и Метохије у уставни поредак Србије. Пре свега зато што је НАТО водио рат против Србије и СРЈ управо да би отео КиМ и да би на територији Србије инсталирао квазидржаву Косово
• Без озбиљније промене у међународним односима, не може се наћи повољније решење нашег проблема на КиМ

         СТАВ председника Николића је значајно другачији од његовог претходника и то би требало да изазива респект и у домаћој и у међународној јавности.

         Косово и Метохија су средиште српске државности и духовности вековима. Природно је да се и морално и правно сматрају делом државе Србије.

         Међутим, реално, тешко је изводљиво да Србија мирним путем успе у политици реинтеграције Косова и Метохије у уставни поредак Србије. Пре свега зато што је НАТО водио рат против Србије и СРЈ управо да би отео КиМ и да би на територији Србије инсталирао једну квазидржаву, тзв Косово.

         Јединствен је случај у свету, бар до сада, да једна велика алијанса ратује против једне мале државе да обезбеди права једне мањине у оквирима те државе.

         Зато ми сада не изгледа да Србија може да оствари битније интересе на КиМ. Они који су ратовали против нас, претпостављам да ће истрајати у својим агресивним политичким амбицијама у погледу Балкана и Србије.

         Зато се, без озбиљније промене у међународним односима, не може наћи повољније решење нашег проблема на КиМ.

 

Слободан САМАРЏИЋ, потпредседник ДСС и шеф посланичког клуба странке у Народној скупштини

Право питање је: шта ће Србија урадити кад „Николићев курс” не прође на Западу

• Не може се истовремено тражити и измештање центра одлучивања у СБ УН и спроводити ово што су Тадић и Стефановић одрадили!
• Питање је: колико земља може да води нову косовску политику и колико је спремна да плаћа услуге Запада. Наиме, морамо се одрећи неких елемената односа са ЕУ ако хоћемо да преокренемо политику
• Све ће зависи од потеза које ће земља вући када Запад не прихвати промену курса. А неће прихватити! Хоћемо ли тада спустити нос и рећи да не можемо против силе или ћемо тражити друге излазе, којих има. А то је - да се окренемо пријатељима, земљама које разумеју наше интересе. Хоћемо ли се њима обраћати за помоћ

         НИЈЕ питање да ли ће `Николићев курс`проћи поред западних центара моћи, већ - шта ћемо ми да радимо кад не прође.

         Да ли ћемо одустати? Не видим зашто бисмо!

         Следеће питање је: да ли ћемо спроводити договоре са Приштином, што Запад једино интересује?

         Јер, не можете истовремено тражити и измештање центра одлучивања у СБ УН и спроводити ово што су Тадић и Стефановић одрадили! Ту ствар делује противречно.

         Питање је: колико земља може да води своју косовску политику и колико је спремна да плаћа те услуге Запада. Наиме, морамо се одрећи неких елемената односа са ЕУ ако хоћемо да преокренемо политику. То је оно под „Б“.

         Не можемо причати да хоћемо политички дијалог и УН, а ако нам кежу „не“, да ми кажемо „па, ето, видите да не може“. Дакле, све зависи од потеза које ће земља вући када Запад не прихвати промену курса. А неће прихватити!

         Хоћемо ли спустити нос и рећи: да не можемо против силе или ћемо тражити друге излазе, којих има. А то је да се окренемо пријатељима, земљама које разумеју наше интересе. Хоћемо ли се њима обраћати за помоћ.

         Да кажем и ово: ако неко хоће да решава проблем Косова, мора да направи бар оквир стратегије. Интервјуи су једно, а стратегија друго.

         Ако председник хоће да прави консензус, као што је неколико пута рекао, онда мора дати не само иницијативу, већ из његовог кабинета мора да проистекне документ – који не би био обавезујући, али би био оквир нове стратегије, око које би се појединци и странке окупљали за разговор. То је озбиљан начин прављења стратегије.

         Не кажем да то неће бити. Ово јесу знаци померања са мртве тачке. Али, пошто је то врло тешка политика, треба да је јасно: ако хоћете да имате позитивну стратегију према Косову, не можете да одржите овај ниво односа са западним земљама!

         То је контраиндиковано. А то значи да морате имати потпуно спремну стратегију међународних односа.

         Неко из власти мора дати иницијативу, а бар од две странке (СПС и УРС) то не можете очекивати, пошто су оне спроводиле Тадићеву политику.  Зато је ту СНС, али је и она ограничена. Али, зато је председник Републике независан и од њега могу да потекну почетни кораци.

         Сада ово отварање питања треба да се интензивира у одређеном правцу и онда може рачунати на велику помоћ ДСС. И то мора одмах, то је горуће питање и не може да се чека.

         У то морате да укључите одговор на питање: шта ћете са `техничким дијалогом`. У Владином програму стоји да ће се то наставити, а ко се настави онда није завршено, односно нема ништа од Тадићеве приче.

         Тако да Николић мора да види шта ће са Владом ако су им политике различите, јер не може да неко удара у клин, а други у плочу. А не можете ни да поређате све лепо што желите и да са Западом фино прођете и уђете у ЕУ и да у УН померите тренд одлучивања и да подигнете на политички ниво...

         Па, то је просто списак лепих жеља. Не кажем да је то Николићев план, али то су ствари које су противречне. Наша политика мора бити одлучивање за један од два пута. Не можете  двама путевима да идете.

 

Срђа ТРИФКОВИЋ, водећи српски интелектуалац у САД

Питање је да ли око `Николићевог курса` постоји пуна сагласност Николића и Вучића

• Врло сам скептичан. Из Брисела стижу сигнали да они желе да буду главни посредник, те би пребацивање посредника на Ист Ривер било протумачено као корак удаљавања од европског пута Србије – у који се и сам Николић заклиње (то смо чули приликом његове посете Бриселу пре три недеље)
• Питање је да ли Србија има капацитет да заокрет изведе на начин који би био убедљив и који би апсолутно изискивао национални консензус у оквиру владајуће коалиције и шире?
• Србија сама неће моћи да то изгура, уколико не буде имала не само подршку, већ и блиску координацију потеза са Москвом! А треба очекивати негативне реакције Запада, јер би се блиска координација са Русијом сматрала за лош знак у погледу европске оријентације српске власти

         ПИТАЊЕ је да ли Николићев курс има прођу у самој коалицији, која се делимично састоји од странака и личности из владе која је поводом КиМ од 2008. водила кооперативну – да не кажем капитулантску – политику. Питање је и да ли поводом Николићевог (новог) курса постоји консензус и између самог Николића и Вучића, који је недавно изјавио у Вашингтону да ће Србија морати да прави тешке, мучне или непријатне потезе.

         То одражава његову спремност да оно што му је речено у Стејт департменту третира као листу захтева које ваља испунити.

         У крајњој линији, Влада бити та која ће се постављати према Николићевој листи жеља, а у њој ће бити људи попут Вучића и Ивице Дачића (сетимо се само његове изјаве о жандармеријској заклетви баш на Видовдан) који су склони неотадићевском курсу. Они ће сматрати да је повратак Резолуцији 1244 као нечему што је алфа и омега даљег преговарачког процеса нешто што би Брисел лоше примио.

         Уосталом, и Херман ван Ромпеј је приликом сусрета са Јахјагом упозорио: да оно што је договорено мора да одмах и безусловно буде испуњено.

         Зато сам, у целини, врло скептичан. Из Брисела стижу сигнали да они желе да буду главни посредник, те би пребацивање посредника на Ист Ривер било протумачено као корак удаљавања од европског пута Србије – у који се и сам Николић заклиње (то смо чули приликом његове посете Бриселу пре три недеље).

         О Американцима да и не говорим, јер је њима признање Косова од стране Србије – макар де факто, ако не де јуре – лакмус тест спремности нове владе на одрицање од курса 90-их. То је адут који се држи у рукаву за Николића и Дачића и који у неком тренутку може да буде потегнут.

         Трећи проблем је - да ли Србија има капацитет да заокрет изведе на начин који би био убедљив и који би апсолутно изискивао национални консензус у оквиру владајуће коалиције и шире? Заокрет који би изискивао и блиско координисање таквог новог курса са руском дипломатијом.

         Србија сама неће моћи да то изгура, уколико не буде имала не само подршку, већ и блиску координацију потеза са Москвом!

         Тим пре што опет треба очекивати негативне реакције Запада, јер би се блиска координација са Русијом сматрала за лош знак у погледу европске оријентације српске власти.

         Дакле, скептичан сам. Заиста прво треба проверити да ли постоји сагласност око Николићевог курса у странкама које су донедавно биле у власти, код Динкића и Региона који би морали да прогутају приличну кнедлу ако би се опет потегла Резолуција 1244 у свим њеним аспектима, а и унутар самог СНС и код Вучића који ће у новој влади бити кључни играч, а који је у недавним посетама Вашингтону показао да не размишља на начин који би Американци доживели као `показивање зуба`.

         Сам Тадић никада није урадио ништа слично, јер би то било проблем за оне који желе да анестезирају Београд на путу тихог признања независности Косова. А то је досад рађено по принципу сечења саламе на шните. Те шните су биле: признање царинског печата, предаја земљишних књига и остало.

         Тадић ништа слично није ни покушао јер би то било у супротности са његовим ликом и делом. Правац којим је он желео да иде – да је могао – постао је очигледан у његовом руковању са Хашимом Тачијем. Он је третирао Косово као нешто што је већ изгубљено. Он је био за формулу што безболнијег навикавања народа Србије на такву датост. 

 

         Диана Милошевић