ВОЛФ: Ротшилди у америчком граду Рино чувају новац свих светских супербогаташа

СВИ КОЈИ УКЉУЧЕНИ У „РАСКРИНКАВАЊЕ ОФШОРА“ ЧВРСТО СУ У РУКАМА ЦЕНТАРА ФИНАНСИЈСКЕ МОЋИ

Пише: Ернст ВОЛФ, немачки новинар, економски експерт, аутор књиге „Светска сила ММФ. Хроника разбојничког похода“

• Америчких поданика нема на списку неплатиша. А износе се ничим не поткрепљене оптужбе против људи у окружењу Владимира Путина и ћерке бившег председника Кине
• Бомба није изненада експлодирала. Дуго је припремана, ништа није препуштено случајности: 400 новинара из 100 медија из око 80 земаља више од годину дана анализирали су податке
• Тих 400 новинара улазе у конзорцијум новинарских истрага, који је основан 1997. и ради у оквиру америчког Center For Public Integrity. Тај центар финансирају фондови као што су Ford Foundation, Carnegie Endowment, Rockefeller Family Fund, Kellog Foundation и Open Society Foundation Џорџа Сороша
• Око 100 земаља се - под притиском Вашингтона - обавезало да открива податке о имовини страних грађана пореским службама земаља, чији су држављани ти грађани. Само неколико земаља није потписало тај споразум: Бахреин, Науру, Вануатуи … САД. Другим речима, САД су приморале читав свет да прихвате правила која обавезују на откривање пореских података, а саме САД та иста правила не признају
• Америчка држава Делавер је идеално место за избегавање плаћања пореза и за формирање компанија „поштанских сандучића“. Према подацима издања The New York Times, у једној од таквих кућа града Вилмингтона, регистровано је 285.000 корпорација. Све корпорације чије се акције котирају на немачкој берзи DAX, а такође гиганти попут Deutsche Bank, Coca Cola и Apple користе пореске предности и тајност администрације тог ретко насељеног региона
• Још једна америчка држава - Невада, недавно је постала порески рај. У тој држави, у граду Рино, швајцарска Rothschild Bank отворила је 2013. филијалу која се брине о имовини најбогатијих породица у читавом свету. У односу на светске финансије та филијала користи јединствене принципе у делатности компанија: нема никаквог оснивачког капитала, никаквих обавеза за књиговодствену евиденцију и свођење биланса, никакве обавезе за чување потврда и признаница о коришћењу средстава - уз одговарајуће правне консултације - и никаквих ревизија

        ИНФОРМАЦИЈЕ о скандалу са такозваним „панамским документима“ распростирале су се брзином светлости по читавом свету. Тешко да ће се наћи макар један медиј који није пренео да је процурила озбиљна информација: 2,8 терабита података, 214.000 корпоративних адреса и око 11 милиона докумената. Изузетна новинарска сензација!

        Новинари сматрају да су ти документи - приметан корак по питању исушивања светских пореских оаза за олигархе и корумпиране чиновнике. У томе их прате политичари, изражавају негодовање у својим изјавама за медије и захтевају кривично гоњење и пресецање пореских смицалица.

        Пажљиво проучавање докумената показује: избор неплатиша одликује једностраност и изузетно добро се уклапа у концепцију владе САД. На пример, износе се ничим не поткрепљене оптужбе против људи у окружењу Владимира Путина и ћерке бившег председника Кине. Америчких поданика нема на списку неплатиша.

        Иначе, сама истрага не изгледа као бомба која је изненада експлодирала. Она је дуго припремана, ништа није препуштено случајности: 400 новинара из 100 медија из око 80 земаља више од годину дана анализирали су податке.

        Тих 400 новинара улазе у конзорцијум новинарских истрага, који је основан 1997. и ради у оквиру америчког Center For Public Integrity. Тај центар финансирају фондови као што су Ford Foundation, Carnegie Endowment, Rockefeller Family Fund, Kellog Foundation и Open Society Foundation Џорџа Сороша.

        Медији који су ангажовани за организовање цурења информација налазе се у чврстим рукама међународних инвеститора, дакле - не треба очекивати од „панамских докумената“ разоткривања која би могла на било који начин да угрожавају међународну финансијску елиту. Ипак, шта се онда крије иза публиковања тих, наводно, сензационалних докумената?

        Одговор на ово питање постаје јасан ако се пажљиво проучи политика САД у односу на највеће светске пореске оазе током неколико последњих година.

        Од почетака XXI века америчка влада улагала је много напора да добије приступ новцу америчких грађана који избегавају плаћање пореза. Конгрес САД ратификовао је 2010. закон под називом FACTA (Foreign Account Tax Complience Act), који обавезује финансијске институције изван граница САД да достављају све податке о рачунима америчких грађана пореској служби САД, IRA (Internal Revenue Service).

        У средишту америчке пажње нашле су се Швајцарска, Луксембург, Монако, Кипар, Сингапур и Кајманска острва. Многобројне швајцарске банке платиле су милијарде долара казне, прихватиле предлог САД о одустајању од кривичног гоњења, откриле своју тактику избегавања плаћања пореза и тако коначно сахраниле швајцарску банкарску тајну.

        Резултат тог напада САД на офшор-зоне био је отрежњавајући: новац је нагло почео да тече из једних пореских оаза у друге. САД су морале да траже нове начине за приступ средствима неплатиша и промениле су тактику. Користећи свој утицај у оквиру „Велике осморке“ и „Велике двадесеторице“, оне су успеле да од њихових чланова и чланова ОЕЦД-а добију сагласност на потписивање Споразума о аутоматској размени информација.

        У складу са тим споразумом око 100 земаља се обавезало да открива податке о имовини страних грађана пореским службама земаља, чији су држављани ти грађани.

        Само неколико земаља није потписало тај споразум: Бахреин, Науру, Вануатуи… САД.

        Другим речима, САД су приморале читав свет да прихвате правила која обавезују на откривање пореских података, а саме САД та иста правила не признају.

        И то није све: у последњих неколико година четири своје државе САД су претвориле у прави порески рај за међународни капитал.

        На пример, Делавер се одавно сматра за идеално место за избегавање плаћања пореза и за формирање компанија „поштанских сандучића“ (компанија која се не бави пословним операцијама и која се користи као посредник за деловање других компанија, или је само замрзнута- аутор). Према подацима издања The New York Times у једној од таквих кућа града Вилмингтона, регистровано је 285.000 корпорација. Све корпорације чије се акције котирају на немачкој берзи DAX, а такође гиганти попут Deutsche Bank, Coca Cola и Apple користе пореске предности и тајност администрације тог ретко насељеног региона.

        Сада већ и државе Јужна Дакота и Вајоминг спадају у регионе САД у којима је на снази неограничена банкарска тајност и у које се сливају милијарде из читавог света. На пример, компанија за инвестиције Cisa Trust из Женеве, која нуди консултације супер богатим Јужноамериканцима, прешла је у Јужну Дакоту, Trident Trust један од највећих провајдера за оф-шор рачуне, такође је окренуо леђа Швајцарској и Кајманским острвима.

        Још једна америчка држава - Невада, недавно је постала порески рај. У тој држави, у граду Рино, швајцарска Rothschild Bank отворила је 2013. филијалу која се брине о имовини најбогатијих породица у читавом свету. У односу на светске финансије та филијала користи јединствене принципе у делатности компанија: нема никаквог оснивачког капитала, никаквих обавеза за књиговодствену евиденцију и свођење биланса, никакве обавезе за чување потврда и признаница о коришћењу средстава - уз одговарајуће правне консултације - и никаквих ревизија.

        САД су успеле не само да читав свет приморају да им помаже у тражењу својих неплатиша пореза, него су још из осталих држава света одвеле и њихове неплатише, што им је обезбедило прилив огромних сума новца. Оне су једним поготком убиле два зеца: приметно ослабили конкуренцију и допринеле, иако привремено, да ојача њихова све слабија валута.

        Објављивање „панамских докумената“ само ће повећати тај прилив. Ко од олигарха или политичара може бити сигуран да се неће појавити на неком списку? Шта преостаје таквим људима? Вероватно ће што је могуће брже покушати да пренесу свој иметак у нови порески рај - САД.

        Поред осталог, „панамски документи“ помогли су да се изврши притисак на политичаре и финансијске конкуренте који су неподобни за САД. Вероватно је међу њима веома мало људи неокаљане прошлости, оних који после таквих публикација могу мирно да спавају.

        Превела Ксенија Трајковић