Да ли је Ангели Меркел суђено да постане гробар Европске уније?

ЕВРОПА ЈЕ У СТРАХУ ДА БИ ЈЕ РАСПАД ЕУ ВРАТИО НА КРАЈ 19. И ПОЧЕТАК 20. ВЕКА

Ангела Меркел

• Концепција Меркелове подразумева да Немачка постане овлашћени млађи партнер САД за надзор над Европском унијом. Вашингтон се сложио са принципом „вазал мог вазала није мој вазал“, па је Берлин требало да добија свој (мањи) део бонуса од пљачкања ЕУ, гарантујући у замену апсолутну послушност Европе
• Зато је Меркелова наступала као активан партнер Обамине администрације и кладила се на победу Хилари Клинтон, која је требало да настави политику глобализације у интересу транснационалних корпорација помоћу ресурса САД, Европе и света
• Немачким бирачима је у принципу одговарало и одговара место њихове земље у светској хијерархији које предвиђала концепција Меркелове. Њима нису одговарале тешкоће везане за реализацију те концепције. Осим тога, као и у САД, где се национални бизнис, угњетаван од стране транснационалних корпорација, кладио на Трампа, национални бизнис Немачке такође не жели да умре због политичких концепција Меркелове
• Европа под управом Берлина има смисла само ако је геополитички инструмент САД. Ако извучемо из те шеме Вашингтон - она ће се срушити као кула од карата
• САД не могу да спроводе политику изолационизма у Азији и политику интервенционизма у Европи. До немачких избора заиста има још безмало годину дана. Меркелова заиста још увек може да победи. Али, испоставило се да је судбина немачког пројекта решена већ данас у Југоисточној Азији - са крахом Обаминог Транспацифичког партнерства

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        У ПРОШЛУ недељу председник Турске Реџеп Тајип Ердоган дао је изјаву о намери придружења шангајској организацији за сарадњу (ШОС), којом је отворио нову политичку недељу.

        Није, међутим, искључено, да је Ердоган отворио и нову политичку еру.

        Турски лидер је изнео претпоставку да би улазак Турске у ШОС могао да буде одлична алтернатива неуспешној „љубавној вези“ Анкаре и Европске уније. Турска је више од 50 година чекала пријем у ЕУ, али је не пуштају даље од бриселске чекаонице, и очигледно је неће ни пустити.

        Интересантно је да Ердоган није образложио окретање Турске ка ШОС љутњом на ЕУ, већ тиме што би „у Европи после Brexit-а могло да дође до сличних догађаја и у другим земљама, у Француској се говори о томе, а и у Италији. А ја кажем, зашто Турска не би заузела место у Шангајској шесторки?“. То јест, Турска губи интересовање за ЕУ, јер не верује у њену будућност.

        Колико је утемељен Ердоганов евроскептицизам? Јер, ЕУ је до сада показивала прилично велику жилавост.

        Штавише, ма колико земље ЕУ биле незадовољне утицајем европске бирократије, доминацијом Немачке у унији и америчким војно-политичким патронатом над њом - данас нико у Европи не може да предложи јасну алтернативу Европској унији.

        Највећи страх Европљана чак није тај да ће се ЕУ распасти, већ да ће распад довести до оживљавања старих размирица: територијалних претензија, историјских рана, претензија на лидерство.

        Европа се плаши политичког повратка на крај XIX - почетак ХХ века.

        У том светлу, значајна је недавна изјава Ангеле Меркел да намерава да се поново бори за функцију савезног канцелара. Том изјавом она је практично означила почетак изборне кампање (иако би избори у Немачкој требало да се одрже тек у јесен 2017. године).

        Изјава Меркелове је дата у условима константних пораза њене партије - Хришћанско-демократске уније - на покрајинским изборима у последње две године. Након чега је у CDU почело да се говори о могућој смени Меркелове са места председника.

        Међутим, истраживања јавног мњења у Немачкој показују да је, упркос паду популарности CDU и лично канцеларке, Меркелова и даље најпопуларнији политичар у Немачкој и да би већина Немаца желела да она остане на функцији канцелара. То сведочи да су бирачи у Немачкој хтели наставак политике структурирања ЕУ и јачање немачке доминације у њој.

        Ту политику је спроводила и спроводи Меркелова. Притом, да би се смањио утицај проамеричког источноевропског лобија у ЕУ, канцеларка је морала да учини Берлин најближим савезником САД.

        Немачка је фактички предлагала Вашингтону да се не расплињава на источноевропске државице, већ да се ослони директно на Берлин, који би онда самостално постројавао остатак ЕУ и уводио га у јединствену бразду америчко-немачке глобалне политике. У суштини, концепција Меркелове је подразумевала да Немачка постане овлашћени млађи партнер САД за надзор над Европском унијом.

        Вашингтон се слаже са принципом „вазал мог вазала није мој вазал“, Берлин добија свој (мањи) део бонуса од пљачкања ЕУ, гарантујући у замену апсолутну послушност Европе.

        Зато је Меркелова наступала као активан партнер Обамине администрације и кладила се на победу Клинтонове, која је требало да настави политику глобализације у интересу транснационалних корпорација помоћу ресурса САД, Европе и света.

        Немачким бирачима је у принципу одговарало и одговара место њихове земље у светској хијерархији које је предвиђала концепција Меркелове. Њима нису одговарале тешкоће везане за реализацију те концепције. Осим тога, као и у САД, где се национални бизнис, угњетаван од стране транснационалних корпорација, кладио на Трампа, национални бизнис Немачке такође не жели да умре због политичких концепција Меркелове, и активно јој се супротставља.

        Међутим, канцеларкиним опонентима за сада не успева да је избаце из игре (као што је у Француској избачен њен партер Оланд). Ипак, до избора је остало безмало годину дана, и свашта може да се догоди.

        Рекло би се да наведено сведочи о томе да је Ердоган погрешио у процени перспективности ЕУ. Меркелова наставља да се активно бори за унификовану немачку Европу у служби САД, и за сада је немачки бирачи подржавају. Наравно, Турској можда не одговара потчињен положај у немачкој Европи која се гради, али он не говори о немачкој доминацији у ЕУ, већ о распаду ЕУ.

        Делује да је емотивни турски лидер у праву у конкретном случају. Ствар је у томе да су кључни актер у стварању унитарне немачке ЕУ ипак САД. Европа под управом Берлина има смисла само у случају ако је геополитички инструмент САД. Ако извучемо из те шеме Вашингтон, она ће се срушити као кула од карата.

        Управо зато је глобалистичке европске елите обузела таква хистерија када су сазнале да је за председника САД изабран Трамп. Трампова концепција изолационизма није предвиђала интересовање за тако скупе играчке као што је немачка ЕУ.

        Национално оријентисане европске елите су и пре доласка Трампа успешно саботирале закључивање споразума о трансатлантском трговинском и економском партнерству (TTIP), које је требало да постане трговинско-економски „устав“ немачке ЕУ у служби САД. Међутим, европска бирократија, која се ослањала на елите Европе и САД, није се предавала.

        Новоизабрани председник САД је у почетку изјављивао да не сматра TTIP споразумом који је у складу са државним интересима САД (тј. планирао је да га поништи).

        Трамп још није ступио на дужност, тако да нико не зна које компромисе ће успети да му измами још увек веома утицајна америчка глобалистичка елита. Рекло би се да је још прерано за предају европских елита.

        Али, невоља је дошла оданде одакле је нису очекивали. Прво је Вијентам замрзнуо ратификацију споразума о транспацифичком трговинском партнерству (TTP) - источноазијској верзији TTIP.

        Затим су скепсу у његову будућност изразили председници Перуа и Филипина. И на крају, на самиту Азијско-пацифичке економске сарадње у Перуу министар трговине Аустралије Стивен Чобо је изјавио: „Пошто будућност Транспацифичког партнерства делује лоше, ја и други министри ћемо радити на томе да завршимо истраживање питања о Азијско-пацифичкој зони слободне трговине.

        Азијско-пацифичка зона слободне трговине је кинески пројекат. То значи да чак и најпоузданији амерички савезник у региону - Аустралија - прелази у сферу кинеског утицаја.

        Са TTP је завршено. САД ћуте, што се може тумачити као прећутна сагласност.

        Међутим, TTP и TTIP су нераскидиво повезани. Без једног, и други губи смисао. САД не могу да спроводе политику изолационизма у Азији и политику интервенционизма у Европи.

        Мислим да није случајно што је Ердоганова изјава о окретању Турске од ЕУ ка ШОС дата чим је постала извесна судбина TTP.

        До немачких избора заиста има још безмало годину дана. Меркелова заиста још увек може да победи. Али, испоставило се да је судбина немачког пројекта решена већ данас у Југоисточној Азији.

        А никакав други пројекат Европска унија нема.